Pravi razlozi zašto treba da budemo ponosni na Novaka Đokovića

Zašto slavimo Noleta? Već i mogućnost da znamo o kome se radi samo iz nadimka - poput Brege, Bjele, Čkalje, Mićka ili (red je da se ima rima) Đoleta - govori o nečijoj masivnoj prisutnosti u našoj kolektivnoj svesti. Retki i vrlo izuzetni dostignu taj nivo kolektivne memorijske tetovaže, tog univerzalnog mentalnog prizivanja i automatskog, autentičnog poštovanja. Nole je Roršahova mrlja svih naših ponosa ali i frustracija. On je postao svetac zaštitnik našeg krhkog samopouzdanja i „master brend“ za sve nas pojedinačno; bez obzira na to koliko se osećamo inferiorno kada odemo „napolje“, tu je on da nas podigne svojom slavom, da nas okupa veličinom, da se osetimo manje neprijatno u velikom belom svetu. Nole je magični frejzerovski talisman za dejstvo po asocijaciji i nacionalnoj bliskosti: on je Srbin, i ja sam Srbin, pa ako je on genije, i ja sam pomalo... Zašto treba slaviti Noleta? Bazično stanje naših kolektivnih pobedničkih slavlja, baš zato što na njih nismo mnogo navikli, jeste delirijumska hiperbola. Novaku niko ne može da negira i umanji, sada već izvesno, postignuće najvećeg igrača svih vremena u jednom globalno popularnom sportu. Najveći. Svih vremena. U gospodskom tenisu. Posebno zbog svega kroz šta je lično prošao - fizički, psihički, materijalno - da do toga dođe, uključujući i naše uobičajeno sadističko čerečenje njegovog privatnog života u našim psihopatskim tabloidima onda kada mu baš nije išlo najbolje. U toj hiperboli, bez umanjivanja Noletovog simboličkog značaja za nas, moramo biti svesni i konteksta njegovih postignuća u panteonu drugih svetski značajnih Srba. Nole nije izmislio struju na kojoj počiva moderni svet; nije telefonizovao Ameriku i tako doprineo rađanju najmoćnije imperije u istoriji čovečanstva (za sada); nije osnovao NASA; nije objasnio kako se samo tlo pod našim nogama, na korici ove planete, pomera i fizički menja mapu sveta. Nole je, na površini, samo ekstremno vešt u prebacivanju gumene loptice preko niske mreže, u jednom arbitrarnom setu pravila, testirajući ljudske sposobnosti koordinacije oka i ruke, preciznosti vizuelne perspektive, čitanja namera protivnika, fizičke agilnosti, pretvaranja statistike u strategiju i ekstremne, po nekima i brutalne, psihičke otpornosti. Ali, iako nije promenio svet kao drugi Srbi, Nole nas više nego bilo ko u istoriji ove zemlje uči kako da promenimo sebe, kao narod i pojedince. Za nas, mnogo, mnogo važniji istorijski zadatak. Zašto treba slaviti Noleta? Da li Nole zaista treba da bude simbol osvete? Konačnog gaženja i ponižavanja različitih neprijatelja koji, eto, i nas stalno ponižavaju i gaze; srednji prst u oko dušmanima; naš predator koji je sada svima pokazao šta Srbija može i ima; nemilosrdna i brutalna mašina za psihičko mlevenje protivnika, naš najveći komandos psihičkih ratova, „mrtva straža“ našeg naciona koja superiorno zapišava ratnike tih drugih efemiziranih zemalja koje nam stalno rade o glavi i - eto vam! Ovaj Nole je, kako smo videli, ranjiv u smislu simboličke izdaje i makar milimetarskog odmicanja od ovakvog mita koji su oko njega napravili ovakvi mozgovi: kao što se i desilo, čim je počeo da gubi - i to zbog jebenog veganstva (!), kažu ti, besni što je dopustio da ga zavede gnjecava dekadentnost trulog Zapada - on postaje bruka za naciju, kilavko koji je zaboravio na vojničko ponašanje, skoro izdajica više svrhe kreiranja simboličkog zaštitnog polja oko ove napaćene zemlje. Ali, to je sada neka mračna prošlost koju je bolje zaboraviti. Ili se na Noleta treba ugledati zato što ima slavu, pare, kuće, imanja, slavne prijatelje i poštovaoce, što nas gleda s globalnih bilborda, što mu je sve dostupno, gde god da je; što ima ogroman uticaj, posebno kod nas. Drugim rečima, zato što je alfa mužjak, sa svime što uz to ide u jednom ljudskom društvu. Ovaj Nole je ranjiv kao čovek, tu mu leže najveći budući lični izazovi: ako dopusti sebi da izađe iz onoga što ga je napravilo velikim i postane ono što mi mislimo da uspešni ljudi jesu. Ili pak Noleta treba slaviti zbog načina na koji živi, kako se sada ponaša i zbog toga kako je došao do svog svetskog postignuća? Ovaj Nole nas uči asketizmu, odricanju i konstruktivnoj patnji; spremnosti da budeš sam, godinama, na terenu svojih snova, beskrajno, fanatički, ponavljajući jedan pokret, jedan princip, jedan cilj, dok se njime ne ovlada na nivou tako dubokom da drugi ne mogu ni da razumeju kako je to moguće; uči nas da je rad, ne sreća (ili samo sreća) put ka ispunjavanju svoje sudbine, ma kako je definisali; uči nas dugogodišnjoj kontroli impulsa, racionalnom donošenju odluka baziranim na evidenciji; uči nas da svakome treba tim da nam pomogne da ispunimo svoje snove; uči nas da treba poštovati ljude koje pobeđuješ, da budeš veliki u svojoj pobedi, tako što se oni ne osećaju manjim; uči nas diplomatskom i gospodskom ponašanju i odnosu prema svetu, čak i kada te ne vole, čak i kada te mrze; uči nas o važnosti učenja i razvoja ličnosti, od odnosa prema hrani i prirodi, do znanja stranih jezika; uči nas da ima i drugih načina da se uspe sem „kombinacija“, „dilova“, muvanja, korupcije, nepotizma, partije... Nole je najveći štreber u srpskoj istoriji, usamljeni maratonac, i potpuno suprotno od svega što u njega upisuju raspojasane srbende kojima prija samo kao flaster za njihove nacionalne rane. Nole je fanatik, kao i svi ljudi s misijom, ali fanatik svetla, ne mraka. Slaveći Noleta kao terapiju za naše provincijske komplekse umanjujemo veličinu njegovog dosadašnjeg, i mogućeg budućeg, postignuća i značaja za našu zemlju. Nole je priručnik, u jednoj osobi, vrednosti koje bi naše političke, medijske, obrazovne i poslovne elite trebalo da pumpaju u narod; na čemu treba da se bazira naš nacionalni narativ za budućnost. Naše škole bi trebalo da uče decu na njegovom primeru o tome kako naći svoju misiju, kako kreirati radne navike, kako sebe motivisati godinama, kako konstruktivno raditi s drugim ljudima tako da svima bude bolje, kako strateški razmišljati i analizirati pravce delovanja... Drugim rečima, sve ono što sada kao društvo ne živimo: kako da kontrolišemo destruktivne impulse, kako da razumemo svet, kako da verujemo u rad, znanje i pamet. Eto nam vredne slike na zidu učionice, eto nam dela školskog programa, eto nam idola iza koga svi možemo da stanemo. Nole bi, ako smo pametni, bio naš idealni duhovni otac, „bolji anđeo naše prirode“. Ali ne freska, ne u hramu.