DŽaba nam što je ubica poznat

Retko kad se dešava da gledalac nakon završene pozorišne predstave nema snage da aplaudira. Hteo bi ali ne može, plače mu se, neka ga guka tišti u stomaku od svega što je video na pozornici i parališe ga. Emocije su mu pomešane, jer do malopre se smejao, istina, specifičnim gorkim smehom. Onda konačno ustaje i pridružuje se ovacijama egzaltirane publike, gde još poneko krišom briše suze. Ne bi ni sa kim da progovori, svaka dodatna reč mogla bi da dovrši započete tektonske poremećaje unutar brižljivo pakovanih stavova o demokratiji, tiraniji i drugim vidovima upravljanja društvom i državom. Ovakve reakcije masovno je izazvao komad History of motherfuckers – Koriolan u režiji Andraša Urbana i interpretaciji Narodnog teatra iz Bitolja (Severna Makedonija), izveden drugog dana Šekspir festivala u Čortanovcima. Adaptaciju tragedije najvećeg genija drame izvršila je Vedrana Božinović na posve neuobičajen način, pa predstava počinje preispitivanjem opštih mesta iz poimanja svakodnevice, diktirane raznim faktorima. Da li je gužvanje državne (teško stečene) zastave samo protivzakonito ili i dokaz izostanka domoljublja? Da li saosećamo sa migrantima, gladnima u Africi, desetkovanim kitovima, ili smo ogrezli u isključivost brige o sopstvenoj stražnjici? Ko smo mi zapravo, označeni kao narod sa pravom da glasa i smenjuje autokrate, pa čak i da ih kamenuje... ili gađa jajima, brašnom i drugim sadržajima obilne potrošačke korpe, a glavne tekovine mira, dostignutog krajem niza vojevanja? Da li smo sjebani manipulacijom sa vrha, ili i mi sami učestvujemo u seksualnom nasilju? Da li se išta promenilo od petog veka pre nove ere, kada je Rimom žario i palio Gaj Marcije Koriolan? Odgovor znamo duboko u sebi, a napolje ga izvlači ansambl iz Bitolja izvodeći sekvence Šekspira, umiksane sa savremenim narativom. U mešung ulaze i songovi, praćeni svirkom na basu i bubnjevima. Krv brže kola u ritmu rokenrola i tradicionalnih bitova, izvedenih na guslama i goču. Stopala gledalaca cupkaju prateći korak glumaca sa fantomkama i zlatnim „kajlama“, simbolima tranzicije. U magnovenju gledalac ne zna da li je to takt sa scene ili su u pitanju potiskivani intimni damari. „Tragedija Koriolana je i tragedija čoveka, ali i tragedija celog društva, tragedija naroda kojeg ujedinjuje samo i uvek postojanje vanjskog neprijatelja. I ništa drugo“, objašnjava Božinovićeva. Tragičnost polumitskog-poluistorijskog lika, čija je mušičava narav predložak za stihove Šekspira, ali i inspiracija Hitleru, uskladištena je u faktu da kao zaštitnik Rima Koriolan zaboravlja da svaki grad čine ljudi, jedini dostojni zaštite, čak i kad nisu u stanju da misle pre no što donesu odluke. „U istoriji stalno govorimo o raznim maderfakersima koji su bili ružni, glupi, zli, pa su nekako zeznuli stvar i sprečili nas da uživamo u krajnje savršenom nacionalnom društvu dobrote i blagostanja, slobode, sigurnosti i večnih pobedničkih ratova“, Urban tumači, pozivajući nas na odgovornost. I upozoravajući da „sloboda boli“. Veče ranije bilo je skroz drukčije. Festival je otvoren pod ne baš vedrim nebom Srema, na međi sa Južnom Bačkom i Dunavom kao graničarem. Prizor zalaska sunca mamio je uzdahe i novih i stalnih posetilaca, očarnih i Vilom Stanković, poprištem letnjih pozorišnih događanja, što je poslovično dodatni mamac na komade najizvođenijeg dramskog pisca. I Šekspiru bi sigurno bio po volji ponuđeni ambijent, kao mesto spajanja prošlog sa aktuelnim. Izgrađena u stilu srpskih srednjovekovnih dvoraca, vila je pripadala osnivaču Medicinskog fakulteta u Beogradu Radenku Stankoviću, sve dok mu je nisu konfiskovale komunističke vlasti 1952. godine. Od tad je ona i vrsta „zabranjenog grada“, rezervisana za sam politički krem Jugoslavije, a potom Pokrajine koja je i otvorila vrata neobičnog zdanja za publiku Šekspir festa i Novog Tvrđava teatra, izbačenih iz Smedereva promenom lokalnog rukovodstva. Pa, iako „pozorište nije politika“, što bi rekao Urban, ona i teatru često kroji puteve. Ono što mu ne može oduzeti je kreativnost da se snađe u svakojakim prilikama, pa i u tretmanu danskog kraljevića, poznatog po dilemi „biti ili ne biti“. Tragediju Hamleta izveli su Des Lumières et des Ombres iz Francuske prema adaptaciji Pitera Bruka i režiji Gi-Pjer Kuloa, pred klasičnije dirnutim auditorijumom. Da se čuveni Bruk tesno držao originala, komad bi trajao četiri, a ne dva sata, kako je postao „sveden i ekonomičan“, prema opisu osnivača i direktora Festivala Nikite Milivojevića. Mnoštvo izvornih karaktera predstavljeno je kroz osam likova koji iznose priču o bratoubistvu, incestu, pohlepi za vladanjem i vrlini što se svemu tome suprotstavlja. Bezuspešno, jer kraj je poput završetka krimi-serija: na sceni su svi mrtvi osim Horacija, i džaba nam što nam je ubica poznat. Tradicija prikazivanja Milivojevićevog projekta Moj Šekspir, u kome glumci ispredaju svoja iskustva u radu na komadima engleskog maga stiha, biće prekinuta ovogodišnjim, trećim izvođenjem. Nastupiće i Magbet, u Srpskom narodnom pozorištu, u muškoj podeli Sardenja teatra iz Italije, ali tek u oktobru. Dotle ćemo još variti utiske inicirane pitanjima života i smrti, iskomplikovanih nezaobilaznom politikom.