Nema zlatnog doba bez reforme političkog sistema

Ekonomski program Pokreta slobodnih građana bazira se na uverenju da je ekonomija zasnovana na privatnom vlasništvu osnova društva kakvo svi u Srbiji žele. Istovremeno, san većine roditelja je da decu zaposle u javnom sektoru. Otuda se za kreatora tog programa Gorana Kovačevića, uspešnog srpskog biznismena, kao prvo logično pitanje nameće - kako promeniti uvreženo mišljenje da se svaki uspešni privatnik zapravo nelegalno obogatio? „U sadašnjoj političkoj situaciji ovakvo ponašanje roditelja nije nerazumno. Većina samo želi da im deca budu što manje izložena riziku, a oni ambiciozniji znaju da, uz `pravilnu` političku orijentaciju, zaposlenje u javnom sektoru može katapultirati njihovo dete u društvo izobilja. Mogli bi reći da oni samo poštuju pravila igre. Difamiranje privatnog sektora kao lopovskog brloga je samo dugogodišnja taktika političkog establišmenta kako bi očuvao svoje pozicije i tu se nije ništa bitno promenilo od Tita pa do danas. S druge strane, sva uspešna društva, od ultratržišne Amerike pa do socijalno odgovorne Švedske, bazirana su na privatnom vlasništvu i to svaku diskusiju o ovoj temi čini izlišnom“, ističe Kovačević. Smatrate da upravljanje državnim kompanijama mora biti profesionalizovano, da se direktori biraju na javnim konkursima, da znanje bude važnije od partijske knjižice. Pa zar sve to već nije obaveza utvrđena važećim zakonima? I šta je garancija da će se PSG ponašati drugačije od SNS, koja je sve to, takođe, obećavala? Garancija da će se PSG drugačije ponašati će se uskoro pojaviti u vidu našeg programa promene političkog sistema, jer bez uspešne reforme političkog nema ni uspešne reforme ekonomskog sistema. Stvarna podela vlasti, čvrste institucije, efikasna nezavisna tela, to je garancija protiv bilo kakve zloupotrebe vlasti. Ovo je pitanje koje me lično veoma brine. Naš politički sistem već dugi niz godina naginje obesmišljavanju ideje demokratije zasnovane na višestranačju. Građani više ne veruju nikome, a najmanje svojim političkim predstavnicima i to bi vrlo lako moglo dovesti do sloma političkog sistema. Posledice takvog sloma mogu biti veoma bolne. Osim što konstatujete da u Srbiji postoji jaka tendencija da se državi dodeli uloga glavnog kreatora i kontrolora privrednog života, smatrate da to odgovara i multinacionalnim korporacijama, kojima je potreban lokalni zaštitnik da bi lakše ostvarili svoje interese, a zauzvrat oni finansijski podržavaju pripadnike lokalne političke elite. Nije li to eufemizam za korupciju i kako se s njom izboriti? Možete to nazvati kako hoćete, ali to je egzistirajuće stanje u većem delu sveta. S jedne strane imate korporacije koje postaju sve moćnije i sve gladnije profita, a sa druge strane organizovane ili neorganizovane građane koji pokušavaju da zaštite svoja prava. U ovom ratu interesa, korporacije su neretko gubile bitke jer nisu izdržale proveru nezavisnog sudstva, koje je podržavalo zahteve građana zasnovane na zakonu. Onda se neko u tim korporacijama dosetio da bi možda trebalo krenuti korak ranije i uticati na samo kreiranje pravila koje bi njihovom ponašanju dalo oreol zakonitosti. E, tu im je postala neophodna pomoć politike, koja preko parlamenta kreira zakonodavno okruženje. Nije trebalo dugo da se uspostavi pakt po kome politika protežira interese kompanija, kamuflirajući to kroz demagoške priče o budućem blagostanju, a zauzvrat korporacije obezbeđuju izdašne pogodnosti političkim partijama i njihovim istaknutim pojedincima. Korporacije tako postaju sve moćnije i imaju tendenciju da postanu sila i iznad politike. Istovremeno, politici se dopada život pun privilegija i ne bi da danas, sutra izgubi kontrolu nad svojom „teritorijom interesa“. Posledica je da političari pokušavaju da uspostave dinastički sistem, da kontrolišu i biračko telo i korporacije. Za to im je potreban lojalan aparat javne uprave. Ta lojalnost nikada nije besplatna i na kraju dobijamo klijentistički sistem gde „ruka ruku mije“, a svako izvan tog kruga posmatra se kao potencijalna opasnost koju treba neutralisati. Kod nas svaka vlast ima svoje tajkune. Može li Srbija u dogledno vreme postati normalno društvo u kome će profit zavisiti od sposobnosti, a ne od veza sa pojedincima iz vrha vladajuće partije? Ja ne bih bio tako pesimističan. Već sada postoji veliki broj uspešnih preduzetnika čiji uspeh nije vidljiv iz različitih razloga. Neki se boje publiciteta, a neki jednostavno vole da budu u senci. Činjenica je i da svaka vlast ima svoje poslovne miljenike, ali obično njihov uspeh traje samo dok traje vlast koja ih podržava, jer oni ne znaju da posluju u redovnim tržišnim prilikama, pa kako nastaju, tako i nestaju. Često više unište nego što ukradu. Problem je što oni koče razvoj pravih preduzetnika, narušavaju tržišni ambijent, a sve to zajedno usporava razvoj. Zato i insistiramo na depolitizaciji privrede. Smatrate da Komisija za zaštitu konkurencije mora biti nezavisno telo čije poslovanje mora biti zaštićeno od uticaja dnevne politike. Da li je već kasno za to, jer je izvršna vlast već preuzela kontrolu nad skoro svim „nezavisnim“ telima? Pa i odluku o kupovini zlata nije doneo Savet NBS, već predsednik države? Kompetentna i nezavisna Komisija za zaštitu konkurencije je enormno važna, jer održava higijenu ekonomskog sistema. Konkurencija je kao imuni sistem ekonomskog organizma i svako njeno narušavanje dovodi do bolesti. Čini se da je ova vlast stavila pod kontrolu i ovu i mnoge druge tzv. nezavisne institucije i to je ceh koji ćemo svi plaćati. Plaćaće ga i vlast, jer nedostatak bilo kakve kontrole mora dovesti do zloupotreba. Sledeći korak je konstantan rast tenzija u društvu bez mogućnosti da se te tenzije spuste na neki regularan način. Praktično dobijamo ekspres-lonac bez ventila i samo je pitanje trenutka kada će eksplodirati. U kojoj meri prekomerno i neadekvatno regulisan privredni sistem guši privatnu inicijativu i smanjuje konkurentnost, a ujedno stvara manevarski prostor za visoku korupciju? Premalo pravila dovodi do anarhije, a previše do kočenja preduzetničke inicijative i korupcije. Javna uprava ima svoje specifične interese, ona želi sve da regulišu, da kontroliše i u njihovoj vizuri zabranjeno je sve što nije izričito dozvoljeno. To je smrt za inovativnost. Sistem mora imati pravila skrojena za prosečno sposobnog preduzetnika koji može lako da ih razume i poštuje, da kad podmiri sve zahteve zaradi toliko da mu i dalje bude isplativo da nastavi posao. Problem je i naša želja za što brži ulazak u EU, a to se često svodi na mehaničko prepisivanje pravila jednog daleko sređenijeg sistema, što može da izazove više štete nego koristi. Rezultat takve „resavske škole“ su propisi koji realno postoje, ali se ne poštuju, a to je smrtni udarac za pravnu državu. Slažete li se sa onima koji pravnu nesigurnost navode kao ključni razlog što u Srbiji nema dovoljno domaćih privatnih investicija i da li je i kako moguće rešiti taj problem? Zbog pravne nesigurnosti ozbiljni domaći investitori sve češće ulažu u stranu, a ne u domaću privredu. Možemo raspravljati o moralnosti takvih postupaka, ali možda bi bolje bilo da razmislimo o razlozima takvog ponašanja. Bogate države privlače investitore kroz sređen sistem i pravnu sigurnost, a siromašne kroz subvencije i poseban status, praktično izdvojen iz domaćeg pravnog sistema. Ova druga solucija je dušu dala za koruptivne radnje, pa je stoga i omiljena među siromašnim zemljama. U našoj stvarnosti egzistiraju dva odvojena ekonomska sistema - jedan za strane, a drugi za domaće investitore. Tako smo došli do paradoksalne situacije da domaći privrednici subvencioniraju dolazak stranih, često i konkurentskih investitora. Zašto se onda čudimo što nema dovoljno domaćih investicija? I da budem potpuno jasan, strane investicije su dobrodošle, ali bez dominantne domaće privrede nema boljeg života. Domaći zvaničnici hvale se da stranci u Srbiji ulažu više nego u svim drugim zemljama Zapadnog Balkana zajedno. Zašto onda naše stope rasta, osim u poslednjih godinu-dve dana, nisu bile veće od drugih zemalja, ili bar od svetskog proseka? Problem je u strukturi investicija. Stranci većinom ulažu u radno intenzivne delatnosti sa velikim učešćem uvoznih elemenata. Kada saberete direktne novčane subvencije sa najčešće besplatnim infrastrukturno opremljenim zemljištem i povlašćenim cenama korišćenja infrastrukture i tome dodate veliko učešće uvoznih sirovina i poluproizvoda, onda vam ostaje vrlo mala zarada po osnovu zapošljavanja slabo plaćene radne snage. Poštena ekonomska analiza pokazala bi da je značajan deo tih investicija bilansno negativan za našu privredu, s tendencijom pogoršanja, jer kada prođe kratki period neophodnog investiranja, neminovno dolazi dugački period izvlačenja profita. To je legitimno pravo stranih investitora, ali to ima teške posledice po domaće stanovništvo, koje praktično finansira zemlje investitora. Srbija je jedna od retkih država u Evropi u kojoj nijedna privatna kompanija nema godišnji promet veći od milijardu evra. Koliko je tome doprineo sistemski okvir i odnos izvršne vlasti prema „tajkunima“? Naše vlasti se već dugo zaklinju u važnost domaće privrede, a nemaju poverenja u domaće privrednike i njihove sposobnosti. Uzgred, to je sa aspekta vlasti i racionalno ponašanje, jer se ona oslanja na javni sektor, a jaki privatni biznismeni nisu baš podložni političkim pritiscima i propagandi. Teško da njih neko može da utera u autobus i pošalje na miting podrške bilo kome. U zemlji u kojoj privilegovani položaj imaju javni sektor i strani investitori, jednostavno nema mesta za velike domaće privrednike. Srbija je siromašna zemlja pod dominantnim uticajem politike, a tajkuni, bolje rečeno „tajkunčići“ su samo dobrodošlo sredstvo za skretanje pažnje sa stvarnih problema. Tvrdite da srpsko društvo nije u stanju da na transparentan i ekonomski efikasan način prikuplja i troši poreska sredstva i da zato ne sme imati velika poreska zahvatanja. Za šta se konkretno zalažete, za manje poresko opterećenje rada ili... Nije u pitanju kolika su poreska zahvatanja, već šta će se sa tim novcem uraditi. Lično ne bih imao ništa protiv viših poreza pod uslovom da rezultat takve politike bude bolje školstvo, zdravstvo, zaštita porodilja, bolji javni transport… Bojim se, međutim, da bi u našem slučaju i u ovakvim političkim odnosima veće poresko zahvatanje samo dovelo do bujanja javnog sektora i korupcije. Ponavljam, bez promene političkog sistema koji bi se zasnivao na uvođenja stroge kontrole i transparentnosti trošenja narodnog novca, ne treba ni razmišljati o bilo kakvom povećanju poreza. Još je Mlađan Dinkić kao ministar finansija obećavao ukidanje parafiskalnih nameta, ali su oni danas možda i brojniji nego pre 10-15 godina. Šta vam to govori? Porast parafiskalnih nameta je normalna reakcija na smanjenje transfera sredstava iz republičkog budžeta prema lokalnim samoupravama. Pošto je popularno da se napravi „štedljiv“ budžet, političari su se dosetili da srežu dotacije „lokalu“. S druge strane, lokalne samouprave su pod dominantnim uticajem politike i zato nisu sposobne za razumnu racionalizaciju poslovanja. Tim pre što se nalaze pod stalnim pritiskom partijskog zapošljavanja i stvaranja dodatnih troškova. Kada spojite smanjeni priliv iz republičkog budžeta sa istim ili još većim troškovima, izmišljanje novih nameta je potpuno razumljivo. Treba tu spomenuti i pomamu za nepotrebnim licenciranjima profesija i poslova, što je samo prikriveno monopolisanje privilegovanih grupa i dodatni teret za privredu i stanovništvo. Već tri decenije Srbija se prema finansijskom tržištu, a posebno prema tržištu kapitala, odnosi kao maćeha. Zato se višak štednje, u nedostatku drugih instrumenata, usmerava u nekretnine. Može li se izaći iz tog začaranog kruga? Efikasna finansijska tržišta sa raznolikim finansijskim proizvodima podrazumevaju visok stepen transparentnosti poslovanja učesnika, a to nije jača strana srpske privrede. Najveći privrednik i poslodavac je srpska država, a ona vrlo spretno izbegava objavljivanje podataka o svom poslovanju. Svedoci smo onih čuvenih ugovora države i stranih investitora u kojima je dve trećine teksta zatamnjeno. Ako se država tako ponaša, šta možemo očekivati od ostalih učesnika na tržištu? S druge strane, zbog nemogućnosti ulaganja u druge instrumente, rastu investicije u nekretnine, a to opet dovodi do rasta njihovih cena. Tako povlašćene grupe koje kontrolišu donošenje urbanističkih planova, investitori i izvođači radova stiču neopravdano visoke profite, a stanovništvo plaća astronomske cene stanova. To će uskoro postati ozbiljan socijalni problem, jer kako neko sa prosečnom platom od 500 evra može da kupi dvosoban stan po ceni od 1.500 evra po kvadratu? Tvrdite da je postojeća javna uprava politički feud za namirivanje stranačkih potreba i da bitno ograničava ekonomski rast. Zar pre vas to nisu tvrdili i DOS i SNS? Naravno da jesu, jer je to očigledno. Novost je samo da je sada to postalo tako ogoljeno da se takvo stanje pokušava prikazati normalnim, kao nešto što je uobičajeno u celom svetu. I tu ima istine, ali to ne znači da je to prihvatljivo, naročito u siromašnoj državi poput Srbije. U PSG ima mnogo mladih ljudi, a mladost bi trebalo da je buntovna i da ne pristaje na trule kompromise. To je ono što bi trebalo da nas odvoji od ostalih stranaka. U Srbiji je siva ekonomija vid neformalne socijalne politike. Ne čini li vam se da nijedna vlast nije stvarno pokušala da se izbori sa njom i da se sve svodi na hapšenje uličnih prodavaca, a ne onih koji robu preko granice dopremaju u kontejnerima? Siva ekonomija je kompleksan problem, jer stvara novu vrednost, samo što izbegava plaćanje dažbina. Time ostvaruje neopravdanu konkurentsku prednost nad ostalim tržišnim učesnicima, a ne učestvuje u finansiranju školstva, zdravstva i drugih zajedničkih potreba. Borba protiv sive ekonomije je borba za njeno prevođenje u regularne tokove poslovanja. I tu stupa na snagu čuvena teorija štapa i šargarepe. Mislim da bi, ako im se ponudi šargarepa, većina učesnika u sivoj ekonomiji rado legalizovala biznis. Onim drugim, koji su u manjini, ali ih uvek ima, trebalo bi zapretiti štapom. U suštini je to borba za dobre uslove privređivanja, za jeftinu i efikasnu državu sa jasnim i za sve istim pravilima. E, tu nastaje problem, jer je vlast sklona medijskim „akcijama“, ali ne i za stvarnu reformu javnog sektora. Deo programa posvetili ste borbi protiv korupcije. Niste li zakasnili, jer je vlast već objavila rat organizovanom kriminalu i korupciji? Nikad nije kasno za borbu protiv korupcije, jer je to fenomen star koliko i država i ne treba gajiti iluzije da ćemo je baš mi iskoreniti, jer to nije moguće, ali se treba fokusirati na njeno stalno smanjivanje. To je proces i zato sredstva za borbu protiv korupcije moraju biti utkana u celokupan pravni sistem. Mora se razlikovati odgovornost onih koji su na javnim funkcijama i običnih službenika. U prvom slučaju kaznena politika mora biti znatno oštrija. Za efikasnu borbu protiv korupcije potrebna je dosledna podela vlasti, a mi smo tu baš tanki i onda je teško očekivati ulov kakve krupne zverke. Barem dok se ne promeni vlast, po onoj narodnoj „sjaši Kurta da uzjaše Murta“. I to se neće promeniti dok se ne promeni politički sistem. Deo vašeg programa je i „brendiranje države“, kao prvorazredni ekonomski zadatak. Da li je i za to kasno, jer se stiče utisak da je Srbija već brendirana kao zemlja jeftine radne snage? Kada pomislite na Švajcarsku, pomislite na sigurnost. Kada pomislite na Nemačku, pomislite na kvalitet. I onda nije čudno što bogati čuvaju novac u Švajcarskoj čak i bez kamate, a Nemci svoje automobile prodaju znatno skuplje od konkurenata. Srbija je sada zemlja čije se ime veže za rat i sve negativno što on donosi. Zato svaka naša aktivnost namenjena inostranstvu, od proizvoda do usluga ili kulture, prolazi dodatne provere, a to stvara i dodatni trošak, odnosno manju zaradu. Kada bi, na primer, Srbija bila poznata (brendirana) kao zemlja dobre hrane, onda se kilogram naše maline ne bi prodavao na domaćem tržištu za dva evra, a u inostranim marketima po sedam evra za 200 grama i to pod stranom etiketom. Brendiranje države je dugotrajan, profesionalan i skup poduhvat, ali ako se uspešno sprovede može dati dodatnu vrednost i do 30 odsto većini izvezenih proizvoda. A to onda može dovesti do onih željenih, viših stopa privrednog rasta koje bi nas približile tako željenoj Evropi. Da li je i vama kao dugogodišnjem privredniku nastupilo zlatno doba? I zašto nije? Kao privrednik prošao sam rat u Hrvatskoj, sankcije, bombardovanje, promene posle 5. oktobra, koronu… tako da i ne znam šta su redovni uslovi privređivanja. Suvi brojevi pokazuju da se danas sigurno ne nalazimo u zlatnom dobu, ali da je bilo gore – bilo je, a da može gore – može. U stvari mi ne živimo od brojki i svaki građanin bi trebalo da se zapita da li bolje živi nego nekada. Neki žive i za njih je ovo verovatno zlatno doba, ali većina mora da gleda TV ili čita tabloide da bi bili obavešteni koliko im je dobro. Ovo je možda neuspela ironija, ali pomalo sam sit da iz godine u godinu radim sve više, a zarađujem isto ili manje. Sit sam i malih radničkih plata koje me onemogućavaju da efikasno upravljam poslovnim sistemom, ali mi radimo na tržištu i možemo podeliti samo onoliko koliko imamo. Tu su i naši strani investitori koji opravdano očekuju profit, a pri tome moramo i da se razvijamo kako nas konkurencija ne bi pretekla. Dakle odgovor je – ne, za mene ovo nije zlatno doba.