Po pravdu kod sultana

Nije bogzna kakva pamet zaključiti da u Srbiji ne postoji podela vlasti, niti da je pravosuđe pod potpunim uticajem politike, a ovo što gledamo poslednjih dana u vezi sa krivičnom prijavom koju je Miloš Vučević podneo protiv Aleksandra Vučića i Aleksandra Vulina u slučaju koji se vodi protiv kriminalnog klana Veljka Belivuka repriza je onog što smo videli u slučaju Jovanjica. Sa ciljem da se tužilaštvu stavi do znanja da bi trebalo da unapred odbaci navode optuženih Veljka Belivuka i Marka Miljkovića koji tvrde da su imali podršku pojedinaca iz vrha vlasti. Za sudiju Apelacionog suda Miodraga Majića to je samo još jedan od pokazatelja do koje mere je pravosuđe urušeno. „Sad već i vrapci znaju da pravosuđe ne obavlja funkcije koje bi trebalo da obavlja, već se kroz ovakve postupke dodatno i predstavlja kao sistem koji ne postoji. Kao sistem sa kojim je moguće činiti bilo šta - predstavljati ga kao performans, igrokaz, rijaliti program. I to nije prvi put, dešavalo se i ranije. Sada sam dodatno osetio potrebu da javnosti ukažem na još jednu stvar. Kada smo čuli šta taj podnesak sadrži, pomislio sam kako bi bilo potrebno ukazati građanima na to da on u pravnom smislu uopšte i nije krivična prijava, već neka vrsta apela institucijama da dokažu netačnost tvrdnji koji su mediji prenosili“, objašnjava Majić za NIN. U ovom slučaju ne postoji ni jasna kvalifikacija krivičnog dela? To nije najveći problem, onaj ko podnosi krivičnu prijavu ne mora jasno da kvalifikuje delo, ali mora tačno i precizno da opiše radnje lica koje prijavljuje i da predloži tužiocu da pokrene krivični postupak. Po ovome što smo čuli do sada, tog opisa nema, već je u pitanju nekakva zbirka medijskih napisa i apel da ih institucije provere, a da zapravo, kako smo čuli, utvrde da se to nije dogodilo. Šta bi tužilac trebalo da uradi? Mi ovaj akt nismo videli, pa ćemo pretpostaviti da je tačno ono što smo čuli. U redovnim okolnostima ako zaista postoje neke tvrdnje, tužilac bi trebalo da pozove podnosioca prijave da dopuni podnesak i saobrazi ga sa onim što krivična prijava jeste ili pak da, ako je u pitanju zbirka medijskih tekstova, zaključi da je to nešto što tužilaštvo inače prati. Jedan od poslova tužilaštva je da prati medijske napise i da po njima postupa ukoliko mu se učini da ima naznaka krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Ne očekujem da će tužilaštvo u ovoj situaciji to učiniti, kao ni u onoj prethodnoj. Tužilaštvo je već postupalo onako kako se od tužilaštva ne očekuje. Imali smo iskaze optuženih lica, i ako je tačno ono što mediji prenose, da pominju neke ljude iz vrha vlasti, tužilaštvo je trebalo da reaguje. Sve ovo je rimejk onog što smo već videli u slučaju Jovanjica kada je Vučević podneo krivične prijave protiv Andreja i Aleksandra Vučića, ali ni do danas nismo videli epilog. Šta se time želi postići? Često ne vidim smisao u potezima naših političara, što ne znači da nekog smisla u svemu tome nema. Meni je ovo pokazatelj da se pravosuđe izvrgava ruglu, čak i pokazatelj toga da tužilaštvo bez njihovog signala ne može da uradi ništa. Hipotetički, čak i ako bi sada usledila akcija tužilaštva, ona bi opet bila inicirana zahtevom izvršne vlasti. To je knjiški pokazatelj kako sistem ne bi smeo da funkcioniše. Kad smo već kod slučaja Belivuk, Vučić se stalno poziva na poligraf i preti odlaskom na poligrafsko ispitivanje, iako kao pravnik zna da to nije dokaz na sudu. Ipak, nikako da ode? Šta je namera ovakvih istupa? Tu se krije dvostruka zabluda koja se stvara kod građana. Najpre zabluda o značaju poligrafa. To nikada nije bio dokaz koji se u punoj meri prihvatao u sudskom postupku, jer on može dati netačne rezultate i kada se ispitivanje profesionalno sprovodi. Postoji bezbroj slučajeva u praksi u kojima je poligraf bio prevaren. Naposletku, danas postoje pouzdaniji dokazni metodi umesto podataka o tome da li je nekom skočio puls, da li mu se znoje dlanovi ili šire zenice. To je prva zabluda u kojoj se poligraf predstavlja kao nekakva mašina istine. Predsednik je zaista pionir u tome i to se radi na osnovu procena nekih marketinških stručnjaka. I takav pristup je uspešan. Što jednostavnija objašnjenja date građanima, to je veća verovatnoća da će ona biti prihvatljiva. Najprihvatljivije je da kažete da postoji mašina na koju kad vas privežu, nema laži, nema prevare. Drugi deo tog igrokaza su rezultati nekakvih poligrafskih ispitivanja, ko je prošao, a ko nije. Kako mi to znamo, čak i da je verodostojno? Gde su ti rezultati, koja su to pitanja bila postavljena, ko su ljudi koji su poligrafisti? Postoji čitav niz uređenih standardizovanih procedura, a rezultate takođe tumače stručnjaci. Mi ovde sve dobijamo sa jednog mesta. Na koncu, možete nekog zakačiti na poligraf i pitati ga nešto što je potpuno nerelevantno i dobiti uredne rezultate. Da li to znači da bi rezultat ispitivanja trebalo da bude dostavljen na uvid javnosti? Ja se za to ne zalažem, jer bi to bilo još jedno upadanje u zamku koje bi nas dovelo do toga da sudovi i tužilaštva koja smo skoro sasvim isključili više uopšte nisu ni potrebni i da treba sve da prepustimo policiji. Nakon Drugog svetskog rata sve je rešavala policija, sudovi su tek kasnije postali deo prakse. U početku su sporove rešavali šerifi i policija i mi se krećemo u tom obrnutom civilizacijskom pravcu u kome će nam poligrafisti rešavati slučajeve. Još jedan aspekt te manipulacije je onaj u kome se najavljuje poligrafsko ispitivanje pred medijima. Bilo koji čovek koji zna nešto o poligrafu, reći će vam da to nije moguće. Da bi poligraf uopšte dao rezultate moraju postojati konrolisani uslovi. Zamislite ispitivanje pred auditorijumom od pet miliona ljudi i TV kamerama. To automatski ne daje rezultate. Znači, sve je u toj priči lažno. Čak i kada vas više ne interesuje šta je laž a šta istina, nije loše znati šta je poligraf da biste mogli da odlučite da li želite da gledate sopstvenog predsednika u rijalitiju. Zašto mislite da nam više nije važno šta je istina a šta laž? Većina građana je u tolikoj meri sluđena lažima i dezinformacijama kojima nas obasipaju da je došlo do zamora od tog enormnog šuma koji ljudi čuju od kada se probude. Prirodna reakcija u tom slučaju je bežanje i zatvaranje u sebe i pomisao: „ja ovo više ne mogu, ne interesuje me ništa više, neka rade šta hoće“... Bojim se da se to smišljeno radi i nije ovo ni prvo društvo u kome se to dešava. Mediji su odavno prepoznati kao sredstvo uz čiju pomoć je moguće u potpunosti isključiti i pasivizirati građane, učiniti da se oni koji i inače često jesu bespomoćni pred tim levijatanom države osete još bespomoćnijim. Da osete da zapravo ništa ne mogu da promene. I to je poruka koja im se servira. Inače, osnov demokratije je u informisanom građaninu, koji na osnovu toga donosi razumne odluke. Ovde su stvari postavljene potpuno obrnuto. Kako vam, u političkom smislu, deluje prvobitna tvrdnja Nebojše Stefanovića da je FBI odlučujuće doprineo hapšenju Belivukovog kriminalnog klana i da strane i naše službe znaju ko je koristio aplikaciju Skaj? Ne znam za konkretni slučaj, ne znam ko je i kako vodio istragu, ali mogu reći da me ne bi iznenadila tačnost te prvobitne tvrdnje na osnovu onoga što znam odranije. Strane policije, pa i FBI, i nekim ranijim slučajevima su značajno sarađivale sa našim organima. I to nije ništa tajno. Saradnja je i poželjna, jer transnacionalni kriminal preskače granice, a FBI zbog geostrateške pozicije SAD ne prati samo šta se dešava u njihovom, nego i u drugim dvorištima, uključujući i naše. Oni žele da imaju saznanja kako bi mogli da predvide gde će se šta dešavati i da eventualno reaguju na vreme. Šta u pravnom smislu znače iskazi optuženih Belivuka i Miljkovića, koji vrh vlasti dovode u vezu sa počinjenim krivičnim delima? Najpre, optuženi je jedini učesnik u postupku koji bez posledica po sebe ima pravo da ne govori istinu ako smatra da to koristi njegovoj odbrani. Potom, moramo znati šta su preneli mediji i da li je to tačno? Ako su iskazi verno preneti, u situaciji u kojoj osumnjičeni bilo koga poveže sa krivičnim delom, tužilac je dužan da to lice pozove, sasluša i proveri šta taj drugi kaže na optužujuće navode. To je elementarna stvar u našem poslu. Nema potpune istrage bez toga. I to je nešto o čemu se ne raspravlja, osim ako ste sigurni da imate posla sa neuračunljivom osobom ili čovekom koji govori apsolutno nemoguće stvari. Ovde to, međutim, nije slučaj, već zbog toga što je reč o organizovanom kriminalu i teškim krivičnim delima. A osnovna definicija organizovanog kriminala je veza sa državom. Imamo nekoliko elemenata zbog kojih je tužilac morao ove ljude da sasluša. Postoji i suočavanje dva lica koja govore suprotno. Ništa od toga nismo videli, malo je verovatno da ćemo i videti jer je to već u istrazi trebalo da se dogodi. Tužilac je ovako u poziciji nekoga ko gleda sliku Tajne večere, ali mu je dozvoljeno da je gleda kroz ključaonicu. Slika kriminala u kojoj nisu osvetljeni svi aspekti koje je moguće osvetliti je kao gledanje Tajne večere kroz ključaonicu. Čini se da se nikada jasnije nego na slučaju Belivuk nije videla sprega vlasti i kriminala, možete li da pretpostavite kako će ova simbioza da se okonča? Još kada se dogodilo noćno rušenje u Savamali rekao sam da je to bila naša crvena linija. Danas sam još sigurniji u to, jer je tada ova vlast pokazala šta je spremna da učini ili ne učini kada je reč o vladavini prava. Sve ovo nakon toga je samo logična posledica. Kada počnete da se igrate bezakonjem, naivno je da verujete da ćete tu igru i nadalje kontrolisati. Kada jednom relativizujete obavezu da se zakona pridržavaju svi, onda odvijanje budućih događaja ostaje van vaše kontrole. Onda se postepeno vraćamo u stanje anarhije i to je stvar koja nastavlja da se kotrlja i postaje sve veća i nepredvidljivija. Bezakonje se više ne može kontrolisati i ono se obično obruši na onog ko je pustio duha iz boce, na onoga ko je suspendovao pravnu državu. U Savamali je to evidentno učinjeno i plašim se da je reakcija javnosti, iako je postojala, bila blaga. Većina ljudi nije shvatila koliko je opasno to što se dogodilo. Nisu shvatili da je suspendovana država, da se na tome neće stati i da to postaje modus operandi. Sve ovo što se kasnije dogodilo za mene je nastavak Savamale i početak stvaranja paralelne države u kojoj su značajnu ulogu očigledno imale i kriminalne organizacije. Plašite li se da će posle najavljenih ustavnih promena pravosuđe još više biti podložno uticaju izvršne vlasti? I kako je moguće da osim ljudi iz pravosuđa to skoro više nikoga u Srbiji uopšte ne zanima? Zato što je pravosuđe potpuno marginalizovano i građani intuitivno osećaju da je ono nevažno, da pravde nema i da se po pravdu ide kod suverena. Mi smo se civilizacijski vratili unazad. Ponovo kao nekada, idemo kod sultana po pravdu. On miri i razvađa, vraća odbeglu devojku, nalazi posao za otpuštenu ćerku, odlučuje ko je kriv a ko ne. Mi se vraćamo ka tom delu naše istorije koji nije kratko trajao i koji je ostavio posledice. Kad idete po Srbiji, čućete ljude kako kažu da predsednik rešava sve. I zaključuju da nemaju vremena da čekaju da se stvori pravna država pa kod njega idu i po taštine lekove, i po posao za ćerku… To je potpuno razumljivo, ljudi idu tamo gde se rešava problem. Zato građani priču o pravosuđu ne doživljavaju ozbiljno, ali to je potpuna razgradnja države. Siguran sam da pravosuđe neće biti mnogo bolje, ali neće biti ni mnogo gore. Ne zato što ne može – uvek može gore, ali pitanje je koliko će se to realno odraziti. Nije mi jasna izvršna vlast. Imaju toliku kontrolu nad pravosuđem da im je potpuno nepotrebno sve ovo što pokušavaju. Pokazali su da mogu da na čelne pozicije dovedu koga žele. Potpuno je nebitno ko su ti ljudi, nebitne su biografije, nebitni su autoriteti… Izabran je onaj na koga prstom upre aktuelna politika. Mislim da im jedino smetaju neki sporadični, nekontrolisani glasovi u pravosuđu i mogućnost da se pojave neki novi. I otuda potreba da se mehanizam pre svega personalnog izbora potpuno obezbedi. S druge strane, postoji i njihov interes da na neki način predstave javnosti da smo i dalje na evropskom putu iako već nekoliko godina stagniramo. Tako da se stvari lome između dva interesa. Da nešto malo navodno popuste, a opet da ne ispuste pravosuđe. Znate, pravosuđe je suština priče. Figurativno govoreći, kada biste mesec dana imali nezavisno pravosuđe, imali biste i potpuno drugačiju sliku društva. Često vas pominju u parlamentu. Šta vam kažu kolege na te optužbe? Ili se prave da nisu ništa ni čuli, ni videli? Uglavnom se prave da nisu čuli. Oni koji su mi bliži kažu da je to što radi vlast neprihvatljivo. Ogromna većina ljudi je spremna, kada su sigurni da nema svedoka i da to neće otići dalje, da vam pruži podršku. Te predstave u parlamentu su namenjene zastrašivanju drugih, da slučajno neki drugi tužioci i sudije ne bi progovorili i kazali šta su crvene linije. Znate šta, ni to što sam ja ovoliko prisutan u javnosti nije normalno. To u uređenom društvu ne bi trebalo da bude tako. Ali tada bi morale da se oglase druge institucije, poput Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca, ministra pravde ili Advokatske komore i da se kada se prave ovakve šarade kaže, bez obzira na političku utakmicu, da to nije dopustivo. Kao što vidimo, ovde nikakve odgovornosti nema i sve je samo zabava za narod. Šta za vas znači to što Zagorka Dolovac nije imala protivkandidata i što će 18 godina u kontinuitetu biti republička javna tužiteljka? Mi smo i u izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda imali samo jednog kandidata. Dakle, nema nikakve utakmice. Mislim da naš društveni život odavno karakteriše ta porazna stvar da nemamo utakmicu. Zašto je nemamo? Pravosuđe je mala bara i stvari se znaju. Neki od tih kandidata čak u afirmativnom smislu pronose glasove da imaju podršku aktuelne politike. Zamislite sad moju kandidaturu za bilo koje mesto u pravosuđu. Trebalo bi da budem lud ili mazohista. To je potpuno besmisleno. Bilo kakav minuli rad, stručnost ili biografije ne znače apsolutno ništa. Isključivo zavisi od toga da li će politička opcija na vlasti reći da ste dobar kandidat. I tada možete biti bilo ko. Ne morate biti ni pravnik, ne morate imati ni određene godine staža. Izmeniće zakon ako je to neophodno. Ovde se zakon kroji prema pojedincu koji je podoban određenoj partiji, tako da ozbiljnim ljudima ne pada na pamet da se kandiduju. To što se za poziciju predsednika Vrhovnog kasacionog suda ili republičkog tužioca javlja jedan kandidat jednako je neobično kao kad bi se za predsednika republike kandidovao samo jedan čovek. Šta, niko drugi ne želi to? Ili nema uspešnijih sudija i tužilaca? Ili nema ljudi pred penzijom koji su ostavili traga u pravosuđu? Ne, njima ne pada na pamet da kroz to prolaze jer znaju da će ih tamo ocenjivati i o njima govoriti nekakve analfabete i da će ako uđu u to prolaziti onako kako ja prolazim u Skupštini. Dakle, da će im izmišljati gadosti, pakovati afere, izmišljati da su uzeli novac od šiptarskih terorista, a znaće da je utakmica rešena pre početka. Hoće li Srbija biti ikada sposobna da se istinski obračuna sa organizovanim kriminalom i visokom korupcijom? I šta su preduslovi da se to jednog dana desi? Na prvom mestu potrebno je da društvo sazri, da se pojavi grupa ljudi i politički diskurs koji će biti stvarno voljan da se time pozabavi. Dakle, ljudi koji će reći da su organizovani kriminal i korupcija ušli u sve sfere društva, da su nameštaljke službi ušle u sve sfere društva. Da bismo počeli ozdravljenje, mi s tim moramo da se obračunamo. Prvi korak je zato i najlakši i najteži. Odluka da se to uradi je najlakša, ali je problem što ljudi koji se ovde bave politikom mahom ne žele da se to dogodi. Uglavnom su to ljudi koji prethodno ništa nisu u životu radili i koji politiku vide kao mehanizam za bogaćenje. I politiku vide kao svoje prvo, poslednje i večito zanimanje. Takvim ljudima je ideja o bilo kakvom obračunu s kriminalom direktno sečenje grane na kojoj sede. Politika ne bi smela da bude profitabilno zanimanje, njom bi trebalo da se bave ljudi koji su nešto postigli, imaju nešto iza sebe, nisu gladni, žedni i bosi. Imamo li takvih ljudi na političkoj sceni? Imamo, a da li ih imamo na političkoj sceni o tome sudim kada glasam. Problem je y tome što njima ne pada na pamet da se angažuju jer stvari stoje kao i u pravosuđu. Ne žele da trče „toplog zeca“ i ulaze u unapred izgubljene bitke. Mi nemamo građanina koji obavešteno glasa. Imamo izbore u kojima se džipovima ljudi uteruju u nekakve glasačke kutije. Predsednik vas je nekoliko puta prozivao da ste navodno vi oslobodili Gnjilansku grupu. Zar podatak o tome kako su glasali članovi tog sudskog veća nije tajan? I kako onda on zna ko je kako glasao? To je višestruko netačna tvrdnja. Najpre, niko u veću nije sam oslobodio Gnjilansku grupu niti je sam odlučivao. Odluku je donelo petočlano veće većinom glasova, što znači da su se glasovi podelili. Prema zakonu se ne vidi kako je koji član glasao, ti glasovi ostaju u zapečaćenoj koverti i to ne može niko da vidi. Niti iko sme da je otvori. Osim eventualno suda koji bi sudio po krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. To se nije dogodilo, ali niko nije pitao predsednika kako on zna kako je sudija Majić glasao. Kako je to moguće? Odgovori mogu biti različiti. Prvo, da on to ne zna i da je to samo zgodna priča za birače. Druga mogućnost je da mu je neko dojavio – tačno ili netačno. To mogu biti ljudi koji su većali, neko ko je imao pristup zapisniku ili neko ko je izmislio podatak i time barata. Nebitno, šta god da je od toga, tvrdnja je netačna zato što on to ne može da zna. A ako zna, onda smo na tragu novog krivičnog dela, jer je neko otvarao zapisnik i tačno ili lažno preneo kako sam glasao. Znači, svaka varijanta je nedopustiva. Ovde su permanentno meta intelektualci koji kritički posmatraju stvari, ili kako ih vlast kvalifikuje „lažna elita“. Da li se osećate kao lažna elita? Najpre, ne osećam se uopšte kao elita. Uz to, mi smo elitu odavno izgubili. Ne mislim samo na ove poslednje godine, taj proces je mnogo dugotrajniji. Bili smo nemilosrdni prema eliti - i to ne samo vlast, nego i mi međusobno - prema boljima od sebe, ljudima koje je trebalo poslušati, kojima je trebalo dati prostor. Umesto toga, mi smo ih potkazivali, hapsili, progonili… Bojim se da mi nismo društvo koje neguje elitu. Ovde je elita, kao što vidimo iz izjava predsednika, nešto što ima pejorativan predznak. U takvom poretku stvari, ti si već osuđen na izgnanstvo. Kao nacija koja kuburi sa svim i svačim morali bismo da se trudimo da sačuvamo svakog u bilo kojoj oblasti koga vredi čuti. Mislim da je vlast, svesno ili nesvesno, zarativši sa ostacima elite, zadala i sebi završni udarac. Ne može jedno društvo ići napred ako je baš svako ko misli drugačije zlikovac. Jedino pitanje koje bih imao za političare jeste postoji li iko ko govori disonantno a da nije neprijatelj? Da li ste imali neprijatnosti zbog stavova i javne kritike vlasti? Svakako, ali sam tu odluku doneo svesno. Za mene je odluka da ćutim a da i dalje budem sudija bila neprihvatljiva. I sve drugo mi je bila manja šteta. Ja bih sebe pojeo pre nego što bi me pojeli drugi da sam drugačije postupio. Naravno, često se u sopstvenoj državi osećam kao prognanik, za mene ne važe ista pravila, moram zaista četvore oči da otvorim. Sinu dajem drugačija uputstva nego što bih davao u drugačijim okolnostima, jer ovo je država koja vreba moju grešku. Čak i najmanju. Ono što kod drugih ne bi ni primetili, ja sebi ne smem da dozvolim. Već to je veoma težak teret. LJudi smo i svi grešimo, ali ja sam u poziciji da moram da pazim da ne dam nikakav povod da me razapinju. Jer me razapinju i bez toga. Moja sudijska karijera je zaustavljena kada sam odlučio da progovorim i moja kandidatura bi bila predmet zabave za mase. Dakle, da, živim u državi koja se prema meni ponaša kao prema prognaniku. Nakon smrti Jelisavete Vasilić, na Tviteru ste napisali da je kakistokratija (vladavina najgorih) naše trajno opredeljenje. Da li to znači da nemamo šansu da izgradimo uređen sistem? Imamo šansu, ali moramo da promenimo gotovo sve u posmatranju stvarnosti i ljudi kojima poveravamo društvo. Na komemoraciji je gospođu Vasilić ispratilo nepristojno malo ljudi. A to su ljudi koje mnogo veće nacije i razvijenija društva drže kao malo vode na dlanu, ponose se njima i ponekad ih čine većim nego što su bili da bi priča o njima nadahnjivala druge generacije. Mi i kada imamo nekoga ko je u svojoj oblasti bio velikan, gledamo da ga ponizimo. I gospođa Vasilić je uoči smrti doživljavala uvrede od naših zvaničnika. I to je pravilo. Mi smo se opredelili za kakistokratiju zato što smo odlučili da uništavamo bolje od sebe. I dok god sistem omogućava da gori vladaju boljima, neće biti nikakvog pomaka. U jednom intervjuu ste rekli da smo „kao društvo, preskočili čitave civilizacijske epohe i ovaj deficit se još intenzivnije oseća u kriznim periodima. Otomansko, ali i komunističko nasleđe, samo su doprineli nepoverenju građana u demokratske mehanizme, okrenuvši ih pojedincima koji nude prečice i čvrstu ruku, a to je uvek opasno“. Kako izaći iz tog lavirinta? Mnogim malim koracima. Treba pokušati objasniti ljudima zašto je to civilizacijski ćorsokak. Verovati bespogovorno u pojedinca je siguran put u propast. I kad ste najbolji šuster i najbolji pijanista, dešava se dan kad se udarite čekićem po prstu ili iz tih dirki neće ništa da izađe. Onda dođe vaš kolega i odsvira tu partituru. Zato postoje sistem i institucije, više ljudi koji o nečemu promišljaju. Dakle, reč je o ideji institucije nasuprot ideji ibermenša - natčoveka koji rešava sve. Mi smo, nažalost, civilizacijski mnogo duže bili u režimu ove druge ideje. Ako želimo napred, predstoji nam dug period učenja i obrazovanja.