Imam razloga da volim svoje strahove

Kad je neko višestruko talentovan, pojam multimedijalna umetnica ima puni smisao. Afirmisana slikarka, televizijska autorka nezaboravne Galerije tajni i drugih emisija koje su predstavljale posebna poglavlja u razvoju televizije na prostoru Jugoslavije, Biljana Vilimon je poslednjih godina i čitana književnica. NJena dnevnička proza Nismo na istom brodu privlači čitaoce svojom aktuelnošću, duhovitim i ironičnim obrtima, blistavom opservacijom vremena korone u kome piše svom voljenom čoveku. Zbog čega ste se u naslovu svoje knjige pozvali na slavnu koleginicu Marinu Abramović? Da sam krenula da pišem knjigu od naslova - koji jeste parafraza Marininog plakata Svi smo na istom brodu, rađenog povodom 50. regate u Trstu 2018. godine - bilo bi to smišljeno „kačenje“ za poznatu koleginicu. Pošto je meni neposredna inspiracija bila italijanska umetnica Mikaela Karlota Tumijati, koja je citirala Marinu 2020. godine, u vreme pandemije korone, ja se u suštini pozivam na Karlotu, a preko nje, naravno, i na Marinu. I parafraziram ih obe, objašnjavajući, zašto nismo na istom brodu. To se događa otprilike na sredini knjige i karantina. Mlada italijanska umetnica me zaintrigirala svojom inventivnošću i smelošću da se pozove na planetarno popularnu Marinu Abramović. Ali, Karlotina umetnička sloboda bila je smislena i opravdana. S razlogom je citirala slavnu performerku, samo drugim povodom. A ja sam sedeći dokona u svojoj gajbi, prevela celu priču na sebi jedino mogući način – na humor. Ili, crni humor – praveći šalu na račun svojih sedamdeset godina, koje su me svrstale u kategoriju onih koji imaju totalnu zabranu izlaska zbog pandemije korone. Od tog trenutka, Marina Abramović boravi sa mnom u karantinu, a sa nama u društvu su holivudski glumac Vilijem Dafo i operska pevačica Marija Kalas. Pravimo performanse, u kojima se Marina poistovećuje sa Kalasovom, a ja umišljam da sam Marina… Da li ste ikada pomišljali gde bi vam bio kraj da ste kao ona otišli odavde i pravili karijeru u svetu? Znam gde bi mi bio početak – na primer u Braunšvajgu, gde je Marina Abramović bila predavač na Fakultetu likovnih umetnosti za umetnost performansa. Ili u NJujorku gde je osnovala Nezavisnu performans grupu. Ili u Amsterdamu gde je na magičan način kupila kuću… A gde bi mi bio kraj da sam otišla i da li bih nešto postigla tim svojim odlaskom, to zaista ne znam. Nisu svi neshvaćeni umetnici koji su zbrisali iz Jugoslavije, pa potom iz Srbije, postali – Marina Abramović. Obično kažemo, da kad sredina u kojoj živimo ne razume ono što radimo – u svetu bi nas skapirali. Ne mora da znači. Postoji mnogo kockica koje uz talenat treba da se slože, da bi neko postigao ono što je postigla Marina Abramović. I nije to samo pitanje sreće. To je nešto nevidljivo, što iz nekih ličnosti isijava i čini ih posebnima, kao Marinu. Činjenica je samo da u Srbiji ne postoji ta količina nečijeg isijavanja, koja može da razgrne žabokrečinu u kojoj živimo. Da nije otišla, u ovom mulju, udavila bi se možda i Marina Abramović, kao što se udavilo mnogo umetnika koji su se usudili da se razlikuju od šablona koje ova sredina nameće. No, bez obzira na to, nije mi žao što sam ostala. Bilo je zabavno boriti se s vetrenjačama. A i koliko vidim, niko u svetu ne plače zbog mog nedolaska tamo. Dok ste sticali slavu kao mlada umetnica i atraktivna plavuša, da li ste se nečega bojali? Mislite li da bih kao crnka lakše prošla u ovoj sredini? Ovo jeste zemlja koja naginje Orijentu i ima kodirane tipove žena kojima se veruje, ali ne bih ja menjala boju svoje kose. U Srbiji o plavušama kruže posprdni vicevi, a ja nisam imala ništa protiv da me ljudi gledaju kao glupu plavušu, inače bih se lako prefarbala. Ne živim od tuđeg m išljenja. Meni je bitno da se radujem dok slikam u ateljeu, dok kreiram na televiziji, ili osvajam nove prostore pišući kolumne, a sada i romane… Uživala sam i u svom atraktivnom izgledu, zašto da ne?! I nisam se bojala da će mi taj pristojan izgled umanjiti talenat u očima onih koji isključivo pogledom mere koliko vrediš. Imala sam i imam druge vrste strahova. Oni zadiru u sferu nadrealnog, u vidu hipohondrije i panike i svojstveni su emotivnim a maštovitim osobama, ali to mi dođe kao plus. Kad sve prevedem na polje humora, pa to pretočim u sliku, pernjformans ili kao ovaj put u roman, imam razloga da volim svoje strahove. Niste se bojali ni kada ste zdu šno podržavali Zorana Đinđića, zbog čega ste ostali bez posla? Danas je Zoran Đinđić postao opšte mesto, pa svako ko hoće da sebi digne cenu pomene Đinđića. NJegovi najljući politički neprijatelji, sada mu dižu spomenik i malo, malo, pa ga se sete. Jadan Điki, u grobu se prevrće. Tačno je da sam oktobra 1998. godine potpisala peticiju protiv onih sramnih radikalskih zakona o medijima i univerzitetu, a na toj listi bilo je nas dvadesetak, na čelu sa Zoranom Đinđićem. Sutradan sam, tačno je i to, izgubila posao. Otišla sam bez ijedne izgovorene reči u medijima o ovoj temi, jer mi politički poeni nisu bili potrebni ni tada, a ni sada. Odbila sam i nesebičnu Zoranovu pomoć da mi stranka pomogne, jer sam isključivo sebe smatrala odgovornom za ovaj postupak, koji bih u istoj situaciji ponovila opet. Da je Zoran Đinđić danas živ, pozvala bih ga da gostuje u mojoj televizijskoj emisiji, kao davne 1991. godine, kad sam ga prvi put ugostila. Tada je verovao u budućnost nas i Srbije. Šta li bi sada Đinđić rekao u Galeriji tajni?! Da li vas je sasvim prošao politički angažman? Nije to korona, da kad se zaraziš, stekneš antitela i postaneš imun na nju. Kad se zaraziš politikom, ostaješ zaražen zauvek. Nekada sam bila simpatizer Demokratske stranke, danas sam simpatizer nekih ljudi koji su tu stranku napustili. Moj politički angažman svodi se na potpise nekih peticija, pretežno ekoloških. Što se moje političke borbe tiče, svodi se na raspravu sa penzionerima, mojim vršnjacima, koji obožavaju Vučića! Još kad im udeli pokoju kintu pred izbore, triput izađu da glasaju za njega - sa istim listićem. I u svom novom romanu bavim se na svoj način politikom - poput onog džangrizavog penzionera iz čuvenog romana Frederika Bakmana Čovek po imenu Uve – isterujem pravdu, prozivajući patetičnog Dobročinitelja, koji o nama brine više od nas samih. Šta bi danas moglo da vas potakne da izađete na ulicu, ili da se javno oglasite? Pa, rekoh vam, ove političke tezge duž Knez Mihailove ulice i Ulice srpskih vladara… Javno potpisujem sve iza čega stojim. I ne bojim se da iskažem svoje mišljenje, bez obzira na uobičajenu verbalnu agresivnost neistomišljenika. A, što se protesta na ulici tiče, ova vlast uspela je da ih banalizuje, ubacujući svoje ljude da prave frku. I, naravno, pametniji popušta, pa je te vrste protesta sve manje. Ne zato što je narod zadovoljan aktuelnom politikom, već zato što šut sa rogatim ne može. Ali postoje zakoni u kosmosu koji se odvijaju izvan ulice, i izvan parlamenta, i izvan biračkih mesta, pa se neko ko umišlja da će vladati večno, uruši sam od sebe. A do toga dovode svakodnevna sitna nezadovoljstva – nezdravim vazduhom, nezdravom hranom, zagađenom vodom… Dokle smo kao društvo stigli, kad velika glumica Ceca Bojković, umesto da nas raduje novim ulogama, svojim krhkim telom sprečava teške kamione da na Bari Revi istovaraju građevinski materijal. A njena koleginica Vesna Čipčić na tom smrdljivom đubrištu sadi mirišljavo cveće, umesto da njoj u pozorištu iz publike bacaju latice ruža. NJih dve ne pripadaju nijednoj stranci. Znači, ne moraju ljudi da budu članovi neke političke stranke da bi iskazali svoje mišljenje. Kruže peticije protiv Rio Tinta i većina nas koji smo vanstranačke ličnosti to potpisujemo, jer nam je zdrava životna sredina na prvom mestu. A čitam kako Vučić nedavno izjavljuje da „umire od smeha“ kad ljudi protestuju protiv otvaranja rudnika i projekta „Jadar“, i tvrdi da se usled toga neće desiti nikakva katastrofa! Da li da mu neko kaže, da nam se i bez Rio Tinta katastrofa već desila – onoga dana kad je na vlast došao on, kojem se fućka za ekologiju i za sve nas koji u ovoj zatrovanoj zemlji živimo?! Sve ono što su civilizovane zemlje odbacile kao prevaziđenu tehnologiju, opasnu po zdravlje svojih građana, on oberučke prihvata kao poklon i na taj način širom Srbije otvara nove fabrike i nudi nova radna mesta. U doba pandemije korone, samo nam još fali da jedemo i udišemo tuđe smeće. Eto, uz sve već rečeno, ova vrsta drskosti bi uvek mogla da me potakne da izađem na ulicu. Jedna ste od malobrojnih Beograđanki koja svakodnevno prolazi gradom u dugim šetnjama. Imate istančano oko umetnika. Volite li Beograd danas više ili manje nego juče? Istinska šetnja podrazumeva da pustiš korak, a beogradske ulice teraju me da balansiram. Desilo se da zaboravim koliko su naši trotoari džombavi, pa sam se nekoliko puta prostrla na ulici. Jednom je mom maestralnom padu prisustvovao i psiholog Žarko Trebješanin. Pozdravljajući se u prolazu, na njegovo iznenađenje, ja sam najednom nestala. Mislim da mu ni danas nije jasno kako sam to uspela da izvedem, a nije ni meni. Da nisam zaječala od bola, divni Trebješanin ne bi skapirao da ležim ranjena na trotoaru. Moj utisak o Beogradu počinje upravo od tih nesretnih pločnika koji su urađeni od kamena koji se kruni i napuklih ploča koje se vade, usled čega imam trajna oštećenja kolena. Kad bi ovo bila normalna zemlja, presavila bih tabak, tužila bih one koji ovaj grad vode i dobila bih pristojan mesečni prihod za invaliditet koji mi je izazvan njihovom nemarnošću. Drugi deo vašeg pitanja baca me u blagi očaj. Moja ljubav prema Beogradu nije upitna. Ali je upitna ljubav Beograda prema nama koji u njemu živimo. Zašto je Beograd dozvolio da posivi? Zašto je dopustio da se bez ikakvih sankcija, svaka budala potpiše na zidu zgrada koje su njegovo kulturno blago? Zar ga ne boli svaka isečena grana u parku i uništeni drvored u ulici? Zašto je stari otmeni Beograd dopustio da nam novokomponovani Belgrejd voterfront zakloni pogled na vodu? Zašto su mu sve fontane napravljene od belog grobljanskog mermera? Zašto su mu svi trgovi bezlični i depresivni? Zašto se Cvetni trg zove „cvetni“, a ima samo dva stabla sa tri sparušena lista? Zašto nas Beograd plaši onim kičastim i predimenzioniranim spomenikom Stefanu Nemanji, zbog kojeg pravimo neumesne šale na račun velikog župana Raške i rodonačelnika vladarske dinastije Nemanjića? I još milijardu takvih pitanja postavila bih Beogradu, pišući mu ljubavna pisma, kao Saramago Lisabonu u svojim Beležnicama, koje ovih dana čitam. Da. Volim Beograd. Ni više ni manje. Samo mi je žao što sada nije juče. Slikarka ste, proslavljena televizijska autorka, sada se oglašavate kao pisac. Najpre Selfi, autobiografska ispovest u izdanju Vukotić Media, a sada knjiga Nismo na istom brodu koju objavljuje Dereta. Da li su vam slava i popularnost bile olakšavajuća ili otežavajuća okolnost u objavljivanju knjiga? Lako sam našla izdavače za obe knjige. Budući da su to kvalitetne izdavačke kuće, presudan je bio pre svega kvalitet onoga što sam ja napisala. U principu, svi hoće ime koje će da proda tiraž, nije tu ništa sporno. U marketinškom smislu, moja popularnost može da bude od koristi u reklamiranju romana, ali me to poznato ime i obavezuje, jer mi se sudi oštrije. I nemam ništa protiv, navijam za surovu selekciju svega što se objavljuje javno. Zato, kad nešto napišem, biram najstrože kritičare da to iščitaju. Nažalost, sad je u modi da se objavljuju naslovi nekih problematičnih ličnosti, kojih zahvaljujući rijaliti programima ima napretek. Društvene mreže takođe su napravile svoje zvezde, pa mnogi izdavači igraju i na tu kartu. Bežim od takvih, jer s kim si, takav si. Lako te etiketiraju i stave ti znak jednakosti sa nekim ko posle bukvara nije pročitao nijednu knjigu, a napisao je roman. I da je samo roman, već - sabrana dela! Postali smo zemlja koja nagrađuje neznanje. Šta je vaša omiljena literatura? Što bi rekle ove rijaliti književnice koje upravo pomenuh – čitam Dostojevskog od Tolstoja! Šalu na stranu, u poslednje vreme čitam ono što je svetski trend, a što i inače volim, a to su biografske i autobiografske knjige poznatih ličnosti: Kamij Klodel, Ernesta Hemingveja, Fride Kalo, Olivera Stouna, Agate Kristi, Stinga, Marine Abramović, Leonarda Koena, Salvadora Dalija… Evo, baš trenutno čitam Kamij Kušner i njen roman Familia grande. Ovo je njena prva knjiga, a u Francuskoj je izazvala ogromno interesovanje, jer ga piše ćerka poznatog političara Bernara Kušnera, otkrivajući tajnu koju je ova porodica više decenija čuvala. Pročitala sam i skoro sve što je napisala planetarno popularna Elena Ferante, potom Mišel Uelbek i meni najdraži među piscima Frederik Begbede. NJega u stvari nisam čitala, njega sam „gutala“. Zbog čega se u svom novom romanu, koji se upravo prevodi na francuski, susrećete s Begbedeom, a ne sa nekim drugim piscem ili slikarom? Ima nestašnih baba, a meni se desilo da se sa svojih sedamdeset godina zaljubim u tog nestašnog dečaka. I u Begbedeovim romanima ima autobiografskih delova, ali se on krije iza svojih avatara. Kad sam pročitala njegov Francuski roman, koji je na neki način skoro autobiografski, i u kojem on piše o sebi sa dirljivom iskrenošću i samoironijom, osetila sam „to nešto“ što sam kasnije pretočila u reči. Navukla sam se na Frederika Begbedea, kao na drogu. Usledio je moj život „pod ekstazijem“. NJegove knjige sam počela da rešavam kao rebuse, da odgonetam ko su ličnosti iz njegovog života, a čija imena vešto skriva. Špijunirala sam ga između stranica… „Šta umišljaš, ko si ti?“, upitao me Begbede jednog dana. „Ja sam ti, samo stariji“, odgovorila sam mu, služeći se njegovim rečima. „Isti smo čovek, jebote“, primetio je Begbede, a onda sam ja prepotentno zaključila – on je moj alter ego! Eto, zato sam ga izabrala. Moj život s Begbedeom, opisan je u romanu sa ovim naslovom, a ovde će se pojaviti tek naredne godine, da se ne sudara sa ovim upravo objavljenim. Za dve godine – dva ljubavna romana, o dva različita čoveka. I u oba slučaja jedna zaljubljena baba. Preambiciozno? Možda. Ali, sve je bolje nego da besposlena sedim sa svojim vršnjacima na Kališu i da izmišljam - šta će tog dana da me boli.