Glumac večeri

Dragan Bjelogrlić stigao je vidno uzbuđen i raspoložen u Niš, na 56. Filmske susrete, festival glumačkih ostvarenja u domaćem igranom filmu. A kako i ne bi bio, kad je te večeri domaću premijeru na niškoj tvrđavi doživeo njegov najnoviji rediteljski poduhvat Toma, biografska muzička drama o čuvenom kafanskom pevaču i o jednoj prohujaloj epohi koja je sada davno iza nas, i to samo dan nakon Sarajevskog filmskog festivala i desetominutnih ovacija koje je ekipa tamo doživela. I kako i ne bi, kad ga je par dana delilo od distribucije filma Nečista krv – Greh predaka Milutina Petrovića, u kome je briljantno otelotvorio lik Hadži-Trifuna iz dela Bore Stankovića, što je uz tajkuna iz nedavno emitovane serije verovatno najzreliji i najupečatljiviji glumački zamah njegove bogate karijere. Ta dva događaja bila su tek inicijalni povod za intervju koji je Dragan Bjelogrlić upriličio za NIN tom prilikom. Sreli smo se u nedelju uveče u hotelu „Ambasador“ u centru Niša, gde smo naširoko i nadugačko razgovarali ne samo o aktuelnim filmovima, već i o dijagnozi stanja današnjeg društva i vremena u kome živimo – o društvenim podelama, o propuštenim nadama, o neostvarenim šansama, civilizacijskim normama koje nas koče i onemogućavaju da se razvijemo u normalno i moderno evropsko društvo... Nakon bezmalo dva sata intervjua i fotografisanja za naš list, pozdravili smo se s našim sagovornikom pred sam početak Nečiste krvi. Kasnije te večeri, za navedenu ulogu, Bjelogrlić će biti proglašen i glumcem večeri, što će međutim ostati potpuno u senci onoga što će uslediti zatim, u ranim jutarnjim časovima... A šta se zapravo dogodilo oko 4 sata ujutru, na tom istom mestu, sem činjeničnog snimka sigurnosne hotelske kamere koji je zahvaljujući internet distribuciji postao najgledaniji i najemitovaniji video u danu zatim, teško je utvrditi i do zaključenja ovog broja NIN-a nisu stigle zvanične izjave sa saslušanja. Na snimku se jasno vidi kako Bjelogrlić prilazi Predragu Gagi Antonijeviću, reditelju filma Dara iz Jasenovca, i fizički ga napada, dok Antonijević pokušava (i uspeva) da se odbrani, u prisustvu nekolicine ljudi iz javne sfere, među kojima su pisac Vladimir Kecmanović, producent Maksa Ćatović, te glumice Jovana Stević i Katarina Radivojević... Ali to je samo početak apsolutnog medijskog haosa koji će da usledi, u kome su se tabloidi posebno, naprosto utrkivali u objavljivanju što proverenih što neproverenih informacija, uključujući i podsećanje na sukob između Bjelogrlića i Antonijevića koji je započeo pre koju godinu kada je popularnog glumca srpsko-američki reditelj optužio za mito i korupciju, čime je javnost postala dodatno podeljena. I da nisu u pitanju javne ličnost jasnih političkih uverenja, čitav događaj bi se okončao kao tek jedna od mnogih kafanskih tuča, no ovako dobili smo još jedan medijski cirkus u kome je društvena polarizacija bila izražajnija no i u jednom drugom slučaju. Među prvima su se, gotovo sinhrono, oglasile Maja Gojković kao ministarka kulture i Jelena Trivan, kao predsednica UO Filmskog centra Srbije, u saopštenjima koja nisu delovala kao stav institucija koje predstavljaju već kao lične potrebe da se „osudi mučki napad na Antonijevića“. Očekivano, i predsednik Srbije je osetio potrebu da se oglasi, pa na TV Hepi izjavljuje da se „nasilju i nasilnicima mora stati u kraj“... Pitanje šta bi bilo kad bi bilo, koje predsednik tom prilikom postavlja, da se kojim slučajem desila obrnuta situacija, odnosno da je Antonijević napao Bjelogrlića, posebno razvijaju emiteri sa nacionalnom frekvencijom uz pomoć pozvanih gostiju i napadnutog reditelja (među kojima prednjači Pink sa čak dve emisije i u večernjem i u jutarnjem terminu sa sličnim gostima), gde se moglo čuti mnogo toga što je za dalju debatu, poput poziva na „čupanje jezika“, poistovećivanja Antonijevićevih muka sa patnjama likova u njegovim filmovima Zaspanka za vojnike i, naročito, Dara iz Jasenovca (!), „šerlokholmske“ analize situacije viđene na snimku iz hotela i diskriminatorskih napada na sve neistomišljenike koji su podržali Bjelogrlića – od Biljane Srbljanović do Marka Živića, Mime Karadžića, pa čak i Svetislava Buleta Goncića. Branivši tako jednu stranu u sukobu, mediji su uspeli da dodatno podele javnost ionako već oštro razdvojenu na one koji su saosećali sa napadnutim rediteljem do onih koji su uporno pisali „e, neka ga je tukao“... Politička dimenzija biva dodatno pojačana niotkud osvetljenom informacijom, da je Bjelogrlić čak i potencijalni tajni kandidat opozicije za predsednika! Direkcija Festivala ogradila se, logično, od čitavog slučaja izrazivši nadu da taj događaj neće zaseniti ostatak festivalskog programa (kojeg je inače činilo nekoliko domaćih premijera), podsetivši da Predrag Antonijević zapravo i nije bio gost ovogodišnjih Filmskih susreta. Ispostaviće se da je Antonijević boravio u Nišu na poziv tamošnje gradonačelnice Dragane Sotirovski, povodom drugog filmskog projekta, iako je Dara iz Jasenovca realizovana u kalendarskoj godini kada bi mogla da bude na repertoaru domaćih festivala, što se nije desilo. A taj drugi projekat, čućemo nešto kasnije, između ostalog je i reorganizacija festivala u Nišu kojeg „ne mogu više da vode ljudi iz Kulturnog centra“, kako izjavljuje Antonijević, već mora da se napravi drugačije... Odluka da u ovom broju NIN-a ne objavimo intervju sa Draganom Bjelogrlićem nije došla samo zbog nemogućnosti da naš sagovornik autorizuje razgovor, s obzirom na to da je pušten da se brani sa slobode samo par sati pre slanja novina u štampu. Odluka da intervju bude objavljen u prvom narednom broju, 2. septembrausledila je kao prilika da mu se pruži mogućnost da progovori o onome šta se zapravo desilo, a šta nismo mogli da čujemo u haosu medijskih izveštavanja. Naravno, pitanja o kojima smo tada razgovarali sasvim sigurno biće još intrigantnija – pitanja društvenih podela, propuštenih nada, neostvarenih šansi... i o grehovima predaka koji nas poput kletve prate.