Foto-album mafije i patrona iz vlasti

Institucije u Srbiji i dalje ne ispituju sumnje da li su sa organizovanim kriminalom povezani predstavnici vlasti iako nosioci najodgovornijih političkih funkcija daju nove povode za iste sumnje. Nismo dobili odgovore zašto su predsednik Aleksandar Vučić i članovi njegove porodice razgovarali sa osobama koje su na merama zbog kriminala, zašto je njegov punoletni sin više puta fotografisan u društvu navijača sa kriminalnim dosijeom, zašto su na inauguraciji predsednika bili pripadnici grupe Veljka Belivuka, šta je radio generalni sekretar Vlade Novak Nedić sa ovom grupom, šta su ministri radili na Jovanjici... Jedan od baštovana iz Jovanjice, Vučićev rotirajući ministar, sada u ulozi čelnika MUP-a i službenog lica sa činom policijskog pukovnika, Aleksandar Vulin fotografisan je, sa natočenim pivom i u prisnom zagrljaju, sa vođom navijača Rada i „kolekcionarom“ krivičnih prijava Vladimirom Kovačevićem Kovačem. I po naprednjačkom običaju umesto institucija reagovao je Vulin u režimskim medijima, koji naravno nisu preneli prvobitnu vest, niti objavili fotografiju nastalu na ovogodišnjem beogradskom Bir festu. NJegova odbrana da kao ministru koji je pod kontraobaveštajnom zaštitom i sa nekoliko prstenova obezbeđenja može svako da priđe i da se fotografiše ravna je onoj antologijskoj u slučaju „tetkinog deteta“, kada je pravdao novac za stan. Čini se i da je propagandni trust mozgova ocenio da to nije dovoljna odbrana, a i da u javnosti možda još živi sećanje da je policija odmah pronašla građanina koji je izdaleka, iz sopstvenog stana, fotografisao Vulina, na početku njegovog mandata u MUP-u, kako je bez tada obavezne maske izlazio iz frizerskog salona sa obezbeđenjem. Zato se sada u policiji pojavio Kovačević u pokušaju da opravda čelnika iste te policije sa kojim se fotografisao zagrljen. Inače, Kovačevića policija ne saslušava više od godinu dana zbog ubistva Aleksandra Halabrina. Mara Halabrin, Aleksandrova majka, nije poverovala u Vulinovu odbranu. „Slika govori sve, a oni mogu da pričaju šta hoće. To mi govori definitivno da su povezani i da su tačne priče koje sam čula da su Kovač i sin predsednika (Danilo Vučić) uzeli Rad pod svoje. Zgrozila sam se kada sam videla fotografiju. Nisam im verovala ni ranije, ali baš toliko... Šta sada da mislim ko je ubio mog sina i ko je naredio. Kovač zavisi od policije i sumnjam da je nateran da da takvu izjavu da se ne poznaje sa ministrom Vulinom. Čitam da ga traže u Bosni, a u policiji su mi rekli da se njegov brat tereti za tri ubistva“, kaže majka ubijenog Aleksandra. Mara Halabrin je u NIN-u od 8. jula detaljno pričala o ubistvu njenog sina, koji je nestao 20. marta. Telo je pronađeno maja te 2020. Sada je ponovila da je insistirala u policiji, kada je pronađeno telo njenog sina, da se Kovačević ponovo pozove na saslušanje. „Utvrđeno je, i to mi je policija potvrdila, da je moj sin imao poslednji kontakt sa Kovačem. Nisu hteli da ga zovu da daje izjavu za mog sina, jer je to odbio i tako već više od godinu dana. Rekli su mi da neće da govori. Moj sin je mesec dana pre nestanka počeo da spominje Kovača. Dan pre nego što je nestao dobio je poruku na telefon od Kovača. A zatim se čuo sa njim i dogovorili su se da se nađu. Kovač je nakon toga greškom poslao poruku mom sinu koja je, očigledno, bila namenjena nekom drugom. Moj sin je imao kriptovani telefon. Tu poruku je mnogo puta preslušavao, jer mu je izgleda bila sumnjiva. Čula sam je i ja: ’Neće doći danas, ne može danas, doći će sutra.’ On je to slušao, slušao, hodao i slušao, ali ništa nije hteo da mi kaže. Imao je sastanak sa tim Kovačem na Banjici, tamo je i BIA, nemoguće da nema kamera. Potvrđeno je da su se tamo našli i da ga je Kovač poslednji video. Pokušavala sam da dođem do Vladimira Kovača da saznam gde je moj sin otišao kada se sa njim rastao. Nisam do sada uspela. Meni je Nenad Alibegović (nekadašnji vođa navijačke grupe Partizana Zabranjeni) samo jednom, što je verovatno bilo namešteno, pustio na telefon da ja čujem Kovačev glas koji kaže: ’Ma šta ja imam njoj da objašnjavam, mi smo se razišli, dobro, kupiću sutra karticu i javiću se’, jer on kao nema običan telefon. Do današnjeg dana meni se Kovač nije javio. Kovač je uhapšen 27. marta te 2020, u nekoj kladionici, sa ’škorpionom’. Navodno je, kako su mi rekli u policiji, bio četiri meseca u zatvoru i pušten je uz nanogvicu”, kaže Mara Halabrin. Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja - CEPRIS kaže za NIN da se već drugi put javljaju indicije da je ministar Vulin imao kontakte, a moguće i saradnju sa kriminalnim strukturama. „Do danas nemamo nikakav pravni ishod na tu temu. Videli smo sada i fotografiju Vulina sa osuđivanim licem, nekim ko očigledno nije najsjajnije društvo za ministra koji upravlja i policijskom službom za suzbijanje organizovanog kriminala. Kako institucionalnog odgovora nema, imamo samog Vulina koji nam tumači da li je fotografija autentična, kada se slikao, da li je znao sa kime se fotografiše i tome slično. Javnost zaista ne treba da zanima šta o svemu tome ima da kaže Vulin, niti ima smisla da on svoju odbranu iznosi u dnevnoj štampi. Jedino mesto gde se ta stvar može razrešiti je sud, a za to nam je potreban tužilac. Pre svega toga bi bilo normalno da ministar, makar i zbog najnižeg stepena sumnje u umešanost u kriminalne aktivnosti, podnese ostavku.“ Predsednica Jukoma dr Katarina Golubović navodi za NIN da pitanje političke odgovornosti zahteva ozbiljan odgovor aktuelnog ministra unutrašnjih poslova nakon objavljivanja njegove zajedničke fotografije sa bivšim vođom navijača Rada. Neozbiljni izgovor nije isto što i odgovor na njegovu potencijalnu ugroženost i višestruku poruku koja je objavom fotografije poslata“, napominje dr Golubović. Sofija Mandić kaže da su pravosudni problemi u slučaju Belivuk samo očigledniji, jer mane sistema vidimo pod lupom – predmet je veliki, ulozi su veliki, a okrivljeni po svoj prilici pominju i predstavnike vlasti kao svoje patrone. „Ovo u načelu nije iznenađujuće, jer je organizovani kriminal, čija je specifičnost udruživanje radi vršenja krivičnih dela, praktično nemoguć bez aktivne ili pasivne podrške državnih organa. Ono što ipak jeste iznenađujuće je to da okrivljeni kao svoju podršku navode ne srednji ili viši ešalon u policiji ili tužilaštvu, već najviše predstavnike državne vlasti – ministre, predsednika države. Ovo nas ponovo vraća na činjenicu da su policija i tužilaštvo do te mere politizovani da će i kriminalne grupe, ukoliko traže podršku za svoje delovanje, pravilno zaključiti da je potrebno da traže u političkim, a ne pravosudnim strukturama. Poznato je da kriminal i te kako dobro prepoznaje gde se nalazi stvarna moć. Ako tužioca predlaže Vlada i bira Skupština, onda je očigledno da je on lišen svake realne moći“, kaže Mandić. Ona dodaje da sada, kada svaki dan čitamo novi iskaz i gledamo nove fotografije kriminalaca sa političkim predstavnicima, vidi dva moguća ishoda. „Jedan je izvesniji – da će novinari, koji jedini održavaju ovu temu u javnosti, doći do kraja puta. Mislim na to da će ponestati materijala koji može da se objavi, da će ponestati pravnih i drugih komentatora koji mogu da tumače situaciju, ovako kao što i mi sada činimo. Ovo je poguban scenario, jer će u tom slučaju sumnja u povezanost teškog kriminala i vrha države zauvek ostati neproverena. Ukoliko sve ono o čemu pišu KRIK, NIN i drugi mediji, u najskorijem roku ne bude predmet ispitivanja u nekom postupku – a podsetimo da Srbija ima tužilaštvo za organizovani kriminal, kao i posebne organizacione jedinice policije i suda za organizovani kriminal – ove institucije možemo slobodno da ugasimo. U tom slučaju možemo da zaključimo da nam je sasvim prihvatljivo da živimo sa sumnjom da državu vode pripadnici organizovane kriminalne grupe“, kaže Mandić. Ona napominje da nijednom prisebnom čoveku ne bi trebalo da bude prihvatljiva sumnja da državu vode pripadnici organizovane kriminalne grupe, i dodaje: „Ključno i jedino pitanje u ovom trenutku je – gde je postupajući tužilac? Kada će se obratiti javnosti? Ova pitanja u današnjoj Srbiji su vapaj žednog u pustinji. Poziv tužiocu da se oglasi može delovati i naivno, ali to više govori o tome koliko je naše društvo zapušteno, šta smo sve normalizovali i na šta smo pristali.“ Predsednica Jukoma Katarina Golubović kaže da je od trenutka kada je, u martu, najavljivana objava fotografija zločina, postalo jasno da vlast ne može da prepusti borbu protiv kriminalne grupe (Belivuk) institucijama. „Uložen je poseban napor da se javnosti osumnjičeni prikažu kao monstrumi, kojima se ne može verovati, i koji će, zbog besa koji hladnokrvne ubice osećaju jer su uhvaćene, učiniti sve i gnusno lagati da su bili u sprezi sa vlastima. Fotografije i snimci, uznemirujuće po javnost i porodice ubijenih, prikazale su, osim tela žrtava, urušene i zarobljene institucije, domaću medijsku sliku i razloge zbog kojih zemlje Evropske unije više ne mogu verovati da postoji politička volja da se u Srbiji napravi i najmanji pomak u poglavlju 23“, kaže Golubovićeva. Ona podseća da u vreme dok smo, čekajući optužnicu, čitali podatke iz istrage protiv Belivuka i tridesetorice, vlast izveštavala EU kako sprovodi mere za sprečavanje curenja poverljivih informacija u medije u vezi sa krivičnim istragama. „Vlast je izveštavala EU da je napravila ’idealan model za detekciju izvršilaca i dokazivanje krivičnog dela odavanje službene tajne (curenje informacija medijima)’, da je izdala Uputstvo o obavezi zaštite i čuvanja tajnih i poverljivih podataka, i da su potpisivane izjave o čuvanju tajnih i poverljivih podataka za sve zaposlene u javnim tužilaštvima i MUP-u.“  Dr Golubović napominje da i „žuti“ i „beli“ - zvanični papir očigledno trpe jednako. „Nadležno tužilaštvo je, čini se, odsustvom komunikacije sa građanima, naškodilo poverenju da su podaci iz istraga objavljeni uz njihovu saglasnost. No, čak i da je na zakonit način sprovedeno objavljivanje podataka, o čemu nas posle tri meseca kritika za skupštinskom govornicom obaveštava ministar MUP-a, sadržina fotografija emitovanih u martu morala je da dovede do procene da se grubo krše ljudska prava porodica žrtava i da interes javnosti da se upozna sa zločinima ne preteže nad pravom poštovanja pijeteta. Sudska praksa odavno je stala na stanovište da se ovakvim objavljivanjem fotografija sa nasilnim sadržajem, koje su dostupne širokom krugu, kod osetljivih lica izaziva visok stepen uznemirenosti, straha, užasa, zgroženosti, a takođe i kod dece. Dakle, sumnjivo reizabrana predsednica REM-a, koja je procenila da su fotografije ’edukativne prirode’, morala bi pod hitno da prođe edukaciju“, kaže predsednica Jukoma.   Sofija Mandić napominje da je iz istrage zakon, sa razlogom, isključio širu javnost, i dodaje: „Tek su suđenja, kao naredna faza postupka, javna i njih nesmetano možemo da pratimo. Ovo su civilizacijski standardi koji imaju svoje utemeljenje u teoriji i praksi. Nažalost, ona su u Srbiji okrenuta naglavačke. Podaci iz istrage su u medijima već godinama, a suđenja su svedena na završni čin unapred režirane predstave. Imajući u vidu ovakvu situaciju - da je u trenutku podizanja optužnice i sprovođenja suđenja stvar obično već gotova – mediji kao jedini trenutak prevencije zataškavanja istražnih nalaza vide njihovo obelodanjivanje tokom faze postupka, koja je tajna. Ovo je razumljivo, naročito jer novinar nije dužan da otkriva svoj izvor informacija. Međutim, ovo na dugi rok ne rešava naš osnovni problem – nedostatak tužilaštva koje je u stanju da radi samostalno i istragu tretira kao sredstvo potpunog rasvetljavanja događaja. Mi ne smemo da izmestimo suđenja u medije, to je naprosto nedopustivo u 21. veku.“ Katarina Golubović napominje da je nesporno da su zločini izvršeni i da se građanima plasira umešanost političara, ali i pripadnika pravosuđa. „Tu tajnu o umešanosti čuva BIA, koja je vršila prisluškivanje. Nevezano od MUP-a, Tužilaštva za organizovani kriminal i predsednika Višeg suda u Beogradu, koji su mogući donosioci odluka da se lica stave na ’mere’, BIA suvereno barata zapisima, u skladu sa važećim propisima“, kaže dr Golubović.  Ona podseća da se političke figure ne vide u optužnici, ali se naziru kroz zapisnike o saslušanju osumnjičenih, i dodaje: „To ’naziranje umešanih političkih figura’ je uzrok orkestrirane kampanje protiv svakog ko tumači ili kritikuje postupanje u slučaju protiv Belivukove kriminalne grupe, pa i ono koje može da ugrozi ishod celog postupka. Nedavno je, u želji da odbrani predsednika Vučića od ’lošeg glasa’, urednik Informera javno izneo navodnu informaciju iz, kako je tvrdio, prisluškivanog razgovora advokata i Belivuka. Promptno je reagovala Advokatska komora Srbije, u zaštitu ljudskih prava okrivljenih, tražeći da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija izvrši zajednički nadzor nad Okružnim zatvorom u Beogradu kako bi se ustanovilo da li se razgovori između advokata i pritvorenih lica snimaju. Ako bi se to utvrdilo, pravo okrivljenog na poverljiv razgovor bilo bi povređeno.“ Dr Golubović kaže da su jedino prihvatljive izjave političara one o odgovornosti samih političara, bilo da su date od opozicionih ili vladajućih, i dodaje: „Takva je nedavna izjava predsednika Pokrajinske vlade Vojvodine, Igora Mirovića, da je ’veoma jasno’ da je MUP napravio propuste u slučaju sa klanom Belivuka, kao i da ministar Stefanović za to treba da snosi odgovornost.“ Dr Golubović zatim napominje da ove izjave, iako pokazuju određene turbulencije na političkoj sceni, za konkretan postupak nisu presudne i da presudne mogu ipak biti one koje prenose pretnje i poruke predstavnicima pravosuđa. „Zadnjih nekoliko meseci bilo je onih koje su usmerene na, do sada, najjaču figuru – predsednika Višeg suda u Beogradu, sudiju Aleksandra Stepanovića. Napad na njega, u vidu njegovog prikazivanja kao nekog ko ometa sprovođenje istrage, nije gotovo niko iz pravosuđa osudio. Visoki savet sudstva, koji bi morao da odigra svoju odbrambenu ulogu, ćutao je i time je učestvovao u slanju poruke svim sudijama Višeg suda u Beogradu, koji postupa u slučaju Belivuk i ostali, ali i u slučaju Jovanjica. Razlozi zbog kojih je Stepanović uputio oštre kritike ka tužilaštvu, kao odgovornom za slabe rezultate u procesuiranju visoke korupcije i ka političarima, ostaju poznati njemu. Odgovor vlasti kroz hitan ponovni treći izbor Zagorke Dolovac, i novo ustoličenje od šest godina na vrhu srpskog tužilaštva, pokazuje da je, prema mišljenju Vlade i poslanika SNS-a, napravio pogrešnu procenu. Optužnica je podignuta i izbori mogu da počnu“, zaključuje predsednica Jukoma. Dok institucije ćute, vlast ne odustaje od suđenja u medijima pod njihovom kontrolom. Tako je i sada u odbrani Vulina u režimskim medijima spomenuta Dijana Hrkalović - da navodno živi u istoj zgradi i održava kontakt sa vođom „radovaca“ Kovačevićem. Naravno Hrkalovićeva, koja je u režimskim medijima prešla put od „hrabre državne sekretarke MUP-a“ do „kraljice mafije“, niko nije pitao na ona dva njena saslušanja u MUP za Kovačevića, kao ni za Belivuka. Da li Hrkalovićeva kao i Vulin ima fotografije sa Kovačevićem nije poznato, ali se čini da njeni partijski drugovi više strepe od sačuvanih uspomena ove nekadašnje državne sekretarke u kojima nije ona. Sigurno je jedino da ćutanje institucija i medijski igrokazi vlasti odgovaraju mafiji.