Kad tačno reči postaju oružje

Maja 1980. studenti u južnokorejskom gradu Gvandžuu pobunili su se protiv nepopularnog vojnog režima. Na stotine njih brutalno je ubijeno u operaciji pripadnika specijalnih snaga čiji je zadatak bio da uguše pobunu. General Čun Do-hvan, koji se u to vreme nalazio na čelu vojnih vlasti, tvrdio je da su studenti bili severnokorejski agenti. Tokom naredne dve decenije, Južna Koreja je postala demokratija, a Čun je završio u zatvoru. I dok korejski liberali studente iz Gvandžua i danas oplakuju kao mučenike demokratije, neki tamošnji konzervativci smatraju da je Čun bio u pravu kada je u pobuni video severnokorejsku zaveru. Aktuelni južnokorejski predsednik, liberalno nastrojeni Mun DŽae-in, zagovara usvajanje zakona kojim bi takva viđenja bila zabranjena kao „iskrivljavanje istorije“. Za negiranje da je ustanak u Gvandžuu bio išta drugo do borba za slobodu bi mogla da bude izrečena petogodišnja zatvorska kazna. Iznošenje pohvala na račun pojedinih aspekata japanske kolonijalne vladavine u Koreji može da vodi još dužem boravku u zatvoru. Južnokorejski zagovornici usvajanja ovog zakona ukazuju na zakone u više evropskih zemalja u kojima je zabranjeno negiranje Holokausta nad Jevrejima. Oni suprotnog stava, pak, takve zakone vide kao atak na slobodu govora, i insistiraju da vladama ne bi trebalo da bude dozvoljeno da odlučuju o tome šta je ispravno ili pogrešno u istorijskim debatama. Tu su, naravno, istorijske činjenice: Aušvic je postojao, atomske bombe su bačene, studenti u Gvandžuu su ubijeni. Ali mnogo toga drugog je otvoreno za različite interpretacije. Lošim argumentima i dezinformacijama treba se suprotstavljati boljim argumentima i tačnijim podacima. Tako bi, barem, u idealnoj varijanti trebalo da glasi argument u korist slobode govora. U stvarnom životu, pravna i društvena ograničenja postoje svuda, često s dobrim razlogom. Iniciranje mržnje i diskriminacije na osnovu rase, porekla ili seksualne orijentacije u Evropskoj uniji je ilegalno. Iako je Ustav Sjedinjenih Država manje restriktivan, ipak i on zabranjuje govor koji vodi „neposrednim nezakonitim aktivnostima“ ili na njih navodi. Slično tome, američki sudovi zaštitu prava na slobodu govora ne protežu na dečju pornografiju ili difamaciju. Da li je to dovoljno? Nije li ideal slobodnog govora pomalo naivan u eri u kojoj je jedan američki predsednik u stanju da na internetu plasira odvratne laži koje potom stižu do miliona birača? Treba li zagovornicima opasnih teorija zavere koje pogoršavaju stanje globalne pandemije ili potkopavaju demokratske institucije zakonski zabraniti pristup društvenim mrežama? Jesu li bolji argumenti i tačniji podaci dovoljni kako bi se sprečilo da širenjem ovih dezinformacija bude naneta ozbiljna šteta? Budući da verujem u slobodu govora, ne dopadaju mi se zakoni kojima se zabranjuju negiranje Holokausta i drugi sramotni stavovi. Ali takva pozicija mora da bude testirana u svetlu očiglednih rizika da bi, kad takvih zakona ne bi bilo, neki od najtoksičnijih pogleda mogli neometano da cirkulišu. Mnogi veruju da bi dopuštenjem da se u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata nacistička propaganda slobodno širi tamošnja krhka liberalna demokratija bila izložena neposrednoj opasnosti. To nije bila neutemeljena pretpostavka. Zabrana takve propagande je u to vreme imala smisla. Uobičajeni praktični argument protiv stavljanja sumanutih teorija van zakona svojevremeno je počivao na ukazivanju na to da su takva viđenja marginalna i stoga relativno bezopasna. Pre ere interneta i društvenih mreža, ideja da Hilari Klinton i DŽordž Soros upravljaju globalnom mrežom kanibalističkih pedofila bila bi ograničena na lunatike s društvene margine. Ali sada milioni ljudi poput njih - uključujući i do 50 odsto američkih republikanaca - takođe izjavljuju kako veruju u te besmislice. Među pripadnicima kulta nema mesta za argumentovanu raspravu; suočavati vernike s činjenicama ne bi imalo nikakvog smisla. Nekoliko evropskih zemalja, kao i EU, radi na zakonima kojima bi bio regulisan rad internet platformi. Ali malo je verovatno da će to što bi se od vlada ili društvenih mreža zahtevalo da cenzurišu iracionalna ili štetna verovanja doprineti eliminisanju takvih viđenja. Istinski vernici bili bi samo ojačani u uverenju da su pod opsadom zlonamernog establišmenta. Čak i ako bi se loše ideje mogle obuzdati cenzurom, da li bi to bio ispravan način da se taj cilj ostvari? Kad je o tome reč, mislim da je čuveni slučaj Skuki i dalje relevantan. Nacionalsocijalistička partija Amerike želela je 1977. da organizuje protest u delu Čikaga u kome je živelo mnogo Jevreja, uključujući i one koji su preživeli Holokaust. Podstaknute prigovorima žitelja tog dela grada, lokalne vlasti su pokušale da protest spreče. Nacisti su tvrdili da bi time bila povređena njihova prava na slobodu govora, koja im dozvoljavaju i da mašu zastavama sa „svastikama“. U odbranu ovog prava stali su pravnici iz Američke unije građanskih sloboda (ACLU). Slučaj je na kraju stigao do Vrhovnog suda, gde je pravo na slobodu govora podržano. Ma koliko neprijatno bilo videti ih, isticanje zastava sa „svastikama“ sud je dopustio, procenjujući da one ne potpadaju pod „pozivanje na nasilje“ - usko definisanu kategoriju javnog govora koju standardna ustavna zaštita ne dozvoljava. Argument s kojim su istupili pravnici iz ACLU - od kojih su neki i sami bili Jevreji, i među kojima svakako nije bilo nijednog simpatizera nacista - bio je jednostavan: ako državi dopustite da zabranjuje mišljenje kojem se protivite, to će joj olakšati da u nekoj drugoj prilici zabrani stavove s kojima se slažete. Odbrana prava nacista da demonstriraju bila je način da se zaštite prava drugih da izraze vrlo različite stavove. Taj argument i dalje se drži, čak u našem digitalnom dobu. Ali ni u Sjedinjenim Državama, koje u tom pogledu dopuštaju više nego većina drugih zemalja, taj princip ne može da bude apsolutan. Neposredno podsticanje na nasilje nije dozvoljeno. Govor koji je Donald Tramp održao 6. januara, pozivajući rulju na zauzimanje zdanja Kongresa, svakako se primakao prekoračenju te granice. Bila je to jasna demonstracija koliko jezik može da bude opasan. Ono što su internet mediji postigli jeste da ulozi budu podignuti; „pozivanje na nasilje“ se širi mnogo brže i dalje nego ikada. To će zahtevati visok stepen budnosti kako bismo zaštitili pravo na slobodu izražavanja, istovremeno se držeći društvenih i pravnih granica koje sprečavaju da reči koje pozivaju na nasilje ne prerastu u stvarno nasilje.