Ko je dostojan

Šta smo to naučili gledajući mučne scene ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju? Novi krug krize u regionu je počeo i to na najfragilnijem perimetru, onom između Beograda i Podgorice. I, naravno, to da niko ne može ni pretpostaviti u kom pravcu će se kriza kretati i šta bi mogla doneti. I da, to da ništa od krupnih stvari koje se događaju u Crnoj Gori ne može proći bez posledica u Srbiji. Zato uverenje da takav ambijent predstavlja šansu za bilo koga nije ništa manje od lakomislenosti glupaka, koji odsustvo razuma nadoknađuju nečim što bi trebalo da nas impresionira kao prisustvo nacionalnog načela. Sasvim svejedno, Vučićevog da nas uveri da bi, kako to kaže Vulin u njegovo ime, trebalo da bude predsednik svih Srba ili Đukanovićevog da pokaže da nije sasvim razvlašćen i izložen čak i potencijalnim sudskim procesima nakon prošlogodišnjeg izbornog poraza. Nevolja je u tome, čisto empirijski gledano, gde god da je Vučić u prošlosti štitio srpske interese u regionu, Srbima je ozbiljno naškođeno - ili ne stoje najbolje ili ih na tim prostorima uopšte više nema. I tu nema ama baš ničega dostojnog. Opet, ako ćemo biti pošteni, malo je onih koji su, najpre svojim građanima, ostali dužni objašnjenja koliko crnogorski predsednik Milo Đukanović. Ako je povratak državnosti 2006. bio neupitan u istorijskom i svakom drugom smislu, mnogo toga preko čega su prešli bilo je sporno. Naročito, preko bede i nedostojnog života. Potezanje za identitetskim pitanjima, to smo morali da naučimo iz bliske istorije, slepa je ulica ispresecana barikadama, suzavcem, policijom, povređenima i poniženima, a sve zbog uverenja da su im države kojima predsedavaju date na večno upravljanje. Opet, treći faktor u ovoj složenoj jednačini - Srpska pravoslavna crkva - možda i može nešto svojih prava da izvlači iz činjenice da je Đukanovićev režim Zakonom o slobodi veroispovesti, koji je u svojoj suštini diskriminatoran, pokušao mimo evropske prakse osporiti vlasništvo nad crkvenom imovinom. Ali, tu je grešku Crkva već naplatila na izborima 2020. Da se ne lažemo, Đukanovića je više pobedio pokojni mitropolit Amfilohije nego aktuelni premijer Zdravko Krivokapić. Za upit ostaje da li je SPC mogla da izmesti ustoličenje mitropolita Joanikija bilo gde u Crnoj Gori i da na taj način spreči dodatnu radikalizaciju i podele u Crnoj Gori, kad već svetovne vlasti to nisu htele. Da li bi to Joanikija učinilo manje dostojnim? Ni slučajno. Ovako, samo on zna da li se nakon „crnogorskog desantnog ustoličavanja“, kako čitav događaj naziva ruski Komersant, zaista i intimno oseća takvim. Naposletku, crnogorski premijer Zdravko Krivokapić nalazi se između čekića prvaka Demokratskog fronta, koje pokreće neugasla želja za participacijom u vladi i crkvenog nakovnja, bez čije stabilnosti bi teško „preživeo“ ijedan dan. To i nije toliko slaba pozicija, ali zahteva bezuslovnu poslušnost. Da li je to zaista pozicija dostojna premijera sekularne države? Ono što u ovoj složenoj priči promiče je da autokrate Đukanović i Vučić imaju mnogo više zajedničkog nego što se iz sadašnje, navodno zaoštrene, dioptrije može videti. I jedan i drugi napravili su države u kojima se ni trećim okom ne vidi gde prestaje vlast a počinje mafija, obojica svih ovih godina recipročno razmenjuju sav kriminalni talog i politički mulj koji utočišta pronalazi u Beogradu ili Podgorici, u zavisnosti od potrebe. I u Crnoj Gori i u Srbiji jedini pravi poslodavac je država, i ni tamo ni ovde fukara ne mora da ima priznanicu o poreklu para. Da ne govorimo o tome da je Vučić Đukanovićevu glavu spasavao na izborima 2016, kada je u direktnom TV prenosu saopštio da je u Crnoj Gori pokušan državni udar uz učešće srpskih i ruskih državljana. Da li će ovim igrokazom destabilizovati i Crnu Goru i Srbiju, hoteći da zatrpaju lične i državne probleme, Đukanović i Vučić će misliti sutra. Ova igra „tvrdog“ Mila i „fleksibilnog“ Aleksandra ima zajednički imenitelj - reč je o anahronim pojavama od kojih nijedna nije dostojna predsedničke funkcije i koji opstaju na stalnom podgrevanju sukoba. Uvereni, pri tome, u mit o večnom političkom životu likova koji su uvek umeli da ukradu malo više od drugih i prevare malo više od najboljih.