Ubijanje reka

Uprkos uvreženom mišljenju da je Srbija bogata rekama i jezerima, istina je da je naša država najsiromašnija na Balkanu autohtonim površinskim vodama, i da su one mahom kontaminirane. Malobrojni čisti vodotoci protiču brdsko-planinskim predelima i na udaru su investitora u mini-hidroelektrane, a ugrožavaju ih i ovde stacionirani rudnici sa okolnom industrijom, što nije kraj katastrofičnom scenariju sa vodom u ulozi žrtve. Jer, novim prostornim planom Srbije, za period od 2021. do 2035, predviđeno je 40 novih rudnika, na zapadu, jugu i u centralnom delu države, od čega 10 eksploatatora litijuma. Kineska kompanija Ziđin se, opet, brzopotezno širi na istoku, već utrostručivši proizvodnju bakra od 2018, kada je postala većinski vlasnik kopova u Boru i Majdanpeku. Time strani „ulagači“ uvećavaju svoju zaradu, i štetu po našu prirodu. Zbog opisanih aktivnosti naše prvoklasne vode prelaze u drugu, treću, četvrtu, pa čak i u kategoriju van klase, kakva je Borske reka, što povlači trajno uništavanje staništa raznolike flore i faune, kao i život okolnog stanovništva. „Borska reka se više ne može nazvati rekom jer je praktično pretvorena u drenažni kanal jalovišta - nepotrebnih toksičnih elemenata koji završavaju na rudničkoj deponiji“, kaže Dragana Đorđević, naučna savetnica u Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju i rukovodilac Centra izuzetnih vrednosti za hemiju i inženjering životne sredine. Taj otpad sadrži velike količine arsena, uz koji se često nađe i olovo, kadmijum, nikl... S druge strane, da „voda pamti“ nije floskula, jer jalovišta zagađuju životnu sredinu i vekovima nakon prestanka rada rudnika. Tako se na uticaj srpskih srednjovekovnih majdana, dokazan istraživanjima grupe naučnika sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, samo nadovezuje generisanje otpadnih materija savremenog crpljenja ruda. Sve alavijeg, primetićemo. „Postavlja se pitanje šta je vrednije, da li trenutna dobit od rudne rente, a u službi jeftinih političkih poena, ili živeti u čistoj životnoj sredini kao preduslovu zdravlja, naše i budućih generacija“, Đorđevićeva tim pitanjem upozorava, naglašavajući da je pomenuti profit znatno manji od onog od poljoprivrede, kad bi joj se poklonilo više pažnje. U parole o Srbiji kao zemlji prosperiteta spadaju i uveravanja da su MHE obnovljivi i čist izvor električne energije. „Iako MHE ne emituju ugljen-dioksid, iz malih akumulacija izgrađenih za svaku ponaosob, vrlo brzo kreće emisija metana - barskog gasa, sa 70 do 80 puta većim potencijalom za efekat staklene bašte od CO2“, kaže Đorđevićeva. Na ispravnost tako zarobljenih reka utiču i kancerogena ulja za podmazivanje turbina, kao i transformatorska ulja, koja povremeno proključaju zbog pregrevanja u radu sistema, kad procure ugrožavajući vodotoke. Tanak masan sloj na površini vode sprečava dotok kiseonika iz vazduha, što izaziva pomor ribe i ostalog živog sveta, dok se rizik od akcidenata usložnjava postavljanjem više desetina MHE na jednom rečnom slivu. Međutim, ništa od ovog se ne predočava građanima, niti se razmatra održivo upravljanje rizicima usled uništavanja zelenog pokrivača, stvaranja klizišta, menjanja režima nadzemnih i podzemnih voda, nekad čak i istrebljenja biodiverziteta, te nužde za raseljavanjem stanovništva. Dok se prvorazredni vodotoci na višim kotama degradiraju na opisane načine, oni na nižim nadmorskim visinama trpe posledice ljudske nebrige. „Od ukupno 3.448.858 stanovnika priključenih na kanalizaciju, samo oko 4,3 odsto otpadnih voda ima zadovoljavajući tretman pri ispuštanju u vodotoke“, kaže Božo Dalmacija, profesor na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Univerziteta u Novom Sadu. Iako je od šezdesetih godina prošlog veka do danas izgrađeno više od 50 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, a neka od njih još nisu završena, ona aktivna suočavaju se sa nizom problema, od strogo tehničkih, do nedovoljno obučenog osoblja. Pristupni pregovori EU od nas zahtevaju da prečistača ima mnogo više, praktično 70 odsto od broja postojećih naselja, uz spajanje kanalizacionih sistema manjih mesta. I industrijske otpadne vode mogu ući u ovaj sistem, ali ne bez predtretmana, i to do kvaliteta koji neće ugrožavati rad postrojenja, i uz mogućnost da se kao prečišćene vrate u proizvodni sistem. Ovaj ogroman posao Srbiju će koštati šest milijardi evra, prema trenutnim procenama. Premda skupo, to je jedino rešenje da vodotoci na nižim kotama, uglavnom u drugoj i trećoj kategoriji, ne zglajznu u nižu klasu na deonicama gde se u njih ispuštaju otpadne vode. „Na primer, Veliki bački kanal, koji povezuje Dunav, od Bezdana, sa Tisom, do Bečeja, pripada trećoj klasi iznad Vrbasa, a nizvodno petoj kategoriji“, objašnjava Dalmacija. Slično je, recimo, i sa Moravom, postradalom od povećane količine fosfata, usled erozionih delovanja atmosferskih voda i ispiranja poljoprivrednog zemljišta, tretiranog pesticidima i mineralnim đubrivima. Ni druge reke bolje ne prolaze, pa opasne materije iz kolubarskog basena svoj put od Kolubare prte ka centralnoj Srbiji. U Lim se slivaju toksini iz Crne Gore i deponije u Prijepolju, a nešto se zadrži na brani hidroelektrane u Priboju. Drina skuplja sve što se izbaci u Limu i Jadru i prosleđuje u Savu. U Dunav teški metali stižu i iz Peka, pored Borske reke, a preko Timoka, pa Srbija doprinosi sa oko 13 odsto zagađenju druge najduže evropske reke. Zna to još ilustrativnije da kaže Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u vreme kad je Srbija uzela zajmove od raznih banaka i potpisala partnerstvo sa kineskom vladom. Pa je ove problematične poteze, preduzete u cilju izgradnje nauci sumnjivih prečišćivača (o čemu smo već pisali) opravdala izjavom da se u Dunav izlije „190 miliona kubika otpadnih voda, što se može uporediti sa 60.000 olimpijskih bazena ili 19 miliona cisterni“. Premda crnih tačaka ima mnogo diljem države, najcrnjim se drži kanal Dunav-Tisa-Dunav, Veliki bački i drugi kanali u Vojvodini, čija je svrha navodnjavanje u poljoprivredi. „Protok vode u njima je mnogo manji nego u rekama, pa se mogu smatrati stajaćim vodama, te se zagađenje koje u njih dospeva brzo akumulira do nedozvoljenih granica“, kaže Đorđevićeva. Ovde se krug zatvara, otrovi dospeli iz poljoprivrede vraćaju se nazad, završavajući na trpezi. Tako jedemo čestice štetnih supstanci iz motora sa unutrašnjim sagorevanjem, raznih mašinskih ulja, pesticida.., ali i ostataka organskog otpada iz mesne industrije. Koji, u sadejstvu sa neprečišćenim otpadnim vodama, stvaraju uslove za pojačane mikrobiološke aktivnosti iz kojih se oslobađaju toksični metaboliti. Zagađenje iz vodotoka isparava trujući vazduh, ali i prodire u dublje slojeve zemlje, ugrožavajući podzemne rezerve pijaćih voda, kao sporo obnovljive resurse, pa nam se sve što učinimo nažao životnoj sredini, „vraća kao bumerang“, ona upozorava. Osim pobrojanog, na kvalitet reka i jezera utiču i divlje deponije, ilegalno pražnjenje septičkih jama, saobraćaj, kisele kiše, seča šuma, pepeo iz termoelektrana... Hlađenje generatora ovih postrojenja na ugalj (suprotno standardu EU i poglavlju 27 pristupnih pregovora) izaziva toplotno zagađenje, a zagrevanje neminovno remeti prirodnu biološku ravnotežu u rekama u kojima se podiže temperatura. „Mnoge vrste živog sveta nisu prilagođene tim uslovima, pa nestaju iz date oblasti, kako se menja i biodiverzitet, i kvalitet prirodne vode“, navodi Đorđevićeva. Energija dobijena hlađenjem generatora termoelektrana mogla bi da se iskoristi u energetske svrhe, kao što je grejanje objekata ili zagrevanje vode za domaćinstva i javne ustanove, na koji način bi se i toplotno zagađenje reka izbeglo, prema mišljenju naše sagovornice. S tim se ne slaže Zvezdan Kalmar, koordinator za energetiku Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), apelujući da bi ovo dovelo do „dugoročne makroekonomske, ekološke, socijalne i klimatske katastrofe u Srbiji, jer se time podstiče „povezivanje gradova termocentralama, uz drastično povećanje proizvodnje uglja, što povlači potrošnju od 6 do 10 milijardi evra za otvaranje novih kopova i postrojenja za njegovu preradu u električnu energiju. „Sve to će dovesti i do dramatičnog povećanja cene struje zbog obavezne takse na veću emisiju CO2 od dozvoljene u EU, što će uskoro biti uvedeno“, kaže Kalmar. Prognoze su tom slučaju katastrofične – bankrot Elektrodistribucije Srbije, kao i same države. Za Kalmara je izlaz u reverzibilnim hidroelektranama, jer drugi su izvori energije ili nestabilni, ili neekološki. Zasad se ponešto „štedi“ u novcu preko izvoza struje, zašto hidrocentrale sporadično prekomerno ispuštaju vodu iz akumulacionih jezera. Rezultat su klizišta i devastacija ekosistema. Na branama se, opet, sakuplja opasan talog u vidu toksičnog mulja, što i ove tačke zavija u crno. Šume su, s druge strane, prirodni sistemi koji čine da voda u prirodi bude čista sprečavajući eroziju zemljišta. „Neplanska seča šuma, naročito u brdsko-planinskim predelima, vodi ka intenziviranju erozionih procesa koji izazivaju zamućenje reka zbog povećanog sadržaja zemljišnog materijala u vodi, zajedno sa organskim ostacima“, kaže Đorđevićeva. Mikroorganizmi dalje rade svoj posao, tamaneći kiseonik, i prouzrokujući prelazak čiste (ili bar čistije) u barske vode, dok živi makrosvet izumire. Zagađenje reka ima i ekonomske konsekvence, i to baš preko trpeze. „Poznato je da toksične supstance kada dospeju u organizam narušavaju zdravlje, a populacija narušenog zdravlja nije sposobna da privređuje istim kapacitetom kao i zdravi ljudi“; navodi Đorđevićeva. Takođe, kontaminirani poljoprivredni proizvodi se ne mogu izvoziti u zemlje koje brinu o zdravlju svog stanovništva, vršeći strogu kontrolu uvoznih proizvoda laboratorijskim analizama, zbog čega se godinama unazad dešava da Rusija vraća kontingente loše ocenjenih namirnica iz Srbije. „Pitam se gde završi takva hrana“, naučnica intrigira logiku čitaoca. Zdravom razumu je bliža činjenica da što je voda zagađenija, više para treba za njeno prečišćavanje, što naše vlasti znaju samo načelno, nemoćni ni sopstvenu svest da promene, a kamoli da budu primer građanima. Ni propisi, s druge strane zlodela koja činimo nad prirodom, često ništa ne mogu protiv za to odgovornih. Štaviše, čak i kad su oni vrlo dobri, kakav je Zakon o vodama, politički se opstruiraju, zarad dobiti lokalnih moćnika na ime rentiranja delova obale, nekontrolisanog vađenja šljunka, izgradnje MHE i naseobina na vodoizvorištima... Takve predložene izmene, srećom su vraćene u skupštinsku proceduru, što je možda samo jedan od predizbornih trikova. Sa važećim (evropskim) standardima privredni subjekti se poigravaju manipulišući količinom i kvalitetom otpadnih voda pri uzimanju uzoraka, pa rezultati ukazuju na to da nema zagađenja, premda se po uticaju na recipijente može zaključiti upravo suprotno, upozorava Dalmacija. Čak se na sudu teško dokazuje i odgovornost izazivača ekoloških akcidenata, zbog loše odabranih metoda uzorkovanja, ili protoka vremena, kad akcidentna zona oteče od mesta „zločina“. „Sa dobrim advokatom uvek mogu da se izvuku da ništa ne plate, ili su te kazne simbolične“, zaključuje profesor. Primer poznat iz medija je kuršumlijski pogon Simpo ŠIK, proizvođač šperploča i sličnih materijala, smešten na obali Banjske reke, u blizini ušća u Toplicu, gde je avgusta 2019. niški Institut za javno zdravlje utvrdio povećane koncentracije amonijum-jona, sulfida, fenola, mangana, gvožđa, arsena, kao i smanjene vrednosti kiseonika. Povod za vanredno merenje bio je pomor ribe, prema navodima CINS-a. Inspekcija Ministarstva zaštite životne sredine za ovo je osumnjičila kuršumlijski pogon koji se branio tvrdnjom da je uvek dežurni krivac, iako jedini sa sistemom za prečišćavanje otpadnih voda od sijaset okolnih fabrika. Sud je to uzeo u obzir, ali je Simpo Šik ipak kaznio, kao i dvaput ranije, iako su iznosi očito bili preniski da se firma dozove ekološkoj pameti. I tako će biti sve do 2025, kad će industrija zaista morati da izgradi primerena postrojenja za prečišćavanje onoga što izbacuje. Do tad će zagađivačima biti jeftinije da plate penale, nego da se usklade sa zakonom. Zagađenje reka i jezera, i prirodnih i veštačkih, ipak nije neizlečivo. Načini sanacije postoje, bilo da se izgrade već pominjani prečišćivači, ili izvrši remedijacija kako vode tako i zagađenog sedimenta, koji se u tom slučaju vadi i vrši njegova detoksikacija, kako objašnjava Dalmacija. „Ako je deo reke zagađen organskim materijama, moguće je pomoću plivajućih aeratora izvršiti njihovu biološku oksidaciju, a ako u akumulaciji ima fosfora iznad dozvoljenih granica, mogu se na primer dodati soli gvožđa ili aluminijuma i taj fosfor zadržati na dnu i sprečiti eutrofikacija“, Dalmacija nabraja neke od metoda da se zagađene reke vrate u stanje prihvatljivosti. „Problem je to što u Srbiji ne postoji kritična masa stručnjaka koja će ovo rešiti, ili se pojavljuju stranci koji svašta obećaju a ne urade ništa. Rešenje je u angažmanu domaćih stručnjaka, iako ih ima malo, koji bi kroz projekte obučili postojeće inženjere, dosad bez prilike da rade na zaštiti voda“, predlaže profesor. Tako bi se proširila baza stručnjaka, ali i resurs donosilaca odluka o zaštiti vodotoka, kao i onih koji će vodama kasnije pravilno upravljati. Državu treba opomenuti i da je dužna da sarađuje sa komšijama iz regiona, ali i civilnim sektorom, često upućenijim u problematiku, i nezavisnim od novca kojim može da se mulja na štetu prirode. U korist zdravlja, valjala bi i konstantna edukacija i podizanje svesti stanovništva. Neki tvrde da bi i štednja vode donela benefite, uključujući i poskupljenje pijaće. Jer, voda je ograničavajući faktor razvoja čovečanstva, ali i opstanka ljudi u njome najsiromašnijim delovima sveta. Palićko jezero Rezervat otpada Palićko jezero, turistički biser Vojvodine, mesto održavanja festivala i sličnih priredbi, punkt za odmor i rekreaciju.., istovremeno je i ekološki Gordijev čvor, čije je jedino rešenje u presecanju. Korupcije, sukoba interesa, tromosti administracije, loših navika, polovičnih tehničkih rešenja problema što datira otkad je jezero recipijent subotičke kanalizacije, a paralelno i industrijskih otpadnih voda, kao i ocednih, iz poljoprivrede i gradske nesanitarne deponije. „Privrednim posleratnim procvatom, zagađenje je dovelo do potpunog odumiranja jezera Palić, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka“, objašnjava Kalmar iz CEKOR-a. Tad je izvršeno izmuljavanje, ali i povezivanje kanalom sa Tisom, preko podsistema za upumpavanje. Taj podsistem je svežom vodom snabdevao i jezero Ludoš, zaštićeno Ramsarskim ugovorom, sa kojim Palić čini područje od izuzetnog značaja za biodiverzitet, posebno ptica i ptica selica, kažu u CEKOR-u. Kanal se ipak nije često koristio zbog visoke cene procesa, što bi moglo da se premosti izgradnjom vetroparka koji bi snabdevao strujom tri pumpne stanice. I nakon sanacije vredne 60 miliona dinara iz kase Vlade Vojvodine i 6,5 miliona nepovratnih evra nemačke KfW banke, fitoplankton je bujao. Ali, u jezero se prekomerno izlivaju azotna i fosforna jedinjenja koja uzrokuju bujanje modrozelenih algi i posle uvođenja prečišćivača, pa čak i njegove rekonstrukcije. „Jasno je da u poslednjih 50 godina nismo došli do konsenzusa oko toga šta nam je prioritet, i na koji način da se sučeljeni interesi prirode, industrije, poljoprivrede i turizma pomire“, Kalmar smatra da je izlaz u multidimenzionalnim akcijama, usmerenim i na ponašanje građana, uhlebljenih mahom u turizmu. Premda kvalitet vode odstupa od vrednosti propisanih Uredbom o klasifikaciji voda za IIb klasu, pogodnu za kupanje, rekreaciju i sportove na vodi, gosti ovo i dalje upražnjavaju, ne mareći što su propisi pooštreni, pa ukoliko bilo koji od parametara iskače iz dozvoljenih vrednosti, sama voda dobija klasu najgoreg pokazatelja. Aktivistima CEKOR-a teško pada izostanak političke volje i ideje kako da se problem Palića i Ludoša sveobuhvatno reši. Stoga sami predlažu zatvaranje deponije i izgradnju postrojenja za proizvodnju energije iz deponijskog gasa, korišćenje energije organske materije i za prečišćivač, kao i subvencije za prelazak poljoprivrede na organsku proizvodnju, u službi eko-turizma. Rešenje bi moglo da važi i za Zlatibor, Kopaonik, Frušku goru.., zagušene luksuznom ponudom, koja povlači dodatno zagađenje, oni naglašavaju. Ključ je, po CEKOR-u, i u kaznenoj politici, osujećenoj korupcijom. Važno je i razumevanje problema zagađenja, uspostavljanje sistema nadzora i regulatornih mehanizama, modernizacija tehnologija u skladu sa međunarodnim obavezama, prelazak na obnovljive, niskokarbonske energetske sisteme, osnaživanje naučnih istraživanja zarad iznalaženja novih načina proizvodnje i potrošnje.., što će pristupom EU i morati da se dogodi. Inače će rezervat prirode postati jedno veliko đubrište. „Srpski politički establišment kao produžena ruka kartelskih interesa, kako domaćih tako i međunarodnih, namerno i potpuno svesno je onemogućio razvoj sistema naplate upotrebe resursa i time ih pretvorio u izvor svog ekstremnog profita“, zaključuju stručnjaci CEKOR-a.