Bumerang imperijalizma

Sudbina bi zaista trebalo da spusti olovku na papir, ustane i aplaudira samoj sebi, jer je rušenje „kula bliznakinja“ u izvedbi Al kaide pre tačno dvadeset godina bilo tek uvodni pasus tragedije čije su se završne scene poslednjih mesec dana odigravale u Avganistanu i pred televizijskim kamerama. Da je ovaj narativni luk deo nekog romana, od zadimljenih nebodera do doslovnog bacanja avganistanske odojčadi u ruke unezverenih američkih vojnika na kabulskom aerodromu, kritičari bi hvalili njegovu strukturu i kompoziciju, njegov simbolički potencijal, lakoću kojom je pisac ostvario svoju zamisao – da prikaže, naime, poslednje trzaje imperije, u ovom slučaju američke. No, kako stvarnost ne piše sudbina, već ljudi, i kako međunarodnu politiku ne kroji niko drugi do samih političara, tumačenje celokupnog igrokaza može se otključati pojmom imperial overstretch (imperijalno preopterećenje) koji je istoričar Pol Kenedi uveo u diskurs kako bi objasnio prelomne trenutke u lomu carstava. No, vratimo se korak ili dva unazad. Američki hegemonizam je od rata u Vijetnamu do tog 11. septembra 2001. skoro isključivo podrazumevao nezadrživi rast koji se sporadično prelivao na ostatke zapadnog sveta, prvenstveno Evropske unije. Kapitalizam je pod krinkom neoliberalizma tokom devedesetih beležio širenje tržišta i pokretao je nove proizvodne cikluse, a finansijski sektor i sektor usluga ukazivali su se kao „zlatne koke“ čija će jaja obezbediti kontinuirani rast. Kao i u svakoj verziji „vavilonske kule“ iz biblijskog mita, američki hibris, oličen u Pentagonu kao centru vojnih intervencija širom sveta, Beloj kući kao palati cara, koliko god sekularnog, i, naposletku, „kulama bliznakinjama“ kao središtu Svetske trgovinske organizacije, morao je da dođe na naplatu. „Do 2001. godine ’kule bliznakinje’ su bile univerzalno prepoznate kao simbol. Predstavljale su izraz američke inženjerske umešnosti. Pokazivale su kako Amerika dodiruje nebo. Označavale su američki kapitalizam i, kako je vreme išlo, samu Ameriku. Zaista, to je razlog zašto su ih teroristi izabrali za metu. Terorizam je oružje koje slabi koriste protiv jakih. Pošto teroristi nisu bili dovoljno snažni da unište Ameriku, uništili su njen važan simbol“, pisao je svojevremeno Angus Gilespi, profesor američke istorije na Univerzitetu Ratgers u NJu Brunzviku. Devetnaest terorista je otelo četiri aviona s namerom da dva ulupaju u „kule bliznakinje“, da jednim ateriraju u Pentagon, a da se poslednjim predstave predsedniku Amerike DŽordžu Bušu Mlađem, i to po mogućstvu u samoj Ovalnoj sobi. Prva tri su pogodila cilj, a u četvrtom su putnici nekako uspeli da tokom leta nadvladaju otmičare. Saldo je jedna od najvećih trauma američke nacije, ili u brojkama: 2.996 poginulih, 25.000 povređenih, oko deset milijardi dolara materijalne štete i jedan neotresiv utisak da doba američke hegemonije počinje da prolazi. Ubrzo nakon napada, američki žbirovi su zaključili da iza napada stoji Al kaida, međunarodna sunitska teroristička organizacija čiji je jedan od glavešina, Osama bin Laden, inače engleski đak i učesnik mudžahedinskih borbi protiv sovjetske soldateske u Avganistanu početkom osamdesetih, živeo upravo u – Avganistanu, pod zaštitom talibanskog režima. Iako je Bin Laden još 1998. fatvom objavio sezonu lova na sve američko, tek je njegovo pismo Americi, objavljeno 2002. godine, dalo preciznu listu razloga napada – od sveopšte dekadencije koju simbolizuje znak dolara, preko američke podrške Izraelu i podrške napadima na muslimane u Somaliji, Čečeniji, Libanu i Kašmiru, do vojnog prisustva u Saudijskoj Arabiji i sankcija protiv Iraka. Zahtevi za njegovo izručenje prošli su bez odziva, a Amerika je, poput ozbiljno ranjenog lava, bez mnogo diplomatskog čekanja spustila krvavu šapu na Avganistan 7. oktobra 2001. godine. Tada ujedno zvanično počinje „rat protiv terorizma“, faza razvoja američke civilizacije u čijim je inherentnim kontradiktornostima i sadržan dinamizam njene propasti. Vratimo se na pomenuti Kenedijev pojam. On imperijalno preopterećenje prepoznaje kao ciklus unutar istorijske dijalektike koji se ponavlja s relativnom predvidljivošću. Primera radi, teritorijalno širenje Rimskog carstva počelo je da nagriza samo carstvo negde u trećem veku nove ere, što je dovelo do serije poraza od Saksonaca, Huna i drugih „varvara“ tokom 4. i 5. veka. Zvanični Vatikan je bio toliko posvećen širenju papske države da je u 16. veku prevideo koliku opasnost zapravo predstavlja protestantska reformacija. Napoleonov poduhvat bio je održiv do 1812. godine, kada se pokušalo sa strmoglavom invaziju na Rusiju. Vek i kusur kasnije, Hitler je ponovio Napoleonovu grešku, osovinski Japan je otvorio više frontova nego što je mogao da iznese, a Sovjetski Savez je nekoliko decenija kasnije jednostavno beležio prevelike rashode da bi ekonomski mogao da se zagreje u vreme Hladnog rata. Svaki pokušaj hegemonije podrazumeva širenje i jačanje, što pak znači da u sebi sadrži klicu sopstvenog sunovrata. Teško je tačno obeležiti kad ta klica počinje da džiglja u slučaju Amerike. Pesnička pravda bi, u izostanku one konkretne, hibris mogla da prepozna u parama kojima je Vašington obasipao mudžahedine – doduše, zajedno s Pakistanom, Iranom, Saudijskom Arabijom, Kinom, Izraelom, Egiptom i Ujedinjenim Kraljevstvom – u ratu protiv Sovjeta. Mladi Bin Laden je iz puške tada izvesno ispaljivao američke cente. Ili, podignemo li ovu pojedinost na opšti nivo, može se reći da je severnoatlantski vojni intervencionizam u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Kuvajtu, Libanu, Somaliji, pa i na Balkanu imao udela u (ne)naplaćenom računu. No, postoje trenuci gde je odgovornost vrlo nazočna. Naime, tadašnjoj američkoj administraciji je u početnim godinama sukoba bilo ne samo lakše, već i važnije da pošalje 20.000-30.000 vojnika u centralnoazijsku državu (do nedavnog kraja rata, brojka će narasti na oko 150.000) nego da 2001. i potom 2004. godine sedne sa grogiranim talibanima za pregovarački sto i isposluje njihovu potpunu predaju i razoružavanje. Ovi sporazumi bi izvesno drastično smanjili ljudske i finansijske gubitke Amerike na korak ili dva od Bliskog istoka. U najduži rat u američkoj istoriji je „ulupano“ 2.500 života američkih vojnika (obaška 40.000 usmrćenih i na milione raseljenih civila!) i oko 830 milijardi dolara, dakle 83 puta više nego što su „koštali“ teroristički napadi od pre dvadeset godina. Drugi vašingtonski korak u prazno bila je invazija na Irak iz 2003. godine, kada su se dva ključna elementa narativa o američkoj pravednosti – borba protiv diktatora i borba protiv terorizma – susrela u vlažnom snu koji se izopačio u košmar. Pravdan u međuvremenu dokazano osporenim tvrdnjama da režim Sadama Huseina imao oružje masovnog uništenja, ovaj napad zapravo je služio da mit o „ratu protiv terorizma“ uzdigne na viši, civilizacijski nivo. Dihotomije ne postoje, čak ni kada ih ljudi vide takoreći nepogrešivo – tako je „mi ili oni“ postalo „i mi i oni“, islamistički ekstremizam je za sebe izvojevao čitav kalifat na razvalinama Iraka i Sirije, a terorizam je ušao i u najskrivenije pore zapadnog sveta. Rečju, vojni poduhvat koji je mogao da se završi za nekoliko godina produžavan je veštački i samosvrhovito, što ne može da nema posledice. S ovom procenom je saglasan i DŽejms Dobins, američki diplomata i nekadašnji specijalni izaslanik za Avganistan i Pakistan, a slično viđenje deli i Angus Gilespi. „Iz napada na ’kule bliznakinje’ smo naučili da SAD ne mogu da budu svetski policajac. Oko godinu i po dana nakon napada, SAD su se upustile u još jedan rat na stranom tlu, a ispostavilo se da ni u Avganistanu, ni u Iraku nismo mogli da pobedimo. Pravi pobednik u Iraku je bio Iran, a u Avganistanu su to talibani. Možda ipak da se okanemo imperijalizma i militarizma. Da li nam je zaista neophodno da imamo 750 vojnih baza u nekih osamdesetak zemalja“, pita se Gilespi, izvesno retorski. Na hiljade Avganistanaca koji su opsedali aerodrom u Kabulu sve do 30. avgusta, kada su poleteli poslednji avioni s vojnicima, zvaničnicima i ponešto izbeglica, jednoglasno bi dalo odričan odgovor. To glasno „ne“ bi izvesno bilo odgovor i na pitanje da li je Amerika uopšte trebalo da dolazi u centralnoazijsku državu pre dvadeset godina. Gilespi je u pravu – jedini pobednici su talibani, koji, osokoljeni naoružanjem koje je ostalo za strancima, sada imaju sve adute u rukavu tokom unutaravganistanskih pregovora. Umesto da se razglaba o ekonomskim modelima obnove i ponovne decentralizacije države, oni do daljeg insistiraju na pitanjima o primopredaji vlasti, koja su nivo ili dva ispod tehničkih. Opet, prikladno bizarna epizoda za kraj narativa je ona kada su stare-nove gazde, svega dan nakon preuzimanja Kabula, odlučili da se opuste i zabave u lokalnom luna-parku, tom mehuru zapadnjačke razbibrige. Puške su sve vreme držali uz sebe. Paralelno s centralnom fabulom, onom u Avganistanu, odigravaju se druge, sporadične, ali ništa manje važne po priču. Sada, kada američki predsednik DŽo Bajden govori da će „Amerika svet predvoditi diplomatijom“, i to dok u Avganistanu više nema niti jednog američkog zvaničnika (!), Rusija, Kina i Pakistan se de fakto nadmeću u nadmetanju sa zvaničnim Vašingtonom. Kineski diplomata Geng Šuang je u obraćanju Savetu bezbednosti UN naznačio da talibanski režim treba uvesti u međunarodnu zajednicu i istovremeno utvrditi odgovornost američke vojske za ratne zločine u Avganistanu. Rusija, koja se već ustoličila kao ključar bliskoistočnih enigmi time što je nedvosmisleno podržala Bašara el Asada, optužuje Vašington da će predstojeći odliv mozgova iz Avganistana da se pretvori u pravi odron zbog čega će budući pritisak odozdo na talibane biti praktično nezamisliv. S treće strane, Pakistan kritikuje sve mere koje su Amerikanci od kraja avgusta predložili – nepriznavanje režima, nametanje sankcija i doziranje međunarodne pomoći. „To nije bilo rešenje za Iran ni za Severnu Koreju, neće biti ni za Avganistan“, rekao je ambasador Pakistana pri UN Munir Akram. I bio je u pravu, neko bi rekao. Ako na početku balade stoje zadimljene „kule bliznakinje“, na njenom kraju stoji ruka oca koji pokušava da svoje dete uturi američkom vojniku kome su ruke već zauzete jer drži pušku. Nastavak priče će se sam pisati, ali Amerika izvesno neće biti među glavnim likovima.