Skrivene komore ljudskih bića

Specijalno za NIN iz Venecije Jedini koji nije imao iznuđenu pandemijsku pauzu prošle godine – Venecijanski filmski festival „pod maskama“, karnevalske maske dopunio je zaštitnim. Ove godine, kovid punktovi za testiranje na korona virus oko festivalskog centra bili su sastavni deo filmske svetkovine koju su novinari i kritičari iz zemalja van Evropske unije pratili uz ograničenja i po posebnim pravilima. Konkretno, oni iz država s takozvane „D liste“, uprkos dokazu o kompletnoj vakcinaciji, Mostru su mogli da pohode svega 120 sati. Uz to oni vakcinisani vakcinama koje je priznala Evropska medicinska agencija imali su više „sreće“ od onih koji su primili druge vakcine. Bili su oslobođeni testiranja na 48 sati, a uz to i nisu bili „obeleženi“ akreditacijama kojima je isečen sam ćošak. Lepša strana Mostre odnosila se na impresivnu selekciju filmova. Festival poznat po tome da svoje pobednike lansira za Oskara, obezbedio je svetske premijere zvučnih i iščekivanih filmskih komada poput istorijske drame Moć psa oskarovke DŽejn Kempion, biografske drame Spenser o princezi Dajani, naučnofantastičnog spektakla Dina ili novog istorijskog spektakla Ridlija Skota Poslednji dvoboj. Povratak velikih holivudskih studija na 78. Mostru, ukazao je da najstariji festival već sada naslućuje ko su naredni potencijalni dobitnici Oskara, pa sasvim sigurno možemo očekivati da će se dobar deo „crvenog tepiha“ sa Lida preseliti 2022. na onaj najprestižniji ispred Dolbi teatra u Los Anđelesu. „Da biste izabrali najlepše filmove“, kako reče predsednik ovogodišnjeg glavnog žirija, oskarovac Bong DŽun Ho, „važno je poštovati svačiji ukus, koji bi trebalo da bude različit“. Sudeći po 21 filmu koji se našao u konkurenciji za Zlatnog lava, usklađivanje afiniteta je neminovnost. Mostra je počela uzbudljivo, s velikim, ali ne i potpuno ispunjenim očekivanjima od strane maga španskog i evropskog filma. Pedro Almodovar se posle 38 godina, s novim filmom Paralelne majke, vratio u Veneciju gde se, kako kaže, „rodio kao reditelj“. A bilo je to 1983. kada je s Mračnim navikama imao međunarodni debi. I kako reče Alberto Barbera, prvi čovek Mostre „Almodovar nije samo najznačajniji i najuticajniji španski sineasta nakon Bunjuela, već je reditelj koji nudi kontroverznu i provokativnu sliku Španije posle Frankove ere“. Do sada je tako najčešće i bilo kada je reč o opusu Almodovara, koga je Venecijanski festival 2019. nagradio Zlatnim lavom za životno delo. Međutim, nova dramska porodična priča Paralelne majke, snimana u vreme pandemije, prilično je udaljena od staze koja ga je svojevremeno lansirala u orbitu. Španac se očekivano vratio u omiljeni svet žena, koji nastoji da neguje kulturu sećanja. A povod je osam i po decenija od građanskog rata u Španiji i dug društva kojim bi trebalo otvoriti grobove nasilno nestalih osoba tokom istorijskog sukoba. Almodovar o tome progovara kroz intimne ženske priče i predvidiv zaplet u drami prepoznatljivog „hiperrealizma“, kolorita, scenografije i glumačkog ansambla. U fokusu su žene koje postaju prvi put majke (tumače ih sasvim očekivano Penelope Kruz i Milena Smit). Jedna od njih bori se za istinu i prošlost svoje porodice, ali i za novonastale okolnosti pod okriljem svog doma. S umanjenom rediteljskom energijom, Almodovar pripoveda o ženskoj solidarnosti, obmanama, improvizovanim porodicama koje služe za spasavanje onih koji se osećaju poput izgubljenih duša. Nakon prvog, Almodovar nas vodi u drugi, mračniji „istraživački“ čin filma, nespretno spajajući dve linije priče – majčinsku i političko-istorijsku, s krajnjim proizvodom nekoherentne celine. Tokom prvih „120 sati“ 78. Mostre, punokrvan, zaokružen filmski doživljaj i iskreno gledalačko ushićenje donela je oskarovka DŽejn Kempion, koja je svojim trijumfalnim povratkom nesumnjivo već ušla u trku za nagrade Američke filmske akademije. Moć psa je bioskopsko remek-delo, sa kakvim se kritičari nisu suočili na svetskim festivalima u ovoj festivalskoj godini. Surov, sirov, spor, ali napet – rečju grandiozan, vestern-triler, psihološka studija na temu muškosti i latentne homoseksualnosti. Film je zasnovan na romanu Tomasa Sevidža o previranjima između braće iz Montane dvadesetih godina prošlog veka. Maestralni Britanac Benedikt Kamberbač i Amerikanac DŽesi Plemons, tumače imućnu i uspešnu braću rančere, dijametralno suprotnih osobina. Prvi je buntovan, brutalan i prljav, s nožem u ruci, koji kastrira bika jednim pokretom, čije sitne oči ispunjene ljubomorom i prezirom ka svetu iniciraju gledalačku napetost i neizvesnost. Drugi je uredan i pitom, u najboljim odelima, koji se zaljubljuje u udovicu (izvrstan odabir Kirsten Danst) koja ima neobičnog, senzitivnog sina vretenaste građe. Rediteljka, evidentno vođena dobrim uticajem velikog DŽona Forda, s lakoćom nas vodi kroz škakljive promene dramskog diskursa i unutrašnja previranja i emocije junaka, koje su i fine i oštre poput trave, ali i pitoreskne prizore i brda koja poput dvorišne ograde nekada treba preskočiti i udovoljiti svom biću. Dramskim potencijalom na Mostri je iznenadila i Kristen Stjuart, kojoj je čileanski reditelj i producent Pablo Laren poverio ulogu princeze Dajane u zanosnoj dramskoj priči Spenser, kojom je nakon filma o DŽeki Kenedi nastavio da se bavi životima poznatih kontroverznih žena. Veoma britak scenario potpisuje Stiven Najt, a krajnji proizvod u Larenovoj režiji je bajka zasnovana na istinitoj tragediji. Reditelj nam kroz tradicionalni porodični trodnevni božićni vikend na kraljičinom imanju Sandrigam u Norfolku, slobodnim autorskim viđenjem dočarava kako se princeza od Velsa oslobodila života koji je izabrala, koji je učinio zvezdom, ali u isto vreme i ubio. Nizom scena koje funkcionišu u atmosferi trilera, od priviđenja duha Ane Bolen, poistovećivanja sa njom, flešbekova koji je vraćaju u bezbrižno detinjstvo, film nas uvlači u vihor Dajaninih psihotičnih, paranoidnih, depresivnih, fobičnih stanja, izazivajući kod gledaoca osećaj skučenosti i nedostatka vazduha, što je očito i bio krajnji cilj. Princ Čarls je prikazan kao prek i nesimpatičan (igra ga DŽek Farting), dok je kraljica ta koja Dajani objašnjava da je ona „ništa više od valute“. Moćan i uzbudljiv, film Spenser poput vira uvlači u Dajanine krugove pakla. Poput peščane oluje Mostru je produvala moćna Dina, dugo očekivana ambiciozna filmska adaptacija naučnofantastičnog klasika Frenka Herberta iz 1965, s potpisom Denisa Vilneva, koja je svetsku premijeru imala na Lidu van konkurencije za nagrade. Zahvaljujući iskustvu u pomenutom žanru, Vilnev je uspeo da ukroti teško štivo o međuzvezdanom carstvu koje je u ratu zbog kontrole nad dragocenim prirodnim resursima pustinjskog sveta Arakis, poznatijeg kao Dina. U slojeve političkih, religijskih, ekoloških i tehnoloških alegorija iz originalne priče, reditelj je umešao i neobuzdani trgovački rat. Mračnu lepotu učinio je uzbudljivom kreiravši fascinantne kinematografske prizore, a zasluge pripadaju i harizmatičnom zvezdanom glumačkom ansamblu koji predvodi Timoti Šalame. Nema sumnje, Vilnev je dokazao da zna kako da postavi dinamične akcione scene koje jednostavno omamljuju gledaoca, za razliku od sličnih filmova koji nas često muče bezličnim vizuelnim spektaklom. I to je samo početak – nova grandiozna filmska franšiza je tek rođena! Za razliku od prošlogodišnje edicije kada smo na Mostri imali Oazu Ivana Ikića, ove godine srpskih filmova nije bilo. Ipak, predstavljen je novi projekat Mirjane Karanović Majka Mara, kao jedan od 57 odabranih projekata iz celog sveta za učešće na festivalskom Marketu. Priču o ljudskoj snazi, sudbini jake, nezavisne žene nakon iznenadne smrti sina jedinca, predstaviće Mirjanu Karanović u trostrukoj ulozi – kao rediteljku, koscenaristkinju i glavnu glumicu. Ujedno ovo je bio njen povratak u Veneciju nakon četiri decenije, od kada je na Lidu promovisala kultni film Petrijin venac. „Naročito me je ohrabrilo to što su me pozvali u Veneciju i odabrali među 30 projekata iz celog sveta. Biti odabran na osnovu scenarija i rediteljske eksplikacije, ogromna je injekcija samopouzdanja i ne mogu da opišem koliko mi sada ovo znači“, izjavila je tom prilikom Mirjana Karanović i dodala: „Moj film je vrlo ženski jer otkriva neke skrivene komore ženskog bića i nešto što čini mi se u ovom muškom svetu može biti nekako neočekivano. Ne znam kako će publika primiti ovaj film, ali mnogi će biti isprovocirani.“ Uloge su već podeljene, podršku sem Filmskog centra Srbije obezbeđuju luksemburški, slovenački, crnogorski i bosanski fond, a prva klapa filma Majka Mara koji se snima u produkciji kuće „This and That“ trebalo bi da počne u proleće naredne godine.