Klaus iz Kosmovca

Petak, na 24 Celzijusa sedim u ligeštulu, sam samcijat, pored Mokranskog vrela. Dobro, nisam bio baš sam, pored mene je i Lav Nikolajevič Tolstoj. Prisećamo se šta je bilo, na današnji dan, 3. septembra 1910. Dan pre toga je Lav Nikolajevič bio na premijeri filma Tolstoj režisera Aleksandra Drankova. Iako je premijera održana u moskovskom domu Čertkova, neko ga je, onako u prolazu, bocnuo injekcijom tzv. srceparajuće trave kojom su agenti carske Ohrane ubijali državne neprijatelje. Ali, brzom intervencijom doktora Makovickog, Tolstoj je ostao živ. Tolstoj se prisećao da je u vagonu voza za Tulu, buncao: „Mojsije... Pigmalion... Mojsije, Isus, vera, vera...“ Ušao sam u vrelo, go golcijat, razmišljajući šta bi moglo da znači Tolstojevo buncanje i spominjanje Mojsija, Pigmaliona i Isusa. Palo mi je na pamet to da Mojsije nije bio samo Isusov ujak, već i njegov Pigmalion. To sam i rekao Tolstoju, a on se složio: „Do toga sam i ja došao, ali nisam smeo da to javno kažem Rusima. Slobodno napiši u svom romanu da sam to mislio!“ Te večeri, dok sam šetao pored belopalanačkog vrela, prišao mi je mlad, naočit čovek u crnom odelu i gotovo šapatom mi je saopštio: „Pripazite se koliko možete! Hoće da vas ubiju, ali to bi moralo da liči na nesrećan slučaj!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, koji je čuo ovo upozorenje, odmah je požurio da mi kaže: „Vidiš li, dečače, da moja teorija o sinhronicitetu besprekorno funkcioniše! U danu kada si u romanu napisao da je u Moskvi pokušan atentat na Tolstoja, te iste večeri tebe obaveštavaju da se i tebi nešto slično sprema! Ali, ne brini, ostaće sve samo na pokušaju, kao i sa Tolstojem!“ U subotu su mi, iz Beograda, došli Aleksandra i Veka. Odlučili smo da se popnemo na Preslap, na vrh Suve planine. Ali, pošto smo se u Beloj Palanci malo duže zadržali, Veka je odlučio da se kolima popnemo što bliže ovom suvoplaninskom vrhu. Jadan „volvo“, baš se namučio po šumskom putu koji su napravili još Nemci za vreme Hitlera da bi sa Suve planine izvlačili kvalitetnu bukovu građu. Elem, poslednja dva kilometra morali smo pešice, a kada smo se popeli na Preslap, moji gosti bili su zadivljeni prizorom koji im se pružao na dobar deo jugoistočne Srbije, a pre svega na Trem, najviši vrh Suve planine (1.810 metara nadmorske visine). I oni su jasno videli da je između Trema i Preslapa nekada tresnuo ogroman meteor koji je Suvu planinu, bukvalno, prepolovio. Nauka o tome mudro ćuti umesto da objasni zašto je oko Suve planine zemlja potpuno crvena, te se okolna sela zovu Crveni Breg, Crvena Reka, Crvenčevo... Sedimo u kamenim foteljama koje je vajala priroda i nisam mogao da ne kažem Aleksandri i Veki da je, po mom mišljenju, reka Nišava nekad bila Crveno more koje je Mojsije prešao kod biblijskog Pairota, to jest, Pirota. Sa Preslapa se, dole ispod Trema vidi i selo Kosmovac, a ono datira još iz rimskih vremena. I mogli smo na Preslapu da ostanemo do zalaska sunca, da Aleksandra nije poželela da se zaobilaznim putem spustimo do Kosmovca. A selo Kosmovac danas jedva da ima pedesetak duša. Sve je to pobeglo za Niš, Pirot, pa i Beograd. Ali, ipak se čuje albanska muzika! Iz kuće nam je u susret potrčao sedmogodišnji Klaus Cikori, jedino dete u selu, željno društva. Hvalio nam se kako ima sestru u Tirani i da je do tamo leteo avionom. Aleksandra ga nudi slatkišima, ali on odbija i kaže da mu je stalo samo do – sunca! I tu srce mora da ti zaigra. A i moja Crna se raznežila: „Sve više mislim da su, i u Mojsijeva vremena, deca bila željna samo sunca!“