Nije lako biti Supermen

Baš ništa ne košta Aleksandra Vučića da mladu naprednjakinju Nevenu Đurić, koja se proslavila promocijom sumnjivog kućnog vaspitanja u prošlonedeljnoj emisiji RTS-a Reč na reč, proglasi talentovanijom od sebe. Uz kontrolu medija kakvu ima, pokazalo se odavno, Vučić može da izgovori potpunu neistinu i o mnogo važnijim temama, i da zbog toga ne trpi nikakve političke posledice. Čak ni sama ambiciozna Kruševljanka ne bi smela da se unapred bezrezervno ponada munjevitoj političkoj karijeri kao posledici izrečene predsednikove pohvale. Na to upućuje činjenica da je, pre više od pet godina, sličan veliki kompliment („podseća me na mene“) Vučić uputio i preletaču iz DSS-a Milenku Jovanovu, ali on i dalje, kad je reč o državnim funkcijama, nije nadrastao članstvo u horu skupštinskih takmičara u udvorištvu neprikosnovenom vođi. Svi oni imaju ulogu u demonstriranju poželjnog modela ponašanja, sačinjenog od naizmeničnog veličanja Vučića i vređanja njegovih kritičara, ali glavni teret permanentne kampanje neophodne za održavanje neograničene naprednjačke vlasti, i dalje je na proverenom magu političkog marketinga - na „predsedniku svih građana“ koji iste te građane neprekidno deli na „nas“ i „njih“, čoveku bez radnog iskustva koji drži predavanja o „marljivosti“, huškaču koji se rebrendirao u mirotvorca, manekenu luksuznog životnog stila koji se diči „skromnošću“, velikodušnom „zaštitniku penzionera“ koji je, najpre, dobar broj istih tih penzionera najpre opljačkao, a onda ih sve zajedno zaključao i odredio da u prodavnice idu u četiri ujutro... Osim što je u oblasti propagande šampion po umeću, Vučić prednjači i u količini vremena posvećenoj toj delatnosti, kako u odnosu na ostale članove vlasti, tako i u odnosu na sopstvene oponente koji bi, da su ambiciozni i gladni vlasti kao on, do sada svakako imali bolje rezultate i bez pristupa medijima. Teško da je, za sve ove godine otkako smo prinuđeni da se bavimo njime, bilo perioda u kojima se Vučić nije bavio kampanjom, ali se uvek videlo i intenziviranje aktivnosti u zvaničnom predizbornom periodu. Ovoga puta je, međutim, teško i zamisliti kako će izgledati prava kampanja, s obzirom na količinu Vučićevog prisustva u javnosti mesecima pre raspisivanja redovnih beogradskih, predsedničkih i vanrednih parlamentarnih izbora koji nas očekuju 3. aprila sledeće godine. Naravno, svakako da nije sve što Vučić javno radi kampanja – ima predsednik i državne obaveze, a javnost pravo da o njima bude obaveštena. Ali ih imaju i drugi predsednici, pa baš i ne „spavaju u televizoru“ kao ovaj naš. Kada smo od medijske analitičarke Crte Aleksandre Srećković zatražili podatke o Vučićevom televizijskom prisustvu nakon 20. oktobra 2020, kada je prvi put najavio vanredne parlamentarne izbore, bila je subota, a već dan kasnije, u nedelju, predsednik je imao još jedan višečasovni nastup na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Do četvrtka, kad NIN bude na kioscima, sasvim je moguće da će građanstvo biti obradovano još nekim predsednikovim nastupom, neophodnim da bi im objasnio sve o svemu, a naročito sve o tome koliko mu je teško dok se bori za Srbiju protiv moćnih neprijatelja - od kojih se mnogi, već u sledećoj rečenici, pretvaraju u njegove prijatelje, koji mu se dive i bezgranično ga cene. Koliko god medijski monitoring bio osuđen na bajatost u trci sa moćnom naprednjačkom propagandnom mašinerijom, podaci koje smo dobili od Crte, govore mnogo: u periodu od 20. oktobra 2020, do 23. septembra 2021, odnosno, tokom 338 dana nakon najave vanrednih izbora, zabeležena su čak 254 Vučićeva vanredna uključenja u programe televizija sa nacionalnom pokrivenošću, čije je trajanje u proseku iznosilo do pola sata. U ta 254 obraćanja, objašnjavaju u Crti, zabeležena su sva direktna uključenja u programe televizija sa nacionalnom frekvencijom, bez obzira na njihov tip i sadržaj. Tu su, na primer, sva predsednikova obraćanja iz inostranstva (Pariz, Bahrein, Slovenija, Prag, Podgorica, Brisel...). Pa onda, sva ona obraćanja prilikom obilazaka Srbije zbog postavljanja kamena temeljaca, otvaranja fabrika (čak i ako rade godinama), otvaranja bolnica, obilazaka radova na izgradnji infrastrukturnih projekata, poseta domaćinstvima – često uz prisustvo „autobuske pratnje“, čije organizovanje ne sprečava ni divljanje korona virusa i opasnost da putnici napakovani u njih daju značajan doprinos postizanju šampionskog mesta u broju zaraženih. Navedena cifra – 254 obraćanja za 338 dana – obuhvata i Vučićeve govore na svečanostima, dodele ordenja, prisustvovanja različitim vrstama pokaznih vojnih i policijskih vežbi, uručivanja pomoći u vakcinama zemljama regiona, obraćanja iz Predsedništva različitim povodima, ali i dugo čekani momenti predsednikove vakcinacije (Rudna Glava) i revakcinacije (Gadžin Han). Uredan monitoring pokazao je i da nas utisak ne vara kad nam se čini da je blizu trenutak kad ćemo predsednika zateći i u sopstvenom frižideru, ali pretpostavka da je reč o posledici utvrđenog pada rejtinga tek bi trebalo da se dokaže: u periodu od novembra prošle do marta ove godine, naime, broj Vučićevih direktnih uključenja u program televizija sa nacionalnom pokrivenošću kretao se između 11 i 13 mesečno, ali od marta taj broj raste, pa se, u julu, predsednik direktno uključio u program neke od televizija čak 41 put. Veći broj direktnih uključenja od broja dana u mesecu postigao je tako što se povremeno obraćao više puta u toku dana. Na primer, 21. jula, boraveći u poseti opštinama Despotovac, Paraćin i Rekovac, uključio se u program sedam puta, a dan kasnije, dok je obilazio grad Kragujevac i opštinu Knić, „svega“ pet puta. Ko je hteo, mogao je još 22. marta da shvati da opozicioni zahtev da se predsedniku države onemogući da bude nosilac liste na svim izbornim nivoima neće biti ispunjen, jer se vlasti to nikako ne bi isplatilo: tog dana je, naime, predsednik obišao opštinu Zaječar i radove na rekonstrukciji puta Zaječar – Knjaževac i u televizijski program se uključio tri puta. Lokalni izbori u opštini Zaječar održani su šest dana kasnije, 28. marta. Lepo se iz podataka o kojima govorimo vidi i ko prednjači u neplaćanju poreza i dobijanju državnih subvencija: najviše predsednikovih direktnih uključenja zabeleženo je u programu TV Pink (249). Odnosno, od 254 predsednikova direktna uključenja zabeležena u pomenutom periodu, TV Pink nije prenosio samo pet. To, istovremeno, znači i da su gledaoci TV Pink najčešće bili ometani u gledanju programa koji su odabrali, ali nije, za sada, zabeležena nikakva javna „pobuna“ zbog tog maltretiranja. Programe su direktnim uključenjima predsednika prekidale i lokalne TV stanice, a prednjačila je TV Pančevo sa 232 uključenja. Istakle su se i TV Dunav, istog vlasnika, Radoice Milosavljevića, kao i Novosadska TV i Studio B. Do tada nezabeleženo medijsko čudo desilo se 6. marta, nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, kada su fotografije izmasakriranih žrtava kriminalnog klana Veljka Belivuka u živom programu videli gledaoci čak 15 televizija koje su prenosile predsednikovo obraćanje (RTS1, RTV 1, TV Pink, TV Hepi, TV B 92, TV Prva, N1, Vesti, Studio B, Novosadska TV, TV Pančevo, Belle Amie, Dunav TV, Kurir TV, Supersat). Tek sada smo došli do priče o Vučićevim gostovanjima u studijima, čiji je broj uvećan dan nakon što smo dobili Crtine podatke. A do tada je, u posmatranom periodu, predsednik gostovao u studijima televizija sa nacionalnom pokrivenošću ukupno 26 puta. Potreba da stvori utisak postojanja medijskog pluralizma nalaže mu da se stalno žali na RTS, iako je, u pomenutih 338 dana, najviše gostovanja imao upravo na Javnom medijskom servisu – gde je nastupao čak osam puta, i to šest u Dnevniku 2, jednom u emisiji Četvrtkom u 9 i jednom u intervjuu sa novinarom Zoranom Stanojevićem. Na Pinku je imao šest gostovanja (ne računajući poslednje, nedeljno u Hit tvitu, sa Milomirom Marićem), a ta televizija je prenosila i intervju koji je dao za TV Vijesti, gostujući u Crnoj Gori. Sledi TV Hepi čiji je studio počastio svojim prisustvom šest puta, potom TV Prva gde je gostovao četiri puta, dok je TV B92 morao da se zadovolji samo jednom posetom. Imao je i jedno gostovanje na lokalnoj TV (niška Belle Amie, 16. jula) i jedno na kablovskoj televiziji Euronews (29. juna, nepunih mesec dana nakon početka emitovanja programa te medijske kuće). Da bi slika o neproporcionalnoj količini Vučićevog prisustva u javnosti u odnosu na čitav politički život bila jasnija, evo i podataka Birodija, koji se odnose na zastupljenost u dnevnicima televizija sa nacionalnom pokrivenošću, u periodu od 1. decembra 2020. do 30. aprila 2021. Vučiću je, u tom periodu, posvećena čak 148.101 sekunda programa, bojkot-opoziciji 19.855, opoziciji koja je izašla na izbore 3.037, a opoziciji generalno 1.404 sekunde. Da li je potrebno naglasiti da je način izveštavanja o Vučiću pozitivan ili neutralan, dok je za opoziciju rezervisan kritičan ton? Svi ti televizijski sati ipak su nedovoljni da nam pokažu veličinu srpskog Supermena - da nas obaveste o tome šta je jeo, s kim je pio vino, kako je slušajući govor Angele Merkel (neuspešno, pokazalo se) učio nemački, koliko je ispita položio, iz kog ugla se najbolje slika Beograd na vodi, kako se golman ustručava da brani mrežu kad na nju „puca“ predsednik, a kako se ponašaju kučići u njegovom prisustvu, gde je sve kršio epidemiološke mere i ko je imao retku čast da u njegovom prisustvu stavi masku... Tome služe društvene mreže, a naš predsednik ih, iako voli da se „pred narodom“ pravi kako ne razume ta moderna „sokoćala“, obilato koristi. U periodu za koji smo dobili Crtine podatke, na dva instagram-profila (@avucic i @buducnostsrbijeav) i dva YouTube kanala (Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić) zabeležena su ukupno dva spota i 24 predsednikova obraćanja. Ali, nije publika koja ne koristi društvene mreže ostala diskriminisana: televizije su često u okviru svojih informativnih programa kao vest puštale spotove sa predsednikovih instagram-profila. Ako već znamo s kakvom lakoćom predsednik krši Ustav, ne bi bilo ništa čudno ni da otvoreno krši zakone u političkoj kampanji koju vodi. Ali, nije baš sasvim tako – vidljiv je pokušaj da se zakonski okviri ne gaze grubo i očigledno, pre svega zato što se način finansiranja svih onih spotova, na primer, ne vidi bez nekog vida „istrage“ kojom teško da se neko bavi. Od Nemanje Nenadića, programskog direktora Transparentnosti Srbija, dobili smo iscrpno objašnjenje zakonskog okvira u kome bi trebalo da se kreće politička propaganda, ali ta priča zahteva poseban tekst. I zahteva utvrđivanje ko plaća spotove (da li je reč o stranačkim sredstvima, budžetskim ili nekoj vrsti poklona), kao i razdvajanje promocije političkih stranaka i kandidata od promocije institucije predsednika Republike. Što ne olakšava činjenica da je instagram-profil @avucic sve to pomešao – registrovan je kao „zvanični nalog predsednika Republike Srbije i predsednika SNS“. Red je i da priznamo da nije lako biti Aleksandar Vučić: ne bi baš svako mogao da, tokom godina, provede tolike sate govoreći i da, pritom, ima ponešto novo i da saopšti. To pokazuje i burna reakcija koju je, nedavno, izazvalo novinarsko pitanje zbog čega je, zapravo, sazvana konferencija za novinare, s obzirom na to da na njoj ništa novo nije rečeno, pa su izveštači stavljeni na muke kako da od dugotrajnog govora o svemu i svačemu, naprave izveštaj. Iako Vučićevi nastupi mogu nekome izgledati samo kao nekontrolisana bujica koju sipa čovek neograničene moći, ima tu i sistema. Uočavaju ga oni koji sve nastupe (moraju da) prate, poput naše sagovornice iz Crte. „Predsednik u javnosti ostavlja utisak da je nadležan da odgovara na sva aktuelna pitanja i teme“, kaže Aleksandra Srećković i podseća da se neretko dešavalo i da samoinicijativno preuzme odgovaranje na pitanja koja su novinari direktno postavili nekom od prisutnih ministara, čime je uskraćivao javnost da čuje nadležne predstavnike Vlade. U proteklih godinu dana, sumira naša sagovornica, različite teme bile su u fokusu predsednikovih nastupa – od toga koliko je Srbija ekonomski napredovala, preko različitih pitanja u vezi sa Kosovom, pa do politike vakcinacije i borbe protiv virusa korona. Kao drugu karakteristiku predsednikovih javnih nastupa, analitičarka Crte navodi činjenicu da ih je često koristio kako bi odgovarao na dnevnopolitičke događaje ili se obračunavao sa svojim političkim neistomišljenicima. I tu postoji pravilo: do obračunavanja sa političkim neistomišljenicima, kako je primetila naša sagovornica, najčešće bi dolazilo kad na red dođu pitanja novinara. Tako se stvarao utisak da predsednikova namera nije da se bavi i onim što nije tema nastupa, već da do izlaženja iz okvira konferencije dolazi isključivo zbog pitanja koja najčešće postavljaju novinari provladinih medija. Vučić je u obraćanjima često prvi plasirao informacije koje su, potom, tabloidi i poslanici beskonačno ponavljali i razrađivali u svrhu obračuna sa neistomišljenicima. Tako je, podseća sagovornica NIN-a, „aferu Mauricijus“ plasirao u intervjuu koji je dao TV Pink tokom zvanične posete Abu Dabiju. Potom se cela priča izlila u medije i skupštinske govore – što je rezultiralo „većom zastupljenošću“ opozicije u programu televizija sa nacionalnom pokrivenošću. Naravno, isključivo zahvaljujući negativnom izveštavanju, ali je tu činjenicu lako „zatrpati“ u izveštajima kojima se maše pred domaćom javnošću i stranim posmatračima – baš kao i ostale činjenice koje govore o srpskoj realnosti izvan neprekidne naprednjačke kampanje.