Odbraniti nivo dostignutih prava

Iako je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja Republike Srbije (Zakon) prepoznat kao jedan od najboljih propisa na svetu u ovoj oblasti, iskustva u primeni pokazala su da postoje problemi koje je potrebno otkloniti kako bi se obezbedila veća transparentnost i odgovornost u radu organa javne vlasti. Ovim Zakonom uređuje se pravo na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti. Zakonom je predviđeno da se svaki građanin može putem zahteva obratiti organu javne vlasti i zatražiti informacije kojima raspolaže konkretan državni organ, koje su nastale u radu ili u vezi sa radom tog državnog organa, a koje su sadržane u nekom dokumentu. Proces izmena i dopuna Zakona traje već gotovo pet godina i čini se da je taktika predlagača iscrpljivanje onih koji su zainteresovani da učestvuju u ovom procesu. Međutim, kao organizacija koja je od početka uključena aktivno u ovaj proces i u saradnji sa drugim organizacijama, udruženjima i zainteresovanim subjektima, istrajavamo u borbi za očuvanje dostignutog nivoa prava javnosti da zna, istovremeno zagovarajući da se ovaj proces zapravo iskoristi da se unapredi pristup informacijama. Godišnji izveštaji poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokazuju sada već dugogodišnji, negativan trend da sve veći broj organa javne vlasti ne postupa po odlukama ove nezavisne institucije. Prema izveštaju poverenika, u 2020. godini 281 put državni organi nisu postupili po rešenju poverenika kojim se nalagalo dostavljanje traženih informacija. To znači da su 281 put tražioci (najčešće, mediji) ostali uskraćeni za informacije, čak i nakon što su izjavili žalbu povereniku. Takođe, Vlada koja je nadležna da obezbeđuje izvršenje ovih odluka to nijednom, i pored više obraćanja poverenika, nije učinila. Različite analize i izveštaji pokazuju i da Upravni inspektorat, koji ima ovlašćenja da sprovodi nadzor nad postupanjem državnih organa u ovoj oblasti, to ne čini. Sve ovo dovelo je do otežanog pristupa informacijama od javnog značaja, a u pojedinim slučajevima, posebno kada su tražioci informacija bili mediji, i do obesmišljavanja mehanizma koji je trebalo da unapredi transparentnost i pristupačnost organa vlasti. Nažalost, nacrti Zakona koji su do sada izrađeni ne rešavaju adekvatno ključni problem, a to je kako doći do informacija kada organ vlasti odbije da dostavi informacije i nakon što poverenik donese rešenje koje je konačno, obavezujuće i izvršno. Pokretanje inspekcijskog nadzora i kažnjavanje onih koji Zakon krše uticalo bi pozitivno na lošu praksu organa javne vlasti. U tom smislu, poverenik, organizacije civilnog društva i medijska udruženja zalagali su se da se inspekcijski nadzor nad primenom Zakona, umesto Upravnom inspektoratu, koji je do sada bio ovlašćen za ove poslove, poveri povereniku. Na taj način, smanjila bi se mogućnost za direktni ili indirektni politički pritisak na organ koji sprovodi nadzor nad primenom Zakona. Pored problema koji su uočeni tokom godina primene Zakona, u svim strateškim dokumentima napominje se da bi izmene Zakona trebalo da idu u pravcu obezbeđivanja veće proaktivne transparentnosti u radu organa javne vlasti. U pogledu toga malo je urađeno. Poslednjim Nacrtom se proširuje krug organa javne vlasti koji će biti u obavezi da izrađuju informatore o radu, dok će poverenik dobiti ovlašćenja da pokrene prekršajni postupak protiv onih koji propuste da informator o svom radu izrade ili ažuriraju. Iako ovo zvuči kao ozbiljan napredak, praksa pokazuje da se u informatorima ne nalaze informacije i podaci potrebni da se kao građani zaista informišemo o radu određenog državnog organa. Ipak, nekih pomaka ima. Nakon reakcije civilnog sektora i medijskih udruženja, iz Nacrta zakona su uklonjeni novi osnovi za ograničenje prava javnosti da zna, poput ugrožavanja položaja na tržištu državnih preduzeća i drugih društava kapitala. Takođe, proširen je krug obveznika Zakona, kazne za prekršaje su povećane, odnosno ujednačene sa Zakonom o prekršajima, a uvedena su i dodatna ovlašćenja poverenika u situacijama kada organi javne vlasti uopšte ne odgovore na zahtev tražioca, što bi trebalo da ima pozitivan efekat na dosadašnju praksu institucija. Nakon 17 godina primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, bez rezerve se može zaključiti da je on u velikoj meri unapredio transparentnost rada onih organa i subjekata koji imaju javna ovlašćenja (državni organi, javna preduzeća, lokalne samouprave i dr.). Međutim, stiče se utisak da su organizacije civilnog društva i medijska udruženja, uključeni u javnu raspravu i zagovaranje, bili u poziciji pre svega da brane već dostignuti nivo prava. Proces izmena i dopuna Zakona trebalo je iskoristiti da se ovaj propis osavremeni i otklone, već pomenuti, problemi u njegovoj primeni. Nacrt koji je pred nama, ukoliko dobije formu zakona, možda može unaprediti pristup informacijama od javnog značaja. Ali za to je, kao i do sada, neophodna aktivna i budna javnost koja će koristiti i braniti svoje pravo da zna.