Crveno na semaforu

Oni skloni tome da u svemu i svačemu traže simboliku teško da će naći zgodniju ilustraciju za aktuelna posrtanja nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i njene bavarske posestrime Hrišćansko-socijalne unije (CSU) od zgode s biračkog mesta u Ahenu na kome je na upravo okončanim parlamentarnim izborima glasao njihov zajednički kandidat za kancelara, Armin Lašet. Istog trena kada su emitovane prve fotografije i video-snimci na kojima je Lašet pred glasačkom kutijom, svi su uočili isti detalj: aktuelni premijer pokrajine Severna Rajna-Vestfalija i nesuđeni naslednik Angele Merkel pogrešno je ispresavijao glasački listić, celom svetu stavljajući na uvid za koga je glasao – okej, tu iznenađenja nije bilo - i time narušivši princip tajnosti glasanja. Propisi kažu da u slučaju takve greške listić treba oduzeti i poništiti ga, a biraču dati novi; ali kako je Lašet svoj ubacio u kutiju pre nego što je neko od dežurnih na biračkom mestu stigao da reaguje, nadležni su odlučili da, budući da se kutija nije mogla otvarati pre završetka glasanja, te da Lašet očigledno nije imao nameru da na neprimeren način utiče na birače, njegov glas ipak prihvate kao važeći. Bila je to trapava kulminacija višemesečnog perioda koji je CDU provela uspešno sabotirajući samu sebe i obarajući vlastiti rejting, pokazujući se u tome uspešnijom nego što su druge stranke bile uverljive u nastojanjima da birače odvrate od glasanja za blok CDU/CSU, poznat i kao Unija. (Jedna analiza kaže da je 1,36 miliona nekadašnjih glasova za Uniju sada otišlo socijaldemokratama, 900.000 Zelenima i 340.000 liberalima.) Ta okolnost - da su sopstvenom padu sami doprineli više nego njihovi politički rivali - odrazila se na kraju i na ishod izbora koji nisu dali nesumnjivog pobednika, ali zato imaju jasne gubitnike, među kojima je, po više osnova, CDU/CSU nesumnjivo najveći. Dosadašnji partner CDU/CSU u tzv. velikoj koaliciji, Socijaldemokratska partija (SPD), osvojila je najviše glasova, prema preliminarnim zvaničnim rezultatima 25,7 odsto. To je rast od preko pet odsto u odnosu na prošle izbore, no tek malo više od Unije - koja je, međutim, s 24,1 odsto (18,9 odsto za CDU i 5,2 za CSU, koja svoje kandidate ističe samo u Bavarskoj) zabeležila svoj daleko najgori rezultat od osnivanja, izgubivši skoro devet procenata u poređenju s 2017. godinom. I ta minimalna prednost socijaldemokrata bi u mnogim drugim parlamentarnim sistemima bila dovoljna da Olafu Šolcu, njihovom kandidatu za kancelara i ministru finansija u odlazećoj vladi, garantuje pravo da prvi pokuša da oformi novu vladajuću koaliciju - za čije sklapanje će ovog puta, osim u teško zamislivom slučaju još jednog obnavljanja istrošenog saveza Unije i SPD, biti potrebne tri stranke. U Nemačkoj, međutim, stvari ne funkcionišu tako. Sve partije koje su prešle izborni cenzus od pet odsto sada su slobodne da vode preliminarne, neobavezujuće razgovore o mogućim savezništvima - tu je izuzetak samo krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD), s kojom niko drugi neće ništa da ima - dok se ne iskristališe opcija s najvećim izgledima za sklapanje vladajuće koalicije; zvanični pregovori o sastavljanju nove vlade zvanično tek tada počinju. Upravo je ova prva faza neformalnih kontakata između stranaka, čije trajanje nije vremenski ograničeno, slamka za koju se sada hvataju Lašet i Unija: uzdaju se da bi, kad im već izborni rezultati to nisu omogućili, ostanak na vlasti mogli da obezbede ionako neizbežnim direktnim pogađanjem s potencijalnim partnerima. Jednu malu korist od tako osmišljene postizborne procedure Unija je već imala: umesto da u izbornoj noći prizna poraz kao što bi se to u drugim zemljama od nekoga na njegovom mestu očekivalo, Lašet je bio u prilici da, ma koliko neuverljivo, obećava kako će CDU/CSU „učiniti sve“ da formira i narednu vladu. Raspodela glasova je, međutim, takva da će trećeplasirani Zeleni i četvrtoplasirani liberali (FDP), a ne nominalno stožerne stranke SPD ili Unija, biti ti od kojih će u velikoj meri zavisiti profil budućeg kabineta. Zeleni su sa 14,8 glasova ostvarili svoj dosad najbolji rezultat na nacionalnom nivou, što ih svakako čini jednim od dobitnika ovih izbora, bez obzira na to što je taj bilans daleko od brojki koje su im ankete davale u aprilu, kada su nakratko bili najpopularnija partija u zemlji; uvećan je i koalicioni potencijal liberala, iako su sa 11,5 odsto tek minimalno popravili svoj skor iz 2017. Obe stranke su sada u poziciji da visokim prohtevima uslovljavaju saradnju sa SPD ili Unijom. Ali prvo će morati da međusobno nađu zajednički jezik, pošto po mnogim pitanjima, posebno u ekonomskoj sferi, stoje na suprotstavljenim pozicijama. S druge strane, činjenica da su se baš Zeleni i FDP prvi dogovorili da krenu u preliminarne razgovore jedni s drugima nagoveštava da su obe partije spremne na kompromise kako bi mogle da sarađuju u vladi. Vrlo je verovatno, dakle, da će se u novom kabinetu naći i zeleni i žuti; nepoznanica je da li će se tamo okupiti oko crvenih ili crnih - hoće li novu vladu činiti „semafor“ ili „Jamajka“ koalicija. Jer, kad se iz računice isključe AfD i Levica, sve druge, više matematički no politički moguće kombinacije koje ne bi istovremeno uključivale i Zelene i FDP, manje su verovatne. AfD, koji je zabeležio slabiji rezultat (10,3 odsto) nego prošli put, kao i dosad ostaje izvan svih kombinacija; dok je Levica, od koje je CDU/CSU u kampanji pravio bauka zbog navodne namere SPD da sa Zelenima i tom strankom formira izrazito levičarsku vladu - iako je od početka očigledno da je Šolc preferirao semafor koaliciju - na jedvite jade ušla u Bundestag. Izborni prag od pet odsto nije ni preskočila (osvojila je 4,9 odsto), ali ju je spasila komplikovana matematika raspodele mesta u parlamentu, što joj je obezbedilo i dalje pristojan broj mandata, ali nedovoljan da bi to socijaldemokratama bilo od pomoći za sastavljanje vladajuće većine uz njeno učešće. Aritmetički su, dakle, za formiranje vlade moguće još tri opcije, od kojih bi svaka podrazumevala da se u njoj ponovo nađu i SPD i Unija. Jedna mogućnost bi bila da nastave po starom, bez novih partnera, a druge dve uključivanje još po jedne stranke, Zelenih ili FPD, iako bi većinu imale i bez nje; takve varijante stoga ne zvuče politički logično. Ipak, matematika je ta koja CDU/CSU, nakon problematičnog izbora kandidata za kancelarsku poziciju, loše odrađene kampanje i još gorih izbornih rezultata, trenutno održava na površini, pre nego što - u slučaju da im se nade da će pridobiti Zelene i liberale izjalove - potonu u neizbežne unutrašnje sukobe i razračunavanja, te borbu za primat u stranci nakon konačnog povlačenja Merkelove; povlačenja na koje će se, zbog komplikovanih pregovora o formiranju vlade, sačekati još mesecima. (Smatra se da nove vlade neće biti pre Božića; prošli put je od održavanja izbora do njenog formiranja prošlo bezmalo šest meseci.) Mnogo se faktora ukrstilo kreirajući po Uniju nepovoljnu političku atmosferu. Dugi odlazak Merkelove i vakuum moći u vrhu stranke koji je usled toga nastao; kolektivna frustracija pandemijom i komplikacijama do kojih je ona dovela, te brojne korupcionaške afere funkcionera CDU/CSU koji su na njoj profitirali; letošnje katastrofalne poplave; čak i haotično povlačenje NATO iz Avganistana, događaj koji naizgled nema nikakve veze s unutrašnjim političkim prilikama, ali je svejedno dodatno poljuljao uverenost Nemaca da će i posle kancelarkinog odlaska zemlja očuvati stabilnost i predvidljivost - ono do čega im je najviše stalo i ono što im je Merkelova, ponekad i na tuđu štetu, obezbeđivala dugih 16 godina. Sve to, uz činjenicu da je jednostavno mnogo više onih koji u Šolcu, a ne u Lašetu, vide najpribližniju zamenu za Merkelovu, doprinelo je da Unija prođe tako kako je prošla. Moglo je da ispadne još gore po nju; ali ipak nije. A zašto nije? Razloga je sigurno više, ali jedna stvar posebno pada u oči. Razlozima za poniranje CDU/CSU nekako bi bilo prirodno pridodati i osećanje zasićenosti jednom te istom političkom garniturom koja već skoro čitav jedan naraštaj vlada zemljom: nema te vlasti koja bi zasluživala da posle tolikih godina najzad ne bude promenjena. (Isto donekle važi i za SPD, koja je od 16 godina vlasti Merkelove čak 12 provela deleći je s njom, samo što su se kod socijaldemokrata lica više i češće menjala.) Ali izgleda da Nemci u toj udobnoj učmalosti ne vide neki problem; oni sredovečni i stariji svakako ne. Kada se, međutim, ishod glasanja posmatra iz tog specifičnog, generacijskog ugla - razvrstavanjem biračkih preferencija po starosnim grupama - postaje jasnije da se prilike menjaju u većoj meri nego što bi se to dalo zaključiti uvidom u zbirne rezultate; te da će, posmatrano na duži rok, i SPD i CDU/CSU tek imati mnogo razloga za zabrinutost. Jer, među najmlađim biračima, onim uzrasta između 18 i 24 godine, SPD je privukao 14, a CDU/CSU jedva 11 odsto podrške, dok se 23 odsto njih opredelilo za Zelene, a 22 za liberale. U narednoj starosnoj grupi (25-34), situacija je nešto povoljnija po dve vodeće partije, ali ne previše: za SPD je glasalo 16 a za Uniju 14 procenata, dok je Zelene podržalo 21 a FDP 15 odsto. Tek u sledećoj grupi (35-44) odnos se značajnije menja u korist dve vodeće stranke - tu je za SPD i CDU/CSU glasalo po 19 odsto birača, nasuprot 17 odsto za Zelene i 12 za liberale; što se dalje odmiče na skali i birači su sve stariji, tako raste i podrška SPD i Uniji. Trend je, dakle, očigledan: mlađi naraštaji se okreću drugim strankama. Ako je još pre desetak godina postalo jasno da su dani slave SPD odavno prošli, sad više nema dileme da tim putem, samo sporije, ide i CDU/CSU. Ali, poput Skarlet O’Hare, i SPD i Unija brigu o tome ostavljaju za sutra. I jedni i drugi sada imaju preča posla: da Zelene i liberale prevuku na svoju stranu, i tako na račun one druge ostanu na vlasti. Na rasplet će, rečeno je već, morati prilično dugo da se sačeka.