Specijalni odnosi su prazna priča

Dva dana pred iskrcavanje u Normandiji juna 1944, Šarl de Gol zahtevao je da mu se poveri upravljanje Francuskom nakon što je saveznici oslobode. Frenklin D. Ruzvelt, koji je prezirao De Gola, nije imao nameru da se saglasi s tim. Vinston Čerčil, koji je bio prilično impresioniran onim što je smatrao De Golovim iluzijama o vlastitoj veličini, stao je na Ruzveltovu stranu. Lideru Slobodne Francuske stavio je do znanja da će, ako bude morao da bira između De Gola i Ruzvelta, uvek izabrati Ruzvelta. Čerčilov odnos je bio potpuno razumljiv. Evropa je bila pod nacističkom okupacijom. Slobodna Francuska je najvećim delom predstavljala samo simboličku snagu. A Britanija je bila jedna od tri glavne savezničke sile. Ali svoje opredeljenje da se po svaku cenu svrstava na stranu Sjedinjenih Država Britanija je - s jednim ili dva izuzetka, kao u slučajevima Suecke krize 1956. i balkanskih ratova devedesetih godina - skupo platila. Još u pobedničkom zanosu, Britanija je tokom pedesetih godina odbijala svaku priliku da učestvuje u oblikovanju evropskih institucija, a kada je premijer Harold Makmilan početkom šezdesetih zaključio da Britanija status ozbiljne države može da zadrži jedino ulaskom u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), takvim njegovim ambicijama isprečio se De Gol. General je veto na prijem Britanije u EEZ stavio prvo 1963, a onda i 1967. De Gol nije zaboravio šta mu je Čerčil rekao 1944. General je na Britaniju gledao kao na „trojanskog konja“ preko koga Amerika želi da obezbedi dominaciju nad Evropom. Francuska je, smatrao je, bila prirodni lider Evrope. Budući da posleratna Nemačka nije imala želju da na sebe preuzme predvodničku ulogu, a ostalim Evropljanima je nemačke moći bilo dosta, takav aranžman je bio široko prihvaćen. Britanija je u EEZ konačno ušla 1973, ali i pored toga britanski premijeri su se, s izuzetkom Edvarda Hita sedamdesetih godina, i dalje držali onoga što se (posebno na Ostrvu) naziva „specijalnim odnosima“ sa SAD. Najvećim delom to je podrazumevalo deljenje nuklearnih tajni, razmenu obaveštajnih podataka i vojnu saradnju. Britanija se nadala da će joj takvi specijalni odnosi omogućiti da zadrži status važnog globalnog aktera još dugo nakon što je ostala bez nekadašnje imperije. Sada se Britanija još jednom stavila na stranu SAD, ovog puta pridružujući se novom bezbednosnom paktu sklopljenom s Australijom kako bi se pariralo Kini. NJegovo trapavo ime je AUKUS. Odavno postignuti sporazum s Francuskom, kojim je bilo predviđeno da ta zemlja Australiju snabde podmornicama na dizel pogon, prekršen je u korist aranžmana po kome će SAD i Britanija Australiji pomoći u gradnji podmornica na nuklearni pogon. Francuzi su razumljivo besni. Tri AUKUS zemlje se nisu potrudile ni da obaveste Francuze kakav dogovor planiraju. Francuska je opozvala ambasadore iz Kanbere i Vašingtona, ali ne i iz Londona; procena Pariza je bila da Britanija u svemu ovome nije dovoljno važna. Moglo bi se konstatovati da postoje dobri razlozi zbog kojih je Australija odlučila da joj američke podmornice više odgovaraju kako bi se odbranila od Kine. Moglo bi se isto tako insistirati na stavu kako ima smisla jačati američka savezništva u indopacifičkom regionu, ne samo s Australijom nego i sa Japanom i Indijom. Manje je jasno kakve tačno interese u tom regionu ima Britanija, osim da nakon Bregzita naduvava vlastitu predstavu o „globalnoj Britaniji“. Sa 1,5 miliona svojih državljana, 8.000 vojnika i ostrvskim teritorijama pod njenim suverenitetom na prostoru Indijskog okeana i Pacifika, za Francusku je taj deo sveta mnogo važniji nego za Britaniju. Ali AUKUS se ne svodi samo na aranžman za nabavku podmornica, koliko god inače unosan bio. Američki predsednik DŽo Bajden odlučio je da se rastućoj moći Kine u istočnoj Aziji suprotstavi demonstracijom vojne sile. On često izražava želju da mu se američki saveznici u tome pridruže, uprkos tome što su Evropljani i Japanci zabrinuti da bi time mogli da ugroze vlastite trgovinske interese u Kini i budu uvučeni u potencijalni rat. Ali radeći Francuzima iza leđa, SAD su, uz obmanjivačko postupanje Britanije, produbile istorijski jaz između evropskih saveznika. Ispalo je kao da su De Golove sumnje u Anglosaksonce iz 1944. bile opravdane. Postoji, naravno, i drugi način da se gleda na ovo. Nostalgično sećanje na Drugi svetski rat deo je britanskog instinktivnog afiniteta za specijalne odnose sa SAD. Kao bivši premijer Toni Bler uoči invazije Iraka 2003, neki britanski političari izgleda veruju kako je Ujedinjeno Kraljevstvo jedina evropska zemlja koja ima ozbiljnu oružanu silu i političku volju da je upotrebi. Čini se da premijer Boris DŽonson, poput Blera, sebe vidi kao modernu emanaciju Čerčila. Na nesreću ili ne, britanska vojna moć neuporediva je s onom koju je Čerčil mogao da pokrene 1944. Pomenuta ratna nostalgija uvukla je Britaniju u nekoliko nepromišljenih američkih ratova koje su druge evropske zemlje bile dovoljno mudre da izbegnu. Pitanje je da li je provociranje kineskog gneva podrškom Bajdenovom zveckanju oružjem svejedno opravdano, bez obzira na to što nisu u pitanju direktni britanski interesi. Da li je alternativa povlačenja i nastavka poslovanja s Kinom kao da je sve u redu neka vrsta kukavičke politike popuštanja? Ili su možda postojale neke druge opcije? Strah od ponavljanja politike popuštanja Nevila Čemberlena 1938. jedan je razlog zbog kojih su se SAD i Britanija uplitale u nepotrebne ratove u decenijama nakon Drugog svetskog rata. To je razlog zbog koga francuski lideri pozivaju na uspostavljanje „strateške autonomije“ Evropske unije. Evropa bi trebalo da ojača vlastite oružane snage i oslobodi se zavisnosti od SAD. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozep Borelj poručio je da će i Evropa pomoći da se ograniči kineska moć. EU razmatra sklapanje trgovinskog sporazuma s Tajvanom, istovremeno namerna da zadrži postojeći nivo veza s Kinom. Čak i proevropski, levičarski nastrojeni Mond trenutno stanje EU po tom pitanju opisuje kao „nedostatak kičme“. Sve dok EU nema istinski zajedničku spoljnu politiku i vlastite dovoljno moćne oružane snage, priče o strateškoj autonomiji su samo to: priče. Jedino bi puna kooperativnost Britanije i povećani vojni angažman Nemačke mogli da jednog dana Evropi obezbede izvesnu autonomiju na tom planu. Ali kombinacija nemačkog istorijskog bagaža i britanske fiksacije na vlastite specijalne odnose tome stoji na putu. Posledica takvog stanja je da će sudbina indopacifičkog regiona, a možda i mnogih drugih delova sveta, ostati u rukama rastuće agresivne autoritarne garniture u Pekingu i bilo koga ko u datom trenutku sedi u Beloj kući. Ovako ili onako, ni Britanija ni Australija, još manje Francuska i EU, neće se mnogo pitati oko toga.