Šta je to što nas čini ljudskim

Često se navodi da pozorište uvek reflektuje epohu u kojoj nastaje. Ma koliko ishabana ova floskula bila, ona verovatno, i u tematskom i u formalnom pogledu, najbolje opisuje ovogodišnje, duplo, 54. i 55. izdanje najznačajnijeg pozorišnog festivala u nas – BITEF-a. Jer u te dve nedelje festivala videli smo i predstave na zumu, kao i predstave bez izvođača, predstave u kojima su dronovi i roboti bili ravnopravni sa izvođačima, kao i predstave gde su životinje, strašila ili transformisana, hibridna tela bila u fokusu. Uz to, sve u duhu vremena, zbog pandemije dve predstave su i otkazane, a gledaoci su bili obavezni da pre svake predstave prolaze strogi korona protokol (pohvala organizatorima koji su, za razliku od recentnih kulturnih manifestacija, pitanje korona protokola najozbiljnije shvatili i do poslednjeg dana ga se u potpunosti pridržavali). Duplo izdanje BITEF-a imalo je 14 predstava, od kojih su dve bile u takozvanom Prologu festivala, a dve su, kao što smo već napomenuli, otkazane zbog pandemije u poslednji čas. Slogan Na ivici budućnosti pokrivao je u stvari dve teme, prvu koja se bavila gorućim pitanjem klimatskih promena, ekologije i uopšte čovekovim odnosom prema prirodi, i drugu, koja se bavila svetom koji bi se mogao definisati istovremeno i kao transhumanistički i kao posthumanistički (gde pojam transhumanizam podrazumeva tehnološku nadogradnju čovekovog subjektiviteta, a pojam posthumanistički kritiku tih i sličnih procesa). Prva predstava koju smo videli u Prologu festivala premijerno je i prikazana – Living room u režiji trostrukog laureata 53. BITEF-a, mladog nemačkog reditelja Ersana Montaga, a na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Gotovo sentimentalna priča o operskoj divi koju srećemo u dva prelomna trenutka njenog života (kada joj se dugo očekivani debi nastup zbog Titove smrti otkazuje i kada odlazi u penziju), samo su alibi reditelju za melanholičnu meditaciju o protoku vremena i tragovima koje taj protok u nama ostavlja. Uz inventivno korišćenje za naše uslove spektakularne scenografije, poigravanje sa očekivanjem gledaoca i jednim promišljenim total dizajnom gde je sve na svom mestu i gde sve predstavlja znak, Montag je uspeo da napravi jednu dobru, inteligentnu, nežno ironičnu predstavu koja lako komunicira sa gledaocem. Kako je predstava na repertoaru BDP-a, topla preporuka da je ne propustite. I inače, treba naglasiti da je na ovogodišnjem BITEF-u neuobičajen broj domaćih predstava, čak četiri (pored Living room tu su još i Kaspar u režiji Miloša Lolića, Cement Beograd u režiji Sebastijana Horvata, te Kao da kraj nije ni sasvim blizu Nikole Zavišića), ali kako selektori posebno naglašavaju, nije tome razlog pandemija, već jednostavno kvalitet pomenutih predstava koji se sam nametnuo. Kako je o tim predstavama već pisano na ovim stranicama, bavićemo se gostujućim delom selekcije, ali broj i kvalitet ovih predstava svakako daju argument u večitoj raspravi koliko BITEF utiče na lokalnu scenu. BITEF je otvoren projektom Tragovi slavnog koreografa Vima Vandekejbusa u izvođenju kompanije Ultima vez iz Brisela. Predstava koja u sebi spaja ples i govorni teatar, u potpunosti odgovara zadatoj temi prve polovine festivala. Tragovi koje čovek ostavlja u prirodi, tragovi onog iskonskog i potisnutog u nama samima, motivi su ove razbarušene, često uzbudljive, na momente vrlo duhovite predstave. Iako zna da zasmeta povremeno naglašena edukativna nota ili to što tu i tamo nedostaje tematske fokusiranosti, superiorna izvedba koja se retko viđa nadomešćuje sve gore navedeno. Stvar sa projektom Klimatski plesovi čileansko-meksičke koreografkinje Amande Pinje stoji donekle drugačije. Predstava počinje petnestominutnim monologom, gde vrlo direktno, politički artikulisano sama autorka progovara o tome šta su velike korporacije učinile habitusu gde živi njena majka (pominje se i ovde poznati Rio Tinto). U drugom delu predstave pratimo veoma sporu i minimalističku koreografiju koja postepeno dobija izgled i preuzima ritmove šamanskog plesa. Iako je zanimljivo videti aktivističku predstavu, van evropskog, ženskog iskustva, ovde nam je ostao utisak izvesne idejne nedorečenosti. Predstava Farm fatale u izvođenju Kameršpilea iz Minhena, a u režiji proslavljenog francuskog reditelja Filipa Kena, sa čijem radom se prvi put srećemo, pleni pre svega svojim šarmom i lakonskim tonom kojim se tretiraju ozbiljne teme. Storija o strašilima koja su usled klimatskih promena ostala bez posla nudi dosta prostora za zaista duhovite ali istovremeno i vrlo precizne i tačne opservacije. Dijapazon tema kojih se autori dodiruju je toliko širok da povremeno predstava funkcioniše više kao niz skečeva na različite, uglavnom ekološke teme. Vrhunac ovog dela festivala, po logici stvari, trebalo je da bude Ibzenov Narodni neprijatelj u režiji miljenika ovdašnje publike Tomasa Ostermajera. Ali i bez predstave Šaubinea, ovaj deo selekcije festivala je dosta reljefno pokazao koje su sve mogućnosti, rešenja i zamke na koje tretman ovako globalno važne teme nailazi u pozorištu. Future Fortune po konceptu i u režiji Dragane Bulut (realizovan na berlinskoj HAU sceni) je duhovit (i inače, puno je humora u predstavama ovogodišnjeg BITEF-a), zabavan i inteligentan pokušaj da se promisli pa i odredi uloga veštačke inteligencije u našem sadašnjem, a i u budućem životu. Povezujući se sa klasikom SF žanra (R.U.R. Karela Čapeka), s lakoćom i uz dosta vrcavosti se otvara i osnovno pitanje koje AI postavlja - šta je ono što nas čini ljudskim. Predstava Opčinio sam te iranskog koreografa Ehsana Hemata, preciznog koncepta i još preciznije izvedbe, svakako predstavlja jedan od vrhunaca ovogodišnjeg festivala, te je zaslužno i podelila Gran pri „Mira Trailović“ s domaćom predstavom Cement Beograd. Tehnološki napredak ovde postaje sredstvo nadzora i pokoravanja, kontrola uništava privatnost, a bez privatnosti čovek gubi ono što je u njemu esencijalno. I niko tu nije pošteđen, ni igrači na sceni, ni gledaoci u publici. Poznati hrvatski reditelj Bobo Jeličić stvorio je predstavu koja je verovatno najparadigmačnija za trenutak u kojem živimo. Zum predstava Višnjik u višnjiku je sublimiran, pojednostavljen i reklo bi se vulgarizovan Višnjik, gde je i pored svih uslovnosti i te kako prisutan kako čehovljevski duh tako i njegov duboki humanizam i poznavanje ljudske prirode. Tačno je, nova stvarnost nas primorava da razmišljamo o novim načinima izvođenja. Ovo je svakako jedan od njih. Konferencija odsutnih novi je projekat kolektiva Rimini protokol i, kao što smo to već i u njihovim ranijim produkcijama videli, podrazumeva aktivno učestvovanje publike. Preokret je u tome što ovde publika preuzima ulogu izvođača, te ulazi u unapred osmišljenu i do detalja pripremljenu igru koja će postaviti mnoštvo različitih pitanja, a budućnost izvođačkih umetnosti samo je jedna od njih. Vrhunac ovog segmenta, a verovatno i samog BITEF-a bila je predstava Fleš francuskog reditelja Franka Vigrua. Psihodelična i halucinantna predstava (inspirisana iskustvom u prvim trenucima nakon saobraćajne nesreće), negde je na pola puta između elektronske opere i performansa. Snažne vizuelne i zvučne senzacije bude i provociraju u nama ono podsvesno i iskonsko. U završnici predstava postaje neka vrsta žive slike gde najzad i sami akteri nestaju sa scene ostavljajući nas da se nosimo sa ovim iskustvom koje ćemo dugo pamtiti. Ovaj BITEF je ostvaren, ne smemo to zaboraviti, u posebnim, izuzetno otežanim okolnostima gde baš sve, od bukiranja predstava pa do ulaska publike u salu, predstavlja problem i izazov. Veliki je uspeh što su i u takvim okolnostima organizatori BITEF-a uspeli da održe pre svega kvalitet, a zatim i provokativnost i ambicioznost festivala, na koje su nas poslednjih godina navikli.