Gugl epidemija

Odgovarajući na pitanja Nacionalnog konventa na temu javno zdravlje, Ana Brnabić je ponovila ono što uvek ponavlja bez ikakvog odnosa prema realnosti – da je preponosna kako su se borili protiv epidemije i da je Vlada (gle čuda) uz podršku „predsednika Srbije Aleksandra Vučića, imala dobar odgovor na pandemiju korona virusa“. A onda nas je iznenadila i nečim novim – ne, oni nikada nisu skrivali podatke, sve se može naći na Guglu. Izgleda da ga je traljavo pretražila jer baš nigde ne postoji podatak koliko je ljudi u Srbiji umrlo od virusa (zvanični broj od 10,839 je lično demantovao ministar zdravlja objavom da je toliko umrlo samo u toku prošle godine), koliko imamo anesteziologa sposobnih da rade na hiljadama respiratora koje su nam obezbedili, pa čak ni da li su svi članovi njenog kabineta vakcinisani. Ali, nešto se o toj borbi može naći i na tom Guglu: Srbija je na 33. mestu po procentu vakcinisanih u Evropi, jedna od najgorih po broju zaraženih na 100.000 stanovnika i peta po višku smrtnosti u svetu. Dakle, ni u jednom segmentu nije pomenuta u pozitivnom smislu, ako ne naletimo na baš bajatu vest da je među prvima nabavila vakcine. I da je tu prednost prokockala, jer među svojim kadrovima nije uspela da nađe nijednu dovoljno umnu glavu koja bi građanima objasnila da čudesni „švedski sto“ nije tu da bi se Vučić hvalio kako ih je nabavio, već da bi se građani vakcinisali. Takođe na Guglu (sajt Our World in Data), piše da je u Srbiji do sada vakcinisano 46,49 odsto građana, što je skoro duplo manje od prvoplasirane Portugalije i za 30 odsto lošije od Norveške. I dok u Norveškoj upravo uvode mere zbog povećanog broja zaraženih, čak 1.305, bez ijednog smrtnog slučaja, uz obrazloženje da imaju obavezu da štite decu koja ne mogu da se vakcinišu i ljude lošijeg imuniteta, Srbija opismenjava građane četvorosatnim kovid propusnicama za dva i po objekta. I ne može ništa ubedljivije od toga, a i ne treba joj – režim je presrećan kako ta jadna mera radi. I radi. Čim je zabranjen ulazak u kafane posle 20 časova broj prvovakcinisanih se popeo sa 3.493 dnevno (prosek u septembru) na 6.571, koliko ih se vakcinisalo 8. novembra kada je uvedena mera. Jeste da deluje bednjikavo u odnosu na 21.854, koliko se vakcinisalo u periodu kada je deljena pomoć od 3.000 dinara, ali bi ako se takvim tempom nastavi moglo da nam obezbedi čak i da jedan odsto vakcinisanih podižemo mesečno i da stignemo do tih neophodnih 85 odsto. Ako je to uopšte bitno, kako nas presuju antivakseri, kada se, recimo, Nemačka susreće sa strašnim talasom iako je vakcinisala 77,56 odsto građana. „Kada se kaže 85 odsto, to se odnosi na ukupan broj stanovnika, što znači da u onoj populaciji koja je iznad 12 godina mora da bude veći da bismo uopšte došli do nečeg što daje rezultate. I sve to mora da bude vremenski oročeno da bi se što pre zaustavilo širenje virusa i eventualno stvaranje novih sojeva. Ovaj ’uspeh’ koji postižemo sa jednim procentom znači da nam je potrebno još 30 meseci, a to ne možemo da dozvolimo ni sebi ni drugima jer su globalni ciljevi takvi da se to mora završiti što pre. Mi smo već suviše odložili vakcinaciju i u Srbiji i na globalnom nivou, zbog čega je SZO objavila da se zaustavljanje pandemije odlaže za godinu dana. A što se Nemačke tiče, ona nije u vrhu vakcinacije i ogromna je zemlja, tako da kada procenat nevakcinisanih prebacimo u brojke radi se o 20 miliona ljudi i očekivano je da se poveća broj inficiranih. Međutim, ono što te zemlje razlikuje od naše je odnos prema umrlima. Mi se vladamo kao da ti brojevi koje čitamo nikada nisu bili ljudi koji su do juče bili živi i kao da niko nije odgovoran za njihovu smrt“, kaže dr Dragoslav Popović, stručnjak u UNICEF-u za imunizaciju. Uz mere koje naša vlast, po sopstvenom priznanju, nema kapacitet da kontroliše jer su joj kontrolori zauzeti brigom za stranku, familiju i promociju ratnih zločinaca, evidentno je da bi i vakcinacija pomogla u smanjenju smrtnosti. Brojke nedvosmisleno govore da je tako: na 40.000 dnevno zaraženih u Velikoj Britaniji (vakcinisano je 74,08 odsto) smrtnost je 157 osoba, a na isti broj u Rusiji (41,51) umire 1.241 osoba dnevno. U Izraelu koji je omiljeni primer naših antivaksera da vakcina ne radi, na 8.500 zaraženih u subotu nije umro niko, a u nedelju su preminule tri osobe. Pritom, do obolevanja u Izraelu je najčešće dolazilo kod osoba koje su starije od 69 godina i kao takve su vakcinisane među prvima, a u međuvremenu se pokazalo da zaštita slabi nakon pet do šest meseci. I ne, ovo nije bilo nikakvo iznenađenje za imunologe jer jedine vakcine koje daju doživotnu zaštitu su žive, a nijedna koja se koristi protiv kovida to nije. Baš kao što ni potreba za trećom dozom nije iznenađenje niti potvrda za teoriju da će nam biti potrebna 18. ili 19. vakcina ili da ćemo se bosti svakog dana dok antivakseri budu pobeđivali koronu srpskim genima, prirodnim imunitetom ili imunitetom od zaraze (u njihovom slučaju kovid ne ubija i ne oštećuje organizam već samo daje zdrav srpski imunitet). Uobičajena šema za vakcinaciju izgleda upravo tako: za hepatitis B se druga doza daje nakon mesec dana a treća nakon šest, dok se protiv tetanusa na istu šemu dodaje i četvrta doza nakon godinu dana. I to nikom do sada nije bilo ni čudno ni dokaz da pomenute vakcine ne rade, a na pitanje – zašto nam to nije predočeno odmah, imunološkinja Emina Milošević je dala sledeće obrazloženje: „Procene su bile da će se virus ograničiti nakon masovne imunizacije i da nam možda neće biti potrebna treća doza, ali to se nije dogodilo. Pritom nam je vakcina bila potrebna što pre. Da su klinička istraživanja dizajnirana tako da uvrste i treću dozu tek sada bi bila završena i tek bismo primali prvu dozu.“ Dakle, u vakcinaciju smo ušli sa novim vakcinama i zadatak stručnjaka je bio da prate koliko traje imuni odgovor. Nakon šest meseci je oslabio, ali se u međuvremenu pojavio i delta soj, tako da je treća doza postala neophodnost, posebno u zemljama koje nisu odradile posao sa prve dve. U onima koje jesu za sada se razmišlja samo o vakcinaciji osoba sa oslabljenim imunitetom, ali ne zato što bi bilo kome škodila treća doza već da bi se poštovao zahtev SZO o ravnopravnoj raspodeljenosti vakcina po celoj planeti. Da li će nam biti potrebna četvrta doza teško je reći u ovom trenutku, ali što se tiče 17. sigurno neće, kaže Popović i dodaje: „Ako se pojave ozbiljne mutacije u odnosu na vuhanski soj na osnovu koga su pravljene trenutne vakcine, onda će morati da se pravi nova vakcina. Dalje vakcinisanje istih ljudi istim vakcinama neće imati smisla upravo zato što novi sojevi stižu zbog ljudi do kojih nismo doprli sa vakcinama.“ A na pitanje šta je proboj imuniteta, kaže: „Kada je kod nas prvi put lansirana ta kovanica, izgledalo je kao da se sve ruši i da nam nema spasa, ali bi trebalo da se zna da u slučajevima proboja imuniteta ljudi imaju daleko blažu formu bolesti nego nevakcinisani. Takođe, da nijedna vakcina ne štiti 100 odsto. Kod efikasnijih vakcina na 100 osoba kod troje ili četvoro one ne obave posao, a kod manje efikasnih poput sinofarma čak 20 osoba ne stekne zadovoljavajuću zaštitu. To znači da na 3.500.000 onih koji su do sada vakcinisani, postoji 400.000 koji su i dalje osetljivi na infekciju, pre svega stariji od 60 godina, ljudi sa hroničnim bolestima, kao i oni na nekoj terapiji. To smo očekivali, ali je veoma bitno da sve te slučajeve ispratimo i otkrijemo među njima one koje nismo – mlađe i zdrave. Tada moramo da utvrdimo da li je greška u vakcini, administraciji ili hladnom lancu koji je negde prekinut“, kaže dr Popović. Dakle, preporuka imunologa je – vakcinišite se i budite uvereni da vas imunitet stečen vakcinom štiti bolje nego onaj koji se dobija nakon preležanog virusa. A preporuka zdravog razuma je – ako verujete imunolozima, vakcinišite se i obucite pancir, jer vas država neće zaštititi ni od virusa ni od antivaksera. Sandra Petrušić