U susret oluji

U oštro podeljenom svetu, onaj u sredini je taj koji kontroliše agendu, primećuje jedan od sporednih likova u tekućoj sezoni američke televizijske pravne drame/komedije Dobra borba, i u skladu s konceptom serije - koja inspiraciju redovno crpi iz aktuelnih društveno-političkih prilika u Sjedinjenim Državama - za takvu tvrdnju odmah nudi primer iz stvarnosti: „Pogledajte DŽoa Menčina. Do prošle godine ni njegova supruga nije znala da postoji. A sad kontroliše Ameriku.“ Umetnička sloboda podrazumeva i pravo da se preteruje - naročito kad se to čini na duhovit način - ali se i u ozbiljnoj američkoj štampi može naići na konstataciju da je demokratski senator iz Zapadne Virdžinije trenutno „drugi najmoćniji DŽo u Vašingtonu“, odmah posle predsednika Bajdena. Takav Menčinov status ne proizlazi iz njegove visoke reputacije, uticaja ili zasluga, već iz okolnosti da su on i partijska koleginica iz Arizone, senatorka Kirsten Sinema, kao medijski najeksponiraniji pripadnici takozvane umerene struje među demokratama u Kongresu, glavna prepreka usvajanju najprogresivnijeg dela Bajdenove zakonodavne agende u Senatu, 100-članom gornjem domu u kome trenutno vladajuća partija većinu ima samo zahvaljujući tome što, po Ustavu, u slučaju nerešenog skora pri glasanju presudnu reč ima potpredsednik SAD, konkretno Kamala Haris - a bez glasova Menčina i Sineme je nema uopšte. I takvi kakvi su - Endru O’Hehir iz onlajn magazina Salon ih bez uvijanja proglašava „korumpiranim“ političarima koji mnogo više računa vode o interesima krupnog kapitala nego o onima običnih Amerikanaca - dvoje senatora su tako postali nehotični simboli otpora na koji među demokratama, ali i u nikad podeljenijem društvu, nailaze (pre)ambiciozni planovi Bajdenove administracije, u značajnoj meri osmišljeni pod pritiskom progresivnog krila stranke, da mamutskim planovima ulaganja u infrastrukturu, socijalne programe i zaštitu životne okoline olakšaju život najvećeg mogućeg broja sunarodnika. Demokratski establišment i njegovi podržavaoci u uticajnim medijima poput NJujork tajmsa, međutim, problem ne vide u ljudima poput Menčina i Sineme, već u progresivnom krilu stranke i onome što doživljavaju kao Bajdenovo potpadanje pod njegov uticaj. Bajden prošle godine nije izabran ni za predsedničkog kandidata ni za šefa države zato što je obećavao progresivnu revoluciju, konstatuje se u uredničkom komentaru njujorškog dnevnika objavljenom nakon što su demokrate početkom novembra doživele šok, izgubivši guvernersko mesto u Virdžiniji i jedva ga sačuvavši u NJu DŽersiju, saveznim državama u kojima se očekivalo da dominiraju; izabran je jer je „iscrpljenoj naciji obećao povratak razuma, pristojnosti i kompetentnosti“, dodaje list. Na tu tezu - da predsednik gađa previsoko, uzaludno nastojeći da, po opsegu i dubini zahvata na kakve njegova administracija pretenduje, postane novi Frenklin Delano Ruzvelt, ili makar Lindon B. DŽonson - nailazi se i drugde: rečima jedne članice Predstavničkog doma iz redova demokrata, Bajdena „niko nije izabrao da bi bio FDR. Izglasali su ga da bude normalan i stane na put haosu“ koji je napravio njegov prethodnik u Beloj kući, kaže ona. Demokrate su, dakle, zauzete prebacivanjem krivice za to što Bajdenov rejting obara negativne rekorde i što, deset meseci od preuzimanja dužnosti, predsednik na domaćem planu nema čime da se pohvali - osim jednim, istina vrednim dostignućem: paketom od 1.200 milijardi dolara namenjenih obnavljanju poluraspadnute nacionalne infrastrukture, usvojenom uz podršku jednog broja republikanaca u oba doma. Usvajanje drugog, još obimnijeg (1.750 milijardi dolara) paketa ulaganja u poboljšanje socio-ekonomskog položaja Amerikanaca i ekološke mere, nazvanog Izgradimo bolje (Build Back Better), zbog otpora na koji nailazi i dalje je neizvesno, mada su demokrate u vreme nastanka ovog teksta još insistirale da bi do kraja ove sedmice trebalo da dobije zeleno svetlo u Predstavničkom domu. Umerena struja optužuje progresivno krilo da partiji i Beloj kući nameće levičarske teme i rešenja koja nailaze na instinktivni otpor većinske Amerike, i time potkopavaju izborne izglede demokrata. Progresivno krilo na to uzvraća da suprotstavljanjem usvajanju mera predviđenih pomenutim drugim paketom, a koje praktično bez izuzetka imaju većinsku podršku javnosti - poput uvođenja univerzalnog prava trogodišnje i četvorogodišnje dece na pohađanje vrtića, ili prava zaposlenih na zagarantovano četvoronedeljno odsustvo s posla iz porodičnih razloga - umerena struja minira vlastitu stranku u pokušaju da američko društvo makar u nekim segmentima učini pravednijim i približi ga standardima drugih visokorazvijenih zemalja. Umerena struja smatra da su paketi državnih ulaganja preveliki; progresivno krilo - da su predložene sume nedovoljne. I tako redom. Kad nisu zauzete prepucavanjima, demokrate uglavnom očajavaju, jer im se idućeg novembra na izborima za kompletan sastav Predstavničkog doma i trećinu saziva Senata smeše teški porazi i gubitak kontrole nad Kongresom, što bi onda i Bajdenu već na polovini mandata potpuno vezalo ruke na unutrašnjopolitičkom planu. Jeste da stranke koje drže Belu kuću na izborima za Kongres na polovini predsedničkog mandata (tzv. međuizborima), s retkim izuzecima, gotovo redovno bivaju poražene; ali gubici koji se, ako se dotad situacija dramatično ne preokrene u korist Bajdenove administracije, demokratama naredne jeseni spremaju mogli bi da budu istorijskih razmera. Ne zato što ono što se formalno još zove Republikanska stranka biračima nudi suvislu alternativu - ispražnjenu od bilo kakvog smislenog sadržaja i programa, nju sada najvećim delom čine ili pripadnici kulta Donalda Trampa, ili pak oni isuviše preplašeni da bi se protiv tog kulta javno pobunili; već zato što su, kao i obično, demokrate glavni kreatori vlastitih neuspeha. Nisu, ipak, „nesposobnost, nekompetentnost i korumpiranost“ demokrata, kako to definiše O’Hehir, jedini uzroci njihovog, eufemistički rečeno, nesnalaženja na vlasti. Deo objašnjenja leži i u objektivnim okolnostima u kojima se Amerika, kao i ostatak sveta, trenutno nalazi - pod čime se u prvom redu podrazumevaju ekonomski efekti pandemije, a naročito uska grla na strani ponude do kojih je ona dovela. Iako američka ekonomija pokazuje sve znake uobičajene vitalnosti i brzog oporavka od prošlogodišnjeg šoka (samo u avgustu je, na primer, otvoreno 10,4 miliona novih radnih mesta), jedan negativni trend u očima prosečnog Amerikanca u potpunosti preteže u odnosu na sve druge, pozitivne: reč je, naravno, o inflaciji, koja je prema poslednjim merenjima dostigla nivo od 6,2 odsto na godišnjem nivou, najviše još od 1990. Zbog poremećaja na tržištu i zastoja u snabdevanju, u SAD je ove godine poskupelo skoro sve - od jaja do veš-mašina - ali najveći udar na porodične budžete u mnogim slučajevima predstavlja cena benzina, a ona je skočila za 50 odsto. Od dobrog opšteg stanja privrede običan građanin trenutno nema ništa; upravo suprotno, zbog silnih poskupljenja mnogi od njih danas teže sastavljaju kraj s krajem. I zato je nezadovoljstvo veliko - a Bajdenova administracija se ne doživljava kao kompetentnija od one klovnovske pre nje. Doda li se ovome i da su prekrajanjem granica izbornih okruga, u čemu su nenadmašni - toj nečasnoj, ali legalnoj praksi pribegavaju i demokrate kad mogu, mada ni izbliza tako masovno - republikanci u velikom broju saveznih država dodatno podesili sistem da radi u njihovu korist i obezbeđuje im prednost pri glasanju (kao što planski otežavaju glasanje pripadnicima afroameričke zajednice, koja je veliki rezervoar glasova Demokratske stranke), što će dogodine u još većoj meri doći do izražaja, jasno je da su se, kad je o demokratama reč, već sada stekli uslovi za ono što se u Americi naziva „savršenom olujom“ - ostvarenje najgoreg mogućeg scenarija - prvo u novembru 2022, a onda lako moguće i 2024, kada slede predsednički izbori. Nije, dakle, da su u Demokratskoj stranci toga nesvesni. Pitanje je šta su i u kojoj meri u stanju da učine kako bi brodolom izbegli.