Nema istraga za sumnjive poslove

Istraga protiv Dijane Hrkalović otvorila je neugodna pitanja za samu vlast. Pored pokušaja kontrole štete Hrkalovićeva je bila u samom srcu MUP-a i vlasti, pa neke „mine“ nisu mogle da se zaobiđu. U tom sistemu bio je važan i njen nekadašnji saradnik, drugoosumnjičeni Dejan Milenković, tada šef Službe za specijalne istražne metode (SSIM) preko koje su išle sve mere tajnog nadzora koji je sprovodila policija. Tako je SSIM pratio i direktora JP Srbijašume Igora Braunovića, funkcionera SPS-a i bivšeg zeta predsednika te partije i Skupštine Srbije Ivice Dačića. To je rađeno po zahtevu Odeljenja za borbu protiv korupcije Uprave kriminalističke policije. Kako smo već pisali u prošlom broju, Milenković je osumnjičen da je izdao naređenje podređenom u SSIM da skloni diskove na kojima je audio-video zapis sastanka Braunovića i sada pokojnog Branka Stefanovića, oca ministra odbrane Nebojše Stefanovića koji je u to vreme bio ministar unutrašnjih poslova. Očito da sav materijal nije uništen jer je NIN imao uvid u transkript razgovora Braunovića i Stefanovića u kafani Maksim u Beogradu, zatim rešenje sudije za prethodni postupak kojim se odobrava tajni nadzor Braunovića, ugovore koji potvrđuju da je stariji Stefanović kupio zemljište kod Kosjerića i izveštaje Odeljenja za borbu protiv korupcije o praćenju Braunovića. Ova dokumenta, a posebno transkript razgovora iz restorana Maksim potvrđuju sumnje mnogih da se sumnjivi poslovi u koje su uključena državna preduzeća i institucije dogovaraju u uskom krugu ljudi vezanih za sadašnju vlast. Iz izveštaja Odeljenja za borbu protiv korupcije se vidi da je istraga poslovanja Srbijašuma vođena od 2018. i da su na merama bili neki zaposleni. Direktor Braunović je na merama bio od 29. januara 2019. do istog datuma 2020. Tek u izveštaju policije od 17. marta 2021. se navodi da primena tajnog nadzora Braunovića „nije dala očekivane rezultate niti su primenom istih prikupljeni materijalni dokazi protiv osumnjičenog za krivično gonjenje“. Krenimo redom. Odeljenje za borbu protiv korupcije u izveštaju od 24. januara 2019. sumnjiči direktora Srbijašuma Igora Braunovića za zloupotrebu službenog položaja i primanje mita tako što krši Zakon o javnim nabavkama favorizujući firme koje ne ispunjavaju uslove koji su propisani tim zakonom. Zatim se konkretnije navodi da Braunović favorizuje preduzeće Roboni iz Borče tako što je dao usmeni nalog da se u konkursnu dokumentaciju ubace stvari koje odgovaraju ovom preduzeću. Takođe se navodi: „S tim u vezi Igor Braunović je porodični prijatelj sa vlasnikom Robonija B. R. (ime poznato redakciji) sa kojim ostvaruje svakodnevne kontakte u ugostiteljskim objektima na teritoriji Beograda.” Zatim se navodi da ta saznanja potvrđuje i presretnuti telefonski razgovor od 3. decembra 2018. zaposlene u Srbijašumama A. Ž. i izvesnog P. L. (imena poznata redakciji). Navodi se da je P. L. zvao zbog tendera i pitao A. Ž. da li može da se „pogura“ i rekao da je spreman da „podmaže“. Zatim se citira razgovor ovo dvoje od 18. decembra 2018, kada P. L. kaže: „Treba mu topola, a Roboni se zove firma“, pa A. Ž. odgovara: „Roboni se zove firma, a treba mu topola, a mislila sam da nije Bačka Topola.“ Istog dana oni razgovaraju o ceni drveta koje prodaju Srbijašume po kubiku. Ona kaže: „Do te kombinacije može doći samo čisto prijateljski, to ne može niko da dobije.“ P. L: „Pa da, zato da vidimo šta može.“ A. Ž: „Neka se zajmi bukvalno, jer P. on će na tome zaraditi pare. A on to ne može ovde nikad da dobije po toj ceni... Baš sada pričam sa Peđom koja je to mašinerija.“ P. L: „Meni je to šok da je to toliko jeftino.“ A. Ž: „I meni, jebeno ne mogu da verujem.“ P. L: „Još sam ja njemu rekao, okej neka čast, ovo, ono. Ma kaže on, bre to su, nije to baš mala čast, a ja kao šta može jebeno drvo.“ A. Ž: „Vidiš to je to, što je meni Igor napisao, zna on to. To je tačno.“ Pet dana nakon ovog policijskog izveštaja 29. januara 2019. sudija za prethodni postupak Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, ili žargonski Specijalnog suda, daje naredbu za tajni nadzor Braunovića, na zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal. U obrazloženju naredbe se navodi da postoje osnovane sumnje da je Braunović favorizovao preduzeće Roboni, pa se ponavljaju navodi iz izveštaja policije. Navodi se: „Takođe postoji osnovana sumnja da je preduzeće Roboni samo jedno od više desetina preduzeća sa kojima Srbijašume zaključuju ugovore o prodaji drvne građe i da je svako od tih preduzeća u obavezi da Braunoviću daje novac u vidu mita i to iz razloga što Srbijašume prodaju drvnu građu po ceni znatno nižoj od tržišne, odnosno po ceni od pet evra po kubiku, minimalna tržišna je 35 evra. Zloupotrebe u postupcima javnih nabavki koje sprovode Srbijašume su konstatovane u izveštaju Državne revizorske institucije, koja je izvršila reviziju poslovanja navedenog preduzeća i u istom navela da su Srbijašume izvršile nabavku javnih dobara i usluga u iznosu od 63,76 miliona dinara, bez sprovođenja postupka javnih nabavki, što je suprotno Zakonu o javnim nabavkama.“ Još se navodi u naredbi sudije da osumnjičeni Braunović ima „razvijenu bezbednosnu kulturu, deluje konspirativno i diskretno, komunikaciju vrši neposredno, kontaktima i sastancima na otvorenom prostoru“, pa se i iz tog razloga izdaje naredba o tajnom nadzoru. Praćenjem Braunovića došlo se do najzanimljivijeg dokaza - sastanka u restoranu Maksim sa Brankom Stefanovićem. Kako se navodi u izveštaju policije, sastanku su prisustvovali nepoznati muškarac, skraćeno - NM, i izvesni Pećanac, o kome nema drugih podataka. Pripadnici SSIM-a koji su sprovodili tajni nadzor po zahtevu Odeljenja za borbu protiv korupcije načinili su audio-video zapis celog sastanka u Maksimu, ali i transkript. NIN je imao uvid u transkript celog razgovora sa tog sastanka, ispisan na 19 stranica. Četiri sagovornika govore pre svega o osnivanju sportskog udruženja nakon čega bi otvorili streljanu, zatim o kupovini zemljišta - placeva po Srbiji, poslovanju Srbijašuma, Telekomu... Mnoge stvari ostaju nejasne jer sagovornici prekidaju jedan drugog, ne završavaju započete rečenice, a nekad govore uglas, pa se i u transkriptu konstatuje na više mesta da je - nerazumljivo to što govore. Podsetimo, Branko Stefanović pre dolaska SNS-a na vlast nije učestvovao u velikim poslovima, bio je prodavac, a kasnije zaposlen u Telekomu do penzije. NIN je za njegovog života objavio više tekstova o sumnjivom poslovanju preduzeća GIM, za koje je Stefanović posredovao i Krušika. O tome je detaljno govorio uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović, koji je prikupio dokaze o tom poslovanju. U ispovesti za NIN NJegomir Kilibarda, nekadašnji vlasnik hotela Šumadija, tvrdio je da je Branko Stefanović hteo da otkupi taj hotel i da je nosio torbu sa 300.000 evra. Izgleda da su interesovanja za velike poslove sada pokojnog Stefanovića bila mnogo šira. Snimljeni razgovor počinje Stefanovićevom konstatacijom: „Koliko shvatam, to mi je problem manje-više, koliko ovaj turističko-ugostiteljski, već kako se zove.“ Braunović: „Da.“ Stefanović: „Škakljiv. Ko je posrednik zadruge.“ Braunović: „Ma nije tu. M. S. (ime poznato redakciji).“ Zatim razgovaraju o tome ko je M. S. i Stefanović navodi kako ga je jurio da mu zaposli suprugu. Braunović zatim kaže: „Nije on problem, to su ovi bre mafija ova beogradska. To je njihovo gazdinstvo, gazdinstvo u Beogradu.“ Nepoznati muškarac: „Pa ne mogu da verujem da ti to nisi stavio pod kontrolu, Beograd šume.“ Braunović: „Ne, ne, nema Beograd šume, to je gazdinstvo bilo. Oni su uvek bili specifični. Nemaš tu koga znaš kad im dovedeš sa strane direktora oni ga razjebu, izminiraju ga...“ Zatim razgovaraju o imovini gazdinstva u Beogradu i nekim teniskim terenima i lokalima u NJegoševoj ulici. Onda pominju neke ponude i procene, pa nepoznati muškarac kaže da idu do dve, tri hiljade, a Braunović ga ispravlja da idu do 10.000, ne zna se čega. Stefanović se na to smeje i kaže: „Izađite vi sa ponudom.“ Braunović kaže: „NJihova imovina je gazdinstvo Beograda. A znaš ko je stavio granicu. Ali pakujem ja još to.“ Opet spominju lokale u NJegoševoj ulici, a Stefanović konstatuje, „smešne lokale“. Braunović zatim potvrđuje Stefanovićeve navode da Srbijašume imaju turističku agenciju, pa razgovaraju o objektima ovog preduzeća kod Kikinde i na Jastrepcu, koji se renoviraju. Spominju park avanture i žičaru. Braunović zatim kaže da „ima tamo dole pored parcela“ gde su ranije ručali. Zatim opisuju da ima streljana pored teniskih terena kojoj je istekla dozvola. Nepoznati muškarac kaže: „To su oni dobili za džabe“, a Stefanović: „Evo i mi ćemo da prihvatimo.“ Nakon toga nepoznati kaže: „Moramo da organizujemo udruženje“, pa zatim o tome pričaju, a Braunović kaže: „To ja završavam, tu parcelu ja završavam na keca.“ Opet pričaju o streljani i ulaganjima i da li može montažni objekat. Nepoznati zatim navodi: „Ovaj na stadionu Partizana se ubi čovek od posla, a ne liči ni na šta.“ Stefanović kaže: „Inače sam poručio Vučeliću da dođe ovde, zbog onog restorana na stadionu“ (primedba novinara: Milorad Vučelić, predsednik Partizana, a reč je o restoranu na stadionu koji se spominje u optužnici protiv grupe Veljka Belivuka). Nepoznati zatim spominje Zaječar i neku „atrakciju“ i da nešto teško može da se kupi. Deo razgovora je zatim nerazumljiv. Nakon toga spominju parcele, građevinsko zemljište i konverziju zemljišta. Braunović navodi da gubi na građevinskom zemljištu, jer će da mu uzme država, a Stefanović navodi: „Samo ovo da se razjasnimo, kada sam pominjao vaše objekte, znači isto kada bi bila ova streljana, malo šumice samo.“ Nepoznati: „Na šumu Srbije“, a Stefanović: „Ma znam, ali da ima jedan objektić na koga se nasloni to, to ti je ono što treba 50 metara.“ Braunović zatim navodi da nije problem i da je dobio zeleno svetlo, ali ne kaže od koga. Zatim spominju ponovo streljački klub i osnivanje sportskog udruženja i kako bi to bilo lakše, a Stefanović kaže da javlja advokatici ne navodeći kojoj. Nepoznati kaže da im treba 10 ljudi da potpišu za osnivanje sportskog udruženja i da to ne smeju da budu oni i da će da potpišu pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice i Žandarmerije (obe u okviru MUP-a). Braunović navodi: „Možemo i mi svi da napravimo pokriće.“ Zatim Stefanović pita: „Je l’ može da se kupi”, a Braunović mu odgovara: „Kupi privatnu šumu, treba da ispunjava, koja ulazi, zalazi u naš...“ Stefanović odgovara: „Kažem uzeo sam... 15 hektara imanja, za 25 hiljada evra“, a Braunović kaže: „Divčibare, to je odlično...“ NIN je imao uvid u ugovor između Branka Stefanovića i Expobank od 27. septembra 2019. Otac ministra odbrane je po ovom ugovoru postao vlasnik pašnjaka, voćnjaka, šuma, njiva, livada, poljoprivrednih objekata i stambene zgrade u mestima Lučići i Gačići kod Kosjerića na skoro 15 hektara za samo 25.000 evra. U nastavku razgovora nepoznati muškarac govori o članovima sportskog udruženja i da se pazi ko je u osnivačkoj skupštini. Pričaju zatim kako treba da im se pridruži Pećanac, koji ubrzo dolazi. Braunović kaže da ima problem jer ne isplaćuju 300.000 evra zakupa zemljišta na godinu dana gde su antene. U daljem razgovoru se otkriva da je u pitanju javno preduzeće Telekom, a Braunović se pita što moraju Srbijašume njima da daju u zakup, a ne nekim sličnim kompanijama privatnim, SBB ili Orionu. Zatim nepoznati muškarac spominje terenska vozila koja bi se koristila u šumama, a Stefanović kaže: „Ima bolja ideja.“ Braunović nakon toga navodi da može da pozove svoje saradnike na prezentaciju, a Stefanović da nekog hoće da poveže sa fabrikom FAP. Nakon toga govore o i protivpožarnoj zaštiti u šumama. Braunović nastavljajući priču o protivpožarnoj zaštiti, kaže: „Svaki tender sam mu pomogao“, ali ne precizira kome. Opet se vraćaju na Telekom i zakup zemljišta, pa Braunović kaže: „’Oće neko da se pokaže tamo da je sposoban, da smanjuje troškove.“ U toj raspravi Stefanović, kome je sin tada ministar policije, kaže: „Ja sam MUP tužio isto“, ali ne objašnjava zašto. Zatim govore nepovezano o različitim stvarima. Nepoznati muškarac vraća razgovor na sportsko društvo i kaže da će Maksim, restoran u kome sede, da otvori tamo bife. Raspravljaju da li bi bife imao fiskalnu kasu, da li to može i šta bi radila inspekcija. Stefanović spominje da bi mogli da organizuju tombolu u sportskom društvu, ali ga nepoznati odgovara i on se slaže. Onda Stefanović pita da li mogu da naprave bazen. Braunović odgovara: „Kada se uđe na taj način u zakup, može da se radi šta hoćeš“ i dodaje da je bitno da se ne pojavi gradska inspekcija, te da ako oni ne dođu, da ih „boli uvo za sve“. Stefanović, Pećanac i Braunović zatim razgovaraju o nekim zaposlenima u Srbijašumama, čiji direktor u jednom trenutku konstatuje da neko nije došao po „političkoj liniji“. Spominju zatim Vrnjačku Banju, plac od 2,6 hektara. Braunović imenuje nekog LJ. I. koji je kupio šest kubika bukve po „odličnom ugovoru“, ali da čak nije ni povukao robu i nije je preprodao da bi zaradio „barem 10 odsto“. Audio-video zapis ovog razgovora na disketama je navodno uništen, prema svedočenju podređenih sada osumnjičenog bivšeg šefa SSIM-a Dejana Milenkovića. Nije sve uništeno, barem ne transkripti razgovora. Najzanimljivije je da razne sporne stvari iz ovog razgovora izgleda nikada nisu bile predmet nekih daljih istraga. Zanimljivo je da li je plan o sportskom udruženju i streljani realizovan i šta je sa zemljištem i objektima koje je kupio Branko Stefanović, da li Telekom plaća zakup... Odeljenje za borbu protiv korupcije je na zahtev tužilaštva o prikupljanju obaveštenja u vezi sa istragom Srbijašuma od 28. januara 2019. odgovorilo skoro dve godine kasnije, 5. januara 2021. Pozivajući se na brojne ugovore, u izveštaju se konstatuje da Srbijašume ne prodaju drvenu građu na osnovu postupka javnih nabavki, nego na osnovu javnog poziva sa unapred definisanim kriterijumima. Nakon ovoga u tužilaštvo stiže izveštaj 17. marta 2021, koji smo već pomenuli na početku teksta i u kome se konstatuje da nema dokaza za krivično gonjenje direktora Srbijašuma Igora Braunovića. U izveštaju se to ne obrazlaže. Navodi se još samo da se šest DVD diskova sa podacima iz presretnute komunikacije Braunovića u akciji „Kroše“ dostavlja u prilogu izveštaja. Vuk Z. CvijićŠta policija zamera bivšoj državnoj sekretarki Dijana štitila Eleza Verovatno će istraga protiv Dijane Hrkalović i njenih saradnika iz MUP-a, osim stvari koje mogu osumnjičene da terete, otvoriti i neke druge sumnje, bez obzira na to koliko se vlast trudila da ih sakrije. Hrkalovićeva je bila prvo osumnjičena da je naredila da se tužilaštvu odmah ne dostavi izveštaj o presretnutoj komunikaciji Veljka Belivuka u slučaju ubistva Vlastimira Miloševića. Taj izveštaj je dostavljen, a kašnjenje nije uticalo na presudu Belivuku, jer je on oslobođen zbog DNK tragova. U proširenju istrage od 22. novembra 2021. protiv Hrkalovićeve i Milorada Šušnjevića, tada šefa novosadske policije koji se kao i Milenković brani sa slobode, suština je optužba za prisluškivanje osuđenog kriminalca Darka Eleza. Proširenju istrage je prethodio izveštaj od 15. oktobra 2021. Sektora unutrašnje kontrole MUP-a koji sprovodi istragu. NIN je imao uvid u taj izveštaj u kome se konstatuje da je Hrkalovićeva početkom decembra 2017. naložila Šušnjeviću da otvori primenu tajnog nadzora nad Elezom sa „ciljem da onemogući druge organizacione jedinice MUP-a da otvore operativnu obradu Eleza“. Tražila je i da se obezbedi zaštita Eleza od drugih osoba iz kriminalne sredine. U izveštaju se konstatuje da je Ž. K. prijavio Eleza da mu preti. Nakon toga je policajac iz Novog Sada B. I. sačinio službenu belešku u kojoj se konstatuje da je Elez saznao za prijavu Ž. K., pa se za Šušnjevića navodi da je izdao naređenje da se ta službena beleška ne evidentira. Iako se sumnje gomilaju, Hrkalovićeva i dalje ćuti. Svi znamo, a posebno vlast oličena u Aleksandru Vučiću i SNS-u, čiji je Dijana Hrkalović i dalje član, da je ona ključar mnogih tajni koje mogu da ugroze njene stranačke kolege.