Sistematski se podgreva atmosfera rata

Što god radio, koja god priznanja dobijao, on je, na izvestan način dete NIN-a. Jer, njegova biografija pisca počinje 1994. godine kada je imao 29 godina i objavio roman U potpalublju. Sledeće godine mu je za tu knjigu uručena NIN-ova nagrada za roman godine, i on je tog trenutka postao (i ostao) najmlađi dobitnik najuglednije i najznačajnije nagrade za roman, koja je dodeljivana i koja se dodeljuje na području nekadašnje Jugoslavije, odnosno Srbije. Ostao je pisac, ali se pokazalo da je književni aktivizam ono što ga najduže drži, pa je tako poslednjih 12 godina javnosti poznat kao osnivač regionalnog književnog festivala Krokodil (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu i Letargiju) koji je zasnovan pre svega na zajedničkom jeziku koji spaja pisce iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije. Kada je reč o onima koji dolaze iz Kosova, Makedonije i Slovenije, oni dele zajednički senzibilitet kojim se prevazilazi jezičko nerazumevanje. Ova smotra godišnjeg okupljanja i upoznavanja, iznedrila je mnoge mlade pisce od ugleda na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Vaše skupove pisaca iz proširene otadžbine mrzitelji nekadašnje Jugoslavije po pravilu smeštaju u kofer jugonostalgije, sa obaveznim pežorativnim značenjem. Kroz tu dioptriju gledano, kakva je razlika od prvog Krokodila do danas? Pisci su prvi pokrenuli novu komunikativnost na prostoru nekadašnje Jugoslavije, zasnovanu na ideji da na prostorima na kojima živimo nakon svih ratova i dalje postoje elementarni, vrlo racionalni razlozi za komunikaciju koji se konkretno tiču činjenice da mislimo, govorimo i pišemo na varijantama jednog jezika koje se uzajamno ne prevode. To tržište čini većim, književnu utakmicu uzbudljivijom, a broj aktera koji se na njoj smenjuju dinamičnijim. To su bili osnovni prerogativi na kojima je pokrenut književni festival Krokodil. I to je pokazalo rezultate u svim sredinama. Međutim, s druge strane imate izdavačke feude koji su bukvalno kao srednjovekovna utvrđenja. Imate srpski izdavačko-književni monopol spram hrvatskog izdavačko-književnog monopola, i u izdavačkom smislu nemoćne kneževine kao što su BiH i Crna Gora, koje trpe te srpsko-hrvatske dinamike. Imate i potpuni nedostatak volje za bilo kakvom komunikacijom i objedinjavanjem tržišta i to su naprosto stvari koje su nerešive i više nisu samo u domenu politike. One su prešle u domen biznisa gde postoje određeni ljudi koji štite svoje konkretne interese, koji su uvek i jedino finansijski. Na nivou evropske kompeticije kao da postoje stereotipi što je prihvatljivo za međunarodne festivale i nagrade, a da dolazi iz zemalja nekadašnje Jugoslavije? Kako da ne, i to je jedan od pritisaka koji osećaju svi pisci koji pripadaju, uslovno rečeno, malim jezicima i malim kulturama. Bila bi potrebna neverovatna lična književna snaga da čovek uspe da anulira sve ono što su predubeđenja i očekivanja onih koji zapravo formiraju internacionalnu književnu scenu. Recimo, ako je sada rat u bivšoj Jugoslaviji, juri se neki mlad, urban, novi pisac iz bivše Jugoslavije koji će ponuditi uvid u to šta se tamo dešava, jer će to, potencijalno, privući književnu publiku. Onog momenta kada rat u bivšoj Jugoslaviji postaje prošlost a dešava se rat u Siriji, juri se mlad, urban, imaginarni sirijski autor da piše o stvarima koje ne možemo da saznamo iz TV dnevnika. Ako mladi sirijski autor pak ponudi ljubavni roman ili horor, izdavač neće znati šta sa time da radi. Jer, zna se o čemu on treba i jedino može da piše. I to je politika? To jeste politika, ali politika izdavaštva. Razgovarao sam sa sjajnim momcima koji vode književni festival Litfest u gradu Umio u Švedskoj, koji je poslednji veći grad pre polarnog kruga. Ja sam im pričao kako mi s jugoistoka Evrope ne možemo da izbegnemo to reduktivno tematizovanje Balkana gde se sve uvek završi i krvi, blatu, u nekim prejakim emocijama ili grubom seksu. Na to mi je jedan od njih odgovorio: „A mi sa severa Švedske nikoga ne zanimamo ako im ne ponudimo tišinu.“ Ta ravna bela linija, ta tišina severa, to je taj njihov maleni prostor za komunikaciju. Slično ste mi govorili i posle vašeg boravka u Meksiku? Tačno, ja sam to isto video kod latinoameričkih pisaca kada sam 1999-2000. živeo u Meksiku. Tada je već bila objavljena ona, sada čuvena antologija McOndo, u kojoj je predstavljena nova generacija latino-pisaca koji su direktno ustajali protiv onoga što se pretvorilo u teror magijskog realizma. I mladi pisci su zbog toga svesno otišli u drugu krajnost, u svojevrsni visceralni realizam kako ga je titulisao Roberto Bolanjo (čileanski pisac 1953-2003, intelektualac, levičar koji se, osuđujući magijski realizam, okrenuo stvarnosti i ostavio najznačajnija prozna dela u kojima ispituje oblike nasilja, kriminala, zla, kao i odnos književnosti i politike. Prim. R. S.) koji je zaista uspeo da probije zid te specifične tamnice. Zato i govorim da je to moguće samo ako imate fantastičnu književnu moć, mnogo nadrealnog talenta koji će pokoriti sve izdavačke predrasude ili zahteve. Šta je kulturni doprinos iz Srbije danas za stranca, za izdavača, za filmskog radnika, koji je u mogućnosti da plasira neki ovdašnji proizvod iz domena umetnosti na svetsko tržište? Mi danas živimo u prilično bezličnom političko-društvenom nezadovoljstvu, naša realnost je uglavnom bezvezna i nije tako eksplozivno tragična kao što je bila devedesetih. I to umanjuje naše šanse za neku novu komunikativnost. Jer, šta je to što nas tačno izdvaja u evropskom kontekstu? Mi smo, inače, kao društvo po pravilu srednjikavi, ali da stvar bude samo još gora, uvek se nalazimo u donjem delu tog stratuma, što nam ne daje puno osnova za uspešnu komunikaciju. S druge strane smo i dalje, a da toga nismo toliko svesni, jedna prilično crna tačka, nepoznanica u oku prosečnog evropskog putnika. I upravo će taj stranac koji se zatekne u Beogradu lakše otkriti pojedine ovdašnje specifičnosti od nas koji u tim realnostima živimo sa sve našim poslovičnim samozaljubljenostima ili fatalizmom. Na primer, nešto što je posetiocima uzbudljivo ne samo u savremenosti Srbije već u celom njenom identitetu - njen položaj. Vi u Beogradu stanete na rub Kalemegdana i kad pogledate preko Save, s druge strane je Zapad, a tu gde stojite je Istok. Jer naš grad raste na obe strane jedne ogromne kulturno-istorijske granice koja je trajala vekovima i mi te dve stvarnosti danas opkoračujemo. Mi imamo tu privilegiju koju nikada nismo dovoljno osvestili da sve to možemo da skupimo na gomilu i stvorimo jedan potpuno novi amalgam. Valjda iz potrebe da se što više delimo? Mene užasno iritira parohijalizam koji kod nas vlada i kao da stalno dobija na zamahu, to neprestano zatvaranje u sve uže okvire. Kad branitelji ćirilice krenu da ustaju na zadnje noge, pomislim koliko je jadno da se pomeraš u jednu od zona kad imaš puno pravo na jednu i na drugu. Deo naših istorijskih okolnosti je činjenica da smo se događali na granici svetova, to je nešto što mi nosimo sa sobom, to je naš sadržaj. Mi smo ono „nešto između“, a ja to vidim kao veliki kvalitet, nešto s čim može da se uspostavi komunikacija sa ostatkom sveta. Zašto ta podela na ispravne koji se zalažu za ćirilicu i neispravne koji koriste latinicu? Zato što smo se okliznuli o najbezvezniju koru od banane, a to je identitetska pornografija, i poverovali da je jako važno zadovoljiti svoje istorijski ustanovljene epske identitetske čežnje. Ja ipak mislim da mi živimo u savremenosti u kojoj su samoidentifikacije mnogo važnije od zadatih identiteta, jer mi sami imamo pravo da odlučimo ko smo i šta smo. Na meni je i ni na kome drugom da raspolažem sobom, svojim telom, rodom, duhom i identitetom. I da odlučujem o tome. Sve drugo je čisto nasilje. Mi smo kao društvo izgubili jako mnogo vremena a da nismo uspeli da se rasteretimo nekih od onih nacionalno romantičarskih zamisli iz 19. veka i to remeti naš odnos prema savremenosti, ali i prema budućnosti. Kom veku pripada zaštita murala haškog osuđenika, generala Ratka Mladića, koji brane deca rođena u 21. veku? To je rezultat specifičnog tumačenja regionalnih dinamika po kom je tvoj zločinac uvek i neophodno moj heroj. Uglavnom se to vidi i u onim groznim neformalnim komunikacijama na internetu, gde uvek, i oko mnogo banalnijih stvari, kreće užasavajuća svađa, uzajamno pljuvanje. Tu je obavezno prisutna ona sintagma „a šta su oni nama radili“. Tako, ako vi kažete Mladić, onaj drugi kaže Naser Orić, jedan kaže Srebrenica, drugi kaže Bratunac i toj spirali onda nema kraja. Kao da jedan zločin apsolutno i za sva vremena opravdava drugi zločin. Takođe, ako su pojedine istine bile definitivne pre dvadesetak godina, sistematsko političko i medijsko revizionističko mućenje vode učinilo je svoje i danas je ljudima s desne strane političkog spektra veoma lako da tvrde kako su svi oni zločini koje je srpska strana počinila u ratovima devedesetih naprosto laž i manipulacija izdajnika Srbije. Osuđeni za te zločine danas nisu krivci već heroji? Vi danas imate na sceni mlade ljude koji se nisu ni rodili kada su ti zločini počinjeni, a ti su ratovi već bili davno završeni kad su se oni ispilili. NJihovo razumevanje nama bliske prošlosti je jako ograničeno i obeleženo emotivnim kontekstom koji im je serviran kroz obrazovni sistem, medije, neformalne priče za ručkom, u porodici, među prijateljima. Tu su uvek, neizostavno i jedino Srbi bili žrtve, a razni Mladići njihovi heroji i zaštitnici. Tim Srbima su iz nekog razloga želeli zlo svi iz užeg i šireg okruženja. Od Albanaca, Bošnjaka, Hrvata do Vatikana, Kominterne, CIA. Ali, eto, na svu sreću, tu su bili heroji poput spomenutog Ratka Mladića, koji su nas, kao, spasavali. A sada ih opet neki zli izdajnici u toj istoj Srbiji proglašavaju ratnim zločincima. To je ta reduktivna verzija istorije i jedna totalna konfuzija u glavama tih ljudi, za koju zapravo možda i ne možete da ih okrivite jer je sve to posledica okruženja u kojem su odrastali. Zašto konfuzija ako ti mladi ljudi primaju jasnu poruku onih koji predstavljaju vlast njihove zemlje, ministra policije, na primer? Ali zašto bi se taj mladi čovek fascinirao bilo čime što radi neko ko je do te mere tragikomično bezvezan i suštinski neprivlačan poput Vulina? Meni je to neverovatno. Kada sam imao 15-16 godina, naši idoli su bili muzičari koji su svirali u bendovima, a ne Aleksandar Ranković ili, šta ja znam, Dušan Čkrebić. Ali taj mlad čovek uglavnom nema veliku mogućnost izbora ako nije pristalica aktuelne vlasti? Čekajte. Mi živimo u 21. veku i nemaš više prava, nemaš izgovora da kažeš kako nisi informisan. Samo je pitanje koje informacije u kom kontekstu biraš i zašto odlučuješ da veruješ u taj i taj narativ, a ne u neki drugi. Svi narativi su na površini, do svega možeš da dođeš jednim klikom. Ako hoćeš da te taj klik odvede na Farmu i u Zadrugu, na Pink ili do Vulina, samo izvoli. Ja stvarno ne razumem ljude koji stražare ispred murala Draže Mihailovića i Ratka Mladića, jer sam uveren da im na raspolaganju stoje toliki mnogo bolji sadržaji. Ta militarizacija kompletnog načina mišljenja, ta fetišizacija ljudi kojima su ruke zaronjene u krv, meni sve to ostavlja jedan jako mučan utisak, a ljude koji se podaju tom sistemu vrednosti osećam kao izgubljene duše. Izgubljene duše ili najbrutalniji produkt vlasti? Moj pesimizam je daleko širi od toga jer nažalost nije to samo pitanje vrednosti konkretne vladajuće strukture. Naprednjaci jesu presvučeni radikali koji prema potrebi postaju neke čudne bezlične neoliberalne pojave koje se narativno oblikuju za Brisel, za Angelu Merkel, za Putina, emiratske šeike, za koga god da treba u svetu, dok istovremeno u Srbiji njihov narativ najpreciznije oblikuje svakodnevno kevtanje Informera i drugih tabloida, lajanje na političke protivnike, industrija formiranja demona kao što su žuti ili đilasovci, i tako dalje. Ali, ako čovek objektivno pogleda čitavu političku scenu ili čitav politički mejnstrim u Srbiji, s nešto malo časnih izuzetaka, sve je to zapravo ista bagra. Ja moram da priznam jednu stvar, a to je da se pribojavam i promene vlasti u Srbiji. Kad pomislim ko tu čuči iza ugla i čeka svoju šansu, nisam siguran da bilo šta priželjkujem. Zašto? Uvek sam pokušavao da odolevam onom jako jednostavnom odgovoru te naše mučne problematike koji glasi: ma svi su oni isti. Ali nakon svih ovih godina, moram da kažem: stvarno, svi su oni isti. Na kraju, i ovo pitanje s muralom Ratka Mladića je pokazalo istu stvar. Kako se ponašala politička opozicija prema tome? Pravili su se mrtvi zato što je to za njih jedno krajnje neprijatno pitanje. To je tema koja ti oduzima glasače i sve što su oni s njom mogli da urade jeste da je izbegavaju ili razvodnjavaju. Kao: pa to je samo mural. Ne, nije to samo mural. To je lik ratnog zločinca u NJegoševoj ulici u Beogradu, koji od građana telima čuvaju kojekakve bitange i huligani maltretirajući danima i nedeljama ljude koji tu žive. Žao mi je, ali bilo kojoj opozicionoj koaliciji u kojoj se sa svojim anahronim stavovima šepuri Boško Obradović mogu jedino da kažem ćao. Ne pristajem na tu korumpiranu ideju da idem i glasam za one koji imaju makar kakve šanse u ovakvoj političkoj utakmici. U izboru između Kurte i Murte ja nisam ni za jednog. Za mene je to samo presipanje iz šupljeg u prazno. Mene zanima da se borim za nešto što ima smisla i na nivou koji izbegava taj glib dnevne politike. Tako smo mi u Krokodilu pokrenuli i vodili projekat Jezici i nacionalizmi, koji je rezultirao Deklaracijom o zajedničkom jeziku, ili smo pitanje dekonstrukcije istorijskih narativa razotkrili kroz projekat Istoričari protiv revizionizma u koji smo uključili ugledne istoričare iz čitavog regiona da analiziraju sve, od osnovnoškolskih udžbenika do akademske literature i neformalnih tekstova u kojima žilavo opstaje čitav niz najrazličitijih laži, poluistina, manipulativnih konstrukcija u kojima je uvek onaj drugi vaš glavni neprijatelj i u kojima se sistematski održava atmosfera pogodna za pokretanje nekih budućih ratova. Ukoliko se na nivou čitavog regiona ne stvaraju slični dugoročni projekti za budućnost, ukoliko se ne poseju nove ideje koje će biti bliske novim generacijama mladih ljudi, ostaće nam samo sav taj identitetski mizerabilizam: dvoglavi orlovi, kojekakve himne, krstovi sa ocilima, murali ratnih zločinaca i brkatih ili bradatih generala po zidovima, jad i beda. A to nije stvarnost koju priželjkujem ni za sebe ni za svoju decu. Radmila Stanković