Brutalne verzije bajki

Beogradu je poznat elitistički termin „krug dvojke“, vezan za tramvajsku trasu kroz centar grada, van kojeg se ne kreću oni što „drže do sebe“, ali ih istovremeno vređa ako neko Srbiju nazove „periferijom Evrope“. NJima za utehu, u tu odrednicu spadaju i BiH, Kipar, Grčka, Bugarska, Moldavija, Gruzija, Poljska, Litvanija, pa čak i Rusija, odakle nam stižu umetnici čiji se pogledi na identitetska pitanja ispoljavaju kroz izložbu Evrovizion (Vizija Evrope, ukrštanje priča i prostora) u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Budući da umetnost sve teme posmatra kritički, ne uzimajući ništa zdravo za gotovo, pa ni zvaničnu geostratešku podeljenost, ovu postavku čini i predstavnik tzv. evropskog jezgra – Nemačke, a priključiće joj se i umetnici iz Belgije. Na publici je da proceni u čemu se vide sličnosti, a u čemu razlike, i ima li tu mesta za dijalog (jednakih). Recimo, video-instalacija Gruzijca Važika Čačkjanija Staklene kosti bavi se narodnom pričom o majci, sinu i njegovoj izabranici, što unapred stvara tenziju asocijacijom na i ovde poznatu netrpeljivost između snahe i svekrve. Napetost je ublažena ambijentom prikazivanja kratkog filma Drhtavo srce – tradicionalnim drvenim ambarom. Sadržaj je, međutim, posve drugačiji i u savremenoj verziji bajke mladić proganja devojku tražeći da mu veruje, pa ona postavlja ultimatum da joj „pokloni svoj najdraži bol“. A šta bi to moglo biti, do edipovštine, što potisnuta može da dovede do krvavog epiloga. Stoga sin ubija majku i čupa joj srce da bi ga dao ljubljenoj, ali odjednom kreće da devojku mlati majčinim vitalnim organom (još drhturavim), a simbolom duše. Na kraju mu ona ispod raskrvavljene usne pokazuje istetovirano ljudsko srce, sa sve venama i aortom. „Čačkjanijev rad pokazatelj je uticaja mitološkog narativa na savremenu kulturu i ukazuje na moć manipulacije osećanjima, na tome baziranoj“, objašnjava Sanja Kojić Mladenov, kustoskinja MSUV i jedna od dve autorke izložbe (pored Sabine Klem). I Lana Čmajčanin iz BiH obrađuje temu okrutnosti, vezujući je za Balkan, zavijen u stereotipe koje razgorevaju zavojevači, u ovom slučaju – Austrougari. Čmajčanin menja uobičajene motive svilenih tapeta u stilu smišljenim da zrače radošću, prizorima zlostavljanja žena, pripisivanog balkanskim ratnicima. Ilustracije su pozajmljene iz knjige Balkangreuel austrijskog pisca Gotfrida Zibena, objavljene 1909, i usko vezane za aneksiju Bosne i Hercegovine. Scene nasilja na tapetama povezuju autohtone vrste cveća Balkana, kao i otmeni ornamenti, čime Čmajčanin oslikava mehanizme manipulisanja, skrivene iza „navodno civilizovane samoreprezentacije“ velikih sila. I kao da vapi za pravom na različitost koja neće biti ničim ucenjena, niti zloupotrebljena. Nemica Johana Dil serijom radova iz Ukrajine istražuje grehove nacističke Nemačke, čiji je cilj bio da za vreme Drugog svetskog rata izvrši genocid nad Jevrejima, uništavajući im bogomolje, između svega ostalog. Umetnica preuzima ulogu arheologa, tragajući za tim, danas većinom praznim prostorima, u kojima se ipak oseća „prisustvo nepostojećeg“, da li kroz zaostale zapise iz svetih knjiga na ruiniranom zidu bivše sinagoge, ili usamljene niše sa hebrejskim stihovima, ovekovečene na fotografijama umetnice. I Romi su bili na udaru rasnih teorija, trpeći diskriminaciju do danas. U njihovo ime govori Selma Selman iz BiH, pola sata izgovarajući „Vi nemate pojma“ (na engleskom), što u pojedinim trenucima prelazi u urlanje. Iako njena „mantra“ liči na prozivanje (celog sveta) zbog stigmatizacije tog naroda, Selman zapravo poziva na međusobno razumevanje. U njenom drugom video-performansu (Viva La Vida), ona prstima dubi lubenicu i nezasito guta njen sadržaj. Ćilim u pozadini i šarena haljina u kojoj sedi u frontalnom rakursu, kao svetica, simbolišu tradicionalno shvatanje žene, a naročito Romkinje, dok se sam gest opire patrijarhatu, predstavljajući žensku snagu i nepokoravanje. Baš kako je Selmu učila majka stalno ponavljajući: „Ne budi kao ja“ (što je naziv njenog trećeg rada). Pa je ona studirala, nije se rano udala, ubrzo postala svetski poznata umetnica, vodeći život po sopstvenoj meri. I svojom se umetnošću boreći protiv predrasuda. Za to vreme, Henrike Nauman podseća da nacizam nije mrtav, što zna iz iskustva, budući da je odrastala u Istočnoj Nemačkoj. A tu je osamdesetih godina (i duže) carevala politička desnica. Zato u jednom od video-radova prati grupicu mladih što strastveno uzvikuju „zig hajl“, dok se druga grupa autoapolitizuje konzumiranjem alkohola i droga, i besomučnim partijanjem. Sve to može da se posmatra ležećki, udobno zavaljen u bračni krevet, poslednji krik te iste decenije, što podstiče poistovećivanje današnje publike sa manjkom interesovanja tadašnjeg javnog mnjenja za zloslutne pojave. Neki se radovi mogu percipirati baš iz ugla sopstvenog iskustva. Tako audio-video instalacija Igora Bošnjaka Neprimereni pogled, a zapravo snimak dronom šest graničnih prelaza u BiH, nastalih posle ratova u bivšoj SFRJ, kritikuje nadzor države nad građanima. Međutim, niz teretnih kamiona u beskraju prelepe prirode, mogu nekog s ove strane Drine da podsete na tajne operacije Rio Tinta kod Loznice. Subjektivni osećaj izmicanja tla pod nogama prilikom posmatranja rada, postavljenog na podu jedne od soba, doprinosi mučnom utisku gubljenja kontrole nad sopstvenom sudbinom. Čak i kad je prizor na prvu loptu harmoničan i estetski krajnje privlačan, kao u video-ostvarenju Sirenomelia Emilije Škarnulite, on govori o nekim užasima. Pa dok umetnica kostimirana u sirenu pliva kroz tišinu Arktičkog kruga, skladno sa meduzama i sličnim bićima, rad progovara o Hladnom ratu između Istoka i Zapada. Jer, ovo mitsko stvorenje obilazi podvodne objekte NATO-a i Norveške mornarice, sa ključnom ulogom u blokovskoj napetosti. I pačvork od delova ručno ili industrijski rađenih tkanina Nemice Nevin Aladag, iako prividno označava skup predmeta istih vrednosti, isuviše je ukalupljen. I možemo ga čitati kao kontrolu evropske administracije nad svim vrstama drugačijeg, posebno što se rad zove Društveno tkivo. Izložbom vizuelno dominira skela od tri metra, na kojoj sedi, čuči, stoji, pomera se... velika grupa performera, nagih do struka, i jedna performerka, istražujući široko polje rodnih i identitetskih stereotipa. „Kompozicija je reinterpretacija Strašnog suda i problematizuje pojam verovanja“, kaže Ivana Ivković (Srbija), autorka ove „žive slike“, pod nazivom Monument: No one is lost. Adnan Softić iz BiH, preispituje da li je „otvoreno društvo“ zapadni izum, ili je ovaj koncept i kod nas postojao, pa nestao ratom, što se i u Evropi može desiti skopčano sa drugim preduslovima. „Moj princip je saradnja sa lokalnim umetnicima i ugrađivanje njihovog rada u zajedničko delo, predstavljeno u okviru instalacije sa potencijalom arhiva ili biblioteke“, kaže Softić. Zato metalne šipke, gde je sada okačen ekran sa snimkom jedne sarajevske zgrade što pamti ratne strahote, može postati polica, dok fioka stola gde na tabletu u lupu kruži 500 fotografija žitelja Balkana, u narodnim nošnjama, lako može biti ram nekog drugog dela. Telefon će ostati telefon, ali će se iz njega možda čuti neka druga priča, zavisna od budućih destinacija Evrovižna. Jer, ova izložba ifa-e, institucije za međunarodne odnose u kulturi iz Nemačke, organizovana u Novom Sadu u saradnji sa MSUV i Gete institutom Srbije, zapravo je putujuća, pa će tokom sedam narednih godina obići i Nikoziju, Atinu, Varnu, Tbilisi, Kišnjev, Brisel, Krakov, Kalinjingrad, Viljnus i Berlin, a krenula je iz Sarajeva. NJena fluidna forma podrazumeva usputno prikupljanje i drugih lokalnih umetničkih stanovišta, uključujući i performere u radu Ivane Ivković. „U uslovima promenljivih vrednosnih sistema, preispitivanja granica, medijskih i prostornih okvira, te naglašene hibridnosti u umetnosti, slojevitost savremene umetničke prakse razvija se kroz ukrštanje različitih komponenti i međusobnu komunikaciju i umrežavanje, a ne odvojeno funkcionisanje“, kaže Kojić Mladenov. I postavlja pitanje da li je za to spremna Evropa, načete tolerancije migracionim procesima i posledičnom ksenofobijom, kao i binarnim vrednovanjem „nas i njih“, gde nema prostora za mikroidentitete i personalna ispoljavanja. Evrovižn će se zadržati u MSUV do 27. februara, kao deo programa Novi Sad – prestonica kulture. I jedna je od izložbi koje se ne smeju preskočiti, bar zbog jačanja utiska da nismo periferija. Dragana Nikoletić