Blokada iz rukava

Izgleda da je nevučićevski deo javnosti, skupa sa svojim vođama (iz senke) - koje samo uz mnogo dobre volje nazivam opozicionim - odlučio da izvuče još jednog keca iz rukava (ili zeca iz šešira) i da se tako, po kratkom postupku i bez mnogo muke, reši noćne more, režima Aleksandra Vučića. Neočekivana sila koja se pojavljuje niotkuda i u trenu rešava stvar, ovog puta se zove blokada ključnih saobraćajnica u prestonici i po srbijanskim varošima. Dalekovidi Osvald Špengler, koji je u svom delu Propast Zapada sumračni kraj civilizacije i povratak u varvarstvo na vremenskoj mapi sveta smestio upravo u drugu deceniju 21. veka, zapisao je jednom zgodom - posmatrajući mahnitanje minhenskih masa - da je problem sa diletantima to što mobilizaciju mešaju sa pobedom. Pre nego što sa uvoda pređemo na razradu, hajde da vidimo kako Vikipedija definiše blokadu. „Blokada je“, piše na vrelu internetske mudrosti, „aktivnost kojom se prinudno prekida (delimično ili potpuno) protok namirnica, robe, ratnog materijala ili komunikacija u/iz određenog područja“. Moćna alatka političkog pritiska, nema šta. S tim što bi, ukoliko hoće da bude učinkovita, morala biti permanentna Dvočasovna/tročasovna paraliza saobraćaja jednom sedmično, doduše, izaziva donekle povišenu nervozu režima, ali ovaj režim je u neprestanoj nervozi i mislim da neću preterati ako kažem da su masovne nervoze i neuroze osnovno pogonsko gorivo režima i glavni faktor diletantske mobilizacije, koja se - protivurečeći Špenglerovoj definiciji - pokazala poražavajuće pobedonosnom, zahvaljujući radikalskoj upornosti i smislu za organizaciju i disciplinu, koji je manjkao i liberalnoj opoziciji iz devedesetih, a kamoli ovoj današnjoj, smušenoj i neliberalnoj. Već se po štampi i internet portalima ore pokliči „gotov je“, „gotov je“. Mene to, međutim, navodi da se prisetim da je od prvog pokliča „gotov je“ (i ja sam, priznajem, verovao da je tako) pa do dana u kome je Milošević zaista bio „gotov“ proteklo trinaest dugih godina ispunjenih ratovima, inflacijama, ukidanjem svih civilizacijskih kriterijuma, razaranjem privrede i svakovrsnim devastacijama duhovne prirode. Jedna od najpogubnijih devastacija te vrste svakako je zabluda - mogli bismo je nazvati i mentalna blokada - da se u politici, bilo kojoj delatnosti uostalom, nešto dobro može postići bez mnogo truda, upornosti, napornog rada i samodiscipline bez koje su uzaludni svi pozivi na disciplinu. Još je pogubnije psihološko slepilo koje bezbroj srpskih problema sakupljanih (i nerešavanih) više od jednog i po veka, fokusira na jednu osobu i iz tog slepila proizlazeća iluzija da će se stvari vratiti u poredak i da će poteći med i mleko ukoliko se ta osoba ukloni sa svemoćnog položaja koji zauzima. To slepilo i ta iluzija Zorana Đinđića su koštali glave, a Srbiju najpre postepenog, potom ubrzanog povratka na fabrička podešavanja iz 1903. Problem Srbije - ponoviću to po stoti put, uprkos riziku da budem proglašen za saradnika okupatora - nije prisustvo svemoćnog Vučića, problem je apsolutno odsustvo artikulisane alternativne politike. Bilo koje, ne samo demokratsko-liberalne. Posle veka i po lutanja, stranputica i neuspelih projekata modernizacije, Srbija se vratila u pretpolitičko stanje i u tom stanju će ostati sve dok se - naravno, ukoliko za to već nije prekasno - ne formiraju prave političke partije desnice, centra i levice, koje će strpljivim radom i postepenim reformama parapolitičko-klijentelističke strane odbaciti u ropotarnicu istorije. Nadati se - a ta je nada vrlo vidljiva - da će vikend blokade navesti režim da još više pronervozi, da primeni brutalnu silu, pa da posle slike brutalnih scena „obiđu svet“ i da se onda svet presaldumi, rođena je sestra nade da će „nam“ Rusi, u znak zahvalnosti za poklonjeni NIS, „vratiti“ Kosovo.