Ekonomski aspekt ekoloških protesta

Protesti koji su ovih dana uspešno doveli do izmene, odnosno neusvajanja dva zakona uspeli su jer su dodirnuli sve šire i dublje nepoverenje koje srpsko društvo, a ne samo glasači opozicije, gaji prema državi. Posle decenije uništavanja i dve decenije mukotrpne transformacije, srpska privreda je konačno dovoljno stasala, i dovoljno oslobođena balasta prošlosti, da može ubrzano da krene napred. Za to su, međutim, neophodni jasan pravac puta i mnogo ruku koje ga grade. Nedostatak poverenja već sam po sebi osujećivao bi ostvarenje ova dva uslova, a još je veći problem što ga institucije zaista i ne zaslužuju. Nigde nas slabe institucije neće toliko koštati istinskog razvoja kao u eksploataciji rudnog bogatstva zemlje. Eksplicitno postavljeni zahtevi protesta bili su da se Zakon o izmenama i dopunama zakona o eksproprijaciji povuče, a sveže usvojeni Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi izmeni. Tokom dve subote na ulice širom Srbije izašle su hiljade ljudi, druge subote čak i po priznanju vlasti ne manje od 30.000 u oko 50 mesta. Prvi put su zaustavili saobraćaj na jedan, drugi put na dva sata. Kao što je Savo Manojlović iz Kreni-promeni naglasio, protesti su objedinili građane na vrlo širokom političkom spektru: i proevropske i „nacionalne“ opcije, i one koji su za vakcine i one koji su protiv njih. Već nekoliko dana posle drugog protesta eksplicitni zahtevi demonstranata bili su u potpunosti usvojeni. Takva „efikasnost“, čini se, iznenadila je i same demonstrante. Sudeći po raspoloženju na protestima, a i po tome što su se protesti u značajnoj meri nastavili, ljudi na ulici nisu videli povlačenje/izmene zakona kao ključne. Na ulice su ih izveli dublji, negativni stavovi prema projektu iskopavanja litijuma kod Jadra, oličenom u negativnom stavu prema multinacionalnoj kompaniji Rio Tinto, ili bar negativni stavovi prema režimu na vlasti. Ipak, verujem da je Zakon o eksproprijaciji odigrao ključnu ulogu, ne zbog onih koji su izašli na ulicu, već zbog onih koji to (još) nisu. Protesti su širili saznanja o sadržaju zakona, a sadržaj je takav da su ta saznanja morala imati pozitivan efekat na odnos javnosti prema protestima. Od samog početka, simpatije za ove proteste bile su visoke. Mediji navode istraživanje Demostata po kom se i 14 odsto pristalica SNS-a izjasnilo da podržava ekološke proteste. Uz to, ovaj zakon o kom, do pre glasanja u parlamentu, ni organizacije civilnog društva nisu znale ništa, ostavljao je građanima najviše pet dana da se izjasne o nameri države da ekspropriše njihovu imovinu, zarad skoro pa proizvoljno definisanog javnog interesa. Po njemu, država bi mogla proglasiti da je od javnog interesa bilo koji projekat koji se sprovodi na osnovu međunarodnog ugovora. Teško da je to moglo ostaviti mnogo građana ravnodušnim. Svedoci smo kako se godinama sve više širi i produbljuje nekažnjeno kršenje vlasničkih prava i očiglednog javnog interesa – od Savamale, preko izgradnje kafića na vrhu Kopaonika do zahuktalog „investitorskog urbanizma“. Teško da iko sumnja da se to čini zarad nečije brze zarade. Naročito je važno i da je sve veći broj onih koji su, kao članovi ili podržavaoci stranke na vlasti, verovali da su u tom pogledu zaštićeni, a tokom godina su otkrili da i nisu. Zakon o eksproprijaciji izričito je rekao svim građanima nešto što im i bez njega postaje jasno - sledeći može da bude svako od nas. No, priča se ne završava sa vraćanjem procesa eksproprijacije u dosadašnji pravni okvir. Ostaje problem određivanja i zaštite javnog interesa, u pogledu projekta Jadar ili bilo kojeg drugog projekta ili politike. Građani Srbije ne znaju, i ne postoje neophodni uslovi da sa poverenjem saznaju - šta je tačno na kantaru kad su u pitanju investicioni projekti? Što je još važnije, i ako bi se usvojio na papiru dobar projekat, imali bi dobre razloge da ne veruju državi da će biti u stanju da obezbedi njegovo dosledno ostvarivanje. Po pitanju ekoloških efekata i rizika, neselektivna primena propisa i odgovoran rad državnih institucija, a ne renome kompanije, moraju da garantuju poštovanje dogovora, propisa i standarda. A državne su institucije pale na neopisivo manjim testovima kao što je poštovanje ekoloških standarda od strane mini-hidroelektrana, termoelektrana i drugih zagađivača. Na drugoj strani kantara nalazi se takođe složena procena, a zatim i ostvarivanje, razvojnih efekata projekta. U pravu je Manojlović kad kaže da mnogobrojni rudnici nisu vidno doprineli razvoju mnogih afričkih zemalja. Štaviše, postoji rizik od negativnih razvojnih efekata. U ekonomiji je dobro poznat fenomen tzv. holandske bolesti ili „resursnog prokletstva“, prema kom zemlje koje otkriju obilne prirodne resurse često zapadnu u razvojni ćorsokak. Reč je o tome da eksploatacija mineralnih resursa odvlače rad, kapital i političku energiju iz ekonomskih aktivnosti koje po pravilu dovode do mnogo većeg razvoja znanja i veština, kod većeg broja ljudi, nego rudnici. Ako bi građani da im eksploatacija resursa donese široko rasprostranjenu dobrobit, potrebno je da se zarade koje ona donese disciplinovano i mudro reinvestiraju, da postoji snažna zaštita od populističkog rasipanja. Realan je i rizik da velike zarade vezane za mineralnu eksploataciju postanu hrana za bujanje krupne korupciju i zarobljavanje države, kao što to slučajevi Angole i Konga obilato ilustruju. Javnost svih ugovora, javna i jasna kontrola finansijskih tokova samo su vrh institucionalne piramide koja mora čvrsto da stoji da se ovaj rizik ne bi obistinio. Srbija pada na ovim testovima jer njihovo ostvarivanje zahteva radikalno veću javnost u odnosu države i investitora kao i profesionalno i odgovorno delovanje hiljada ljudi u čitavom nizu manjih i većih javnih službi i organizacija – inspekcija, naučnoistraživačkih centara, odeljenja za analizu politika u ministarstvima. Oni treba da rade po profesionalnoj savesti, a njih treba da štite zakon i nezavisno pravosuđe. Umesto toga, najviši predstavnik vlasti, predsednik Republike u Gornjim Nedeljicama, pred TV kamerama, pored obećanja koja su jasno deo „izbornih obećanja“, ozbiljno i uverljivo izgovara materijalnu neistinu - da ne može da vrati zakon Skupštini na razmatranje ukoliko u njemu nema neustavnih odredaba. Istovremeno, vlasnik Instituta „Jaroslav Černi“, čiji je mandat da štiti vodotoke u ime javnog interesa, postala je firma opterećena ozbiljnim sumnjama za konflikt vlasničkih interesa. I posle osam godina na vlasti, svakodnevno u javnim institucijama ljudi od struke i zanata bivaju smenjeni da naprave mesta partijskim kadrovima. Tako se ne grade institucije, ni poverenje u njih. Kao i uvek, predsednik Vučić pristao je da ispuni zahteve jer mu je politička računica sugerisala da je tako bolje. S jedne strane, nameravani sadržaj propisa i nije činio tako veliku praktičnu razliku - moći će željene ciljeve da ostvari i zaobilaznim putem. S druge strane, rastao je rizik da bi insistiranje na izmenama Zakona o eksproprijaciji, s obzirom na nominalnu apolitičnost teme, očiglednu opravdanost zahteva i lakoću njihovog ispunjenja, moglo da motiviše više ljudi da izađu na ulice. A izmene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi omogućile su da njegovi potezi imaju nedvosmislen efekat - povlačenje nekih od demonstranata na neko vreme, a možda i raskol među organizacijama koje su želele da nastave i onih koje su smatrale da su obavezne da posle usvajanja zahteva, prestanu sa protestima. Kreni-promeni je u ovoj drugoj grupi, i sad sprema narodnu inicijativu za zakon o zabrani eksploatacije litijuma. NJu će podneti Skupštini Srbije na izjašnjavanje po taze izglasanim odredbama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Sasvim sigurno, prikupiće i više od neophodnih 30.000 potpisa, neće za to morati da plati preko milion dinara naknade, a Skupština je, bar po tom zakonu, obavezana da o toj inicijativi odluči na prvoj narednoj sednici redovnog zasedanja. U svakom slučaju, ta prilika za obaranje ruku doći će tek posle izbora. Ne umem da predvidim dalji tok događaja, ali čestitam udruženju Kreni-promeni na onome što naglašavaju kao svoj izabrani put. Najpre, govore o tome da se promene moraju raditi korak po korak, a imali su u planu bar dva koraka - kakvo osveženje na našoj političkoj sceni na kojoj akteri svaki dan izlaze sa nekim novim „sledećim korakom“! Nije ih bilo stid da ukažu na to da uče od onih koji znaju više. Ne samo da koriste zakon, već jasnim i jednostavnim jezikom stvaraju nešto što meni liči na zajedničko shvatanje prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja - principa. Ovog puta insistirali su na tome da se mora držati reč. Ako istraju na ovim principima, biće to institucionalna izgradnja, iako će ključne pobede svakako morati da se dobijaju „vaninstitucionalnim“ sredstvima, kao što je građanska neposlušnost.