Crvene linije i crveni telefoni

Istorijske paralele su dvosekli mač – s jedne strane mogu da verno dočaraju ozbiljnost situacije u odnosu na istorijski kontinuitet, s druge mogu da je previše pojednostave, pa i da izbrišu specifičnosti aktuelnog trenutka, neretko odjednom. Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Rjapkov je trenutna komešanja na ukrajinsko-ruskoj granici – mada zvanični Kijev i Moskva ne mogu da se dogovore kuda se tačno ona proteže – uporedio s kubanskom raketnom krizom iz 1962. godine, učinivši oba. Sve se zna, filmovi su snimani, a knjige pisane: tada su dve svetske sile bile na klik dugmeta od nuklearnog rata. No, Hladni rat je prošao, svet je nekako preživeo oko dve i po decenije izrazito unipolarne geopolitičke strukture pod budnim okom SAD i EU, a danas, potkraj 2021. godine, može se govoriti samo o multipolarnom svetu čija su aktuelna istočnoevropska gibanja tek logične kontrakcije. U tom smislu, kubanska kriza u odnosu na danas deluje i pitomo i apokaliptično. Nuklearni rat je malo do nimalo verovatan, ali je sve drugo i dalje moguće. Uostalom, ponešto se već i desilo – ruska aneksija Krima i početak rata u Donbasu 2014. godine prošle nedelje su se tumačili kao predigra potencijalne šire invazije. Prema zapadnim izvorima, i do 100.000 ruskih vojnika raspoređeno je u već militarizovane oblasti. Slično se već desilo pre osam meseci, doduše s manje jedinica, kada je Moskva kretanje vojske otpisala kao vojnu vežbu. Istovremeno, Ujedinjeno Kraljevstvo se obavezalo da pomogne Ukrajini u izgradnji dve vojne luke, a Amerika je poslala protivtenkovske rakete. NATO tvrdi da je spreman da se u slučaju invazije sukobi s Rusijom, a ukrajinski ministar odbrane Oleksij Reznikov veruje da do sukoba može da dođe već potkraj januara 2022. godine. Američke bezbednosne procene vele da u njemu može da učestvuje oko 175.000 ruskih vojnika. Ruski obaveštajci, s druge strane, upozoravaju da ni Ukrajinci ne sede skrštenih ruku, te da se pola njihove vojske – nekih 125.000 vojnika – isto tako rasporedilo duž militarizovanih zona. Američki predsednik DŽozef Bajden i ruski predsednik Vladimir Putin održali su razgovor putem sigurnog video-linka u kojem je prolongiran status kvo. Putin je potcrtao da Moskva ne želi rat, ali da neće dozvoliti ni gaženje određenih crvenih linija, a Bajden je odgovorio da isključuje mogućnost vojne intervencije, ali da raspoređivanje američkih trupa u okolne članice NATO-a nije nemoguće. Takođe je rekao da će drugi vidovi odmazde u slučaju eskalacije biti nezapamćeni. Koje su to putinovske crvene linije u slučaju Ukrajine? Krenimo redom. Posledice unipolarnog sveta među prvima je osetila Rusija u vidu sve većeg prisustva NATO-a u svom komšiluku, naročito u zemljama Istočne Evrope. Poseban trn u oku predstavljala je upravo Ukrajina, zemlja koja istorijski i demografski ima pregršt veza s Rusijom, i koja je pregovore o pristupanju Alijansi započela davne 1994. da bi ih izborom Viktora Janukoviča za predsednika 2010. stavila na led. Vojna neutralnost u ovom konkretnom slučaju nesumnjivo je značila približavanje Rusiji. Kada je Janukovič najuren iz fotelje i države početkom 2014. godine, nove ukrajinske vlasti obavezale su se na sličnu politiku, ali je do zaokreta došlo upravo nakon kriza na Krimu i u Donbasu. Poređenja radi, pre devet godina je svega 28 odsto Ukrajinaca podržavalo pristupanje vojnoj alijansi; u junu 2017. godine, postotak se popeo na 69 odsto, a u međuvremenu je nesumnjivo narastao. Gensek NATO-a Jens Stoltenberg je na samitu Alijanse u junu ove godine potcrtao da Rusija nema prava da odlučuje o unutrašnjim pitanjima Ukrajine, ujedno podsetivši, pomalo licemerno, da se „NATO neće vraćati u vremena sfera interesa, kada su velike zemlje odlučivale u ime malih“. Niti je Ukrajina mala zemlja, niti su sve članice Alijanse u samu Alijansu ušle bez figurativnih štapova i šargarepa Zapada. Ali, kao što rekosmo, ovakva gibanja su prirodne posledice geopolitičkog pregrupisavanja u multipolarnu homeostazu. Shodno navedenom, glavna crvena linija koju je Putin pomenuo nesumnjivo je priključenje Ukrajine NATO-u, koje deluje sve izvesnije. Sama formalnost članstva po sebi nije problem, ali neminovne vojne baze i dopremanje oružja jeste. Druga, nešto zamućenija duž demarkacije je relaksacija odnosa dveju zemalja. Putin nakon Evromajdana nije samo izgubio saradnika u liku Janukoviča, nego je dobio i kolone novih političkih neprijatelja u komšijskoj zemlji. Među njima se nalazi i Volodimir Zelenski, glumac i komičar koji je kostime 2019. zamenio za predsedničko odelo. U poslednje vreme, međutim, često je u vojničkoj uniformi i s vojnicima šparta duž istočne granice. U međuvremenu je uspeo da se čuje s Bajdenom i predoči mu plan za deblokadu mirovnog procesa u Donbasu, a u odvojenoj izjavi je nagovestio mogućnost referenduma o Donbasu, ali i o Krimu. Na taj način bi se mirovni sporazum potpisan 2015. u Minsku pokrenuo ka daljem sprovođenju. Putin tvrdi da mir nije postignut isključivo ukrajinskom zaslugom – krivicom, odgovornošću, mnogo je mogućih sinonima u ovom slučaju – te da bi proces koji bi dugoročno vodio priznavanju spornih teritorija kao delova Rusije značajno smanjio tenzije između dva naroda koje ruski predsednik u poslednje vreme neobično naglašeno naziva bratskim. Očekivano, naglasio je da ruski separatisti nisu zaslužni, krivi ni odgovorni što puškaranje i dalje traje. Poslednja eskalacija sukoba bila je u martu ove godine. A koje su to nezapamćene mere koje je pomenuo Bajden? Uglavnom su geoekonomske i geopolitičke prirode, iako se o njima i dalje samo nagađa. Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD DŽejk Saliven bio je jezgrovit, rekavši da će Amerika „preduzeti sve što nije 2014. godine“. Od zabrane ruskim bankama da rublje konvertiraju u strane valute, preko isključenja Rusije iz sistema međubankarskog elektronskog plaćanja s elementom inostranosti. Poznatije kao SWIFT. Ipak, kao najozbiljnija moguća posledica izdvaja se sprečavanje otvaranja u septembru završenog gasovoda Severni tok 2 koji se proteže od Rusije do Nemačke. Severni tok 1 funkcioniše već deset godina, a veruje se da bi drugi otvorio manevarski prostor Rusiji da Evropu ucenjuje cenom gasa. Ako negde postoji pat-pozicija – osim one gde je Ukrajini nemoguće otkinuti parče teritorije, a Rusiji nametati širenje suparničkog vojnog bloka – to je upravo pitanje gasovoda. Zapadni mediji su javnost izvestili da je dogovor Amerike s Olafom Šolcom, novim nemačkim kancelarom, takoreći postignut; nasuprot tome, poljski premijer Mateuš Moravjecki je na istu molbu od Šolca dobio odlučno „najn“, koje se može prevesti i kao „njet“. Naravno, nije govorio o nemačkoj i uopšte evropskoj zavisnosti od ruskog gasa, ali jeste nova nemačka šefica diplomatije Analena Berbok, koja je diskurs očekivano prebacila na polje ekologije, rekavši da se korišćenje fosilnih goriva kosi s proklamovanim evropskim snom o postizanju ugljenične neutralnosti. Istom prilikom je izrazila negodovanje mogućim otvaranjem spornog gasovoda. Ovaj energent inače je imao ključnu ulogu u rusko-ukrajinskom nadmudrivanju u poslednjih desetak godina, pošto je Severnim tokom 2 trasiran kroz Baltičko more, mimo Ukrajine, koja je tako ostala bez snabdevanja gasom. No, čak i u slučaju da se oružani sukob rasplamsa na početku sledeće godinu, postoji nekoliko mogućih scenarija, od kojih je silovita kopnena i vazdušna ofanziva najmanje verovatna. Zainteresovane strane nastupaju s bitno drugačijih pozicija. NATO se i dalje trezni od katastrofalnih ratnih neuspeha na Bliskom istoku, dok Rusija svoje intervencije za Putinovog vakta – od Osetije i Abhazije, preko Krimske krize i rata u Donbasu, do uloge u stabilizaciji Sirije – sagledava kao pobede. Uz to se, prema procenama Majkla Kofmana iz Centra za vojno-mornaričke analize, ekonomski, vojno i politički nalazi u najboljoj formi još od 2014. godine. Zato Kofman smatra da je mogućnost velike vojne operacije – one u kojoj bi, recimo, sitnim koracima uvukla Ukrajinu u rat, da bi je potom potpuno vojno porazila – relativno velika. Naročito s obzirom na prilično odbrambene stavove i izjave zvaničnika NATO-a, ali i drugih važnih geopolitičkih aktera. Kao naročit problem izdvaja se nesporna činjenica da okosnica trenutne krize jednostavno ne može da se smiri za mesec ili godinu dana. Opredeljenje Ukrajine je jasno, baš kao i stavovi Rusije. Kada je Rjapkov pravio paralelu s početka teksta, naravno, implicirao je da se danas Rusija nalazi u onoj poziciji u kojoj su SAD bile te davne 1962. godine. Neprijateljske rakete su takoreći u dvorištu, crvene linije nisu pogažene, ali se nad njima opasno levitira, a garancije akterima bi značile radikalno menjanje davno trasiranih geopolitičkih kurseva Rusije i Ukrajine, ali i NATO-a. Ponekad rađanje novog sveta, u ovom slučaju multipolarnog, zahteva i ušančavanje, zaoštravanje pozicija do granice pucanja. Naročito ako krizu na istoku Evrope i Evropske unije budno prati i neko ko uopšte nije na tom kontinentu. Iako se Kina verovatno neće otvoreno izjašnjavati ili zauzimati strane u ovom za sada samo verbalnom dvoboju, pred zaključenje broja je javljeno da će se Si Đinping i Putin putem video-linka virtuelno sastati u sredu, dan pred izlazak broja. Malo je verovatno da neće makar pomenuti Kijev. Stefan Slavković