Uvek je lako izmisliti neku novu zaveru

Profesorka političkih nauka na državnom univerzitetu DŽordžija u Atlanti, dr Jelena Subotić, autor je knjige Žuta zvezda, crvena zvezda koju je nedavno objavila izdavačka kuća Klio. Tačnije, knjiga je prevod (Ksenija Todorović) istoimenog originala ove autorke koji je 2019. godine objavio Kornel pres univerzitet. Žuta zvezda, crvena zvezda ima podnaslov Sećanje na Holokaust posle komunizma, i iduće nedelje biće predstavljena u Beogradu. U čemu je osnovna razlika između sećanja na Holokaust u zemljama koje nisu bile u komunističkom ustrojstvu i zemljama kojima se Jelena Subotić bavila u svojoj knjizi: „Odmah posle Drugog svetskog rata, na Holokaust kao posebni istorijski događaj sećali su se uglavnom samo preživeli Jevreji, koji su razumeli da su bili meta konačnog uništenja. Za sve druge – Holokaust se uklopio u opšte razumevanje Drugog svetskog rata, gde su razni evropski narodi stradali na različite načine. Na Zapadu, prekretnica je bila serija važnih suđenja tokom šezdesetih, najpre Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu i komandantima Aušvica u Frankfurtu, koja su kroz detaljna svedočenja i opise užasa jevrejsko stradanje stavila u sam centar i odvojile Holokaust od uopštenog sećanja na Drugi svetski rat. Holokaust je postao posebna tema, primer svetskog zla, i mnoge zapadne zemlje Velika Britanija i SAD naročito, svoje posleratne nacionalne identitete su izgradile upravo na sećanju na svoju pobedničku ulogu u porazu nad fašističkom Nemačkom. U mnogim drugim zapadnim zemljama koje su bile pod nemačkom okupacijom, kao što su Francuska, Belgija ili Holandija, sećanje na Holokaust je često bilo povezano sa nacionalnim mitovima o velikom otporu nemačkom okupatoru i hrabrosti lokalnog stanovništva. Za razliku od Zapada, komunistički istok Evrope je događaje iz Drugog svetskog rata odmah smestio u mnogo širi ideološki narativ - onaj o komunističkom trijumfu nad nacizmom i antifašističkim herojima. Bilo je mnogo poželjnije biti heroj nego žrtva. Zbog toga su memorijalni spomenici širom istočne Evrope za vreme komunizma gotovo uvek isticali „žrtve fašizma“ a vrlo retko spominjali jevrejske žrtve Holokausta. Ubijeni vojnik u bitki i ubijeni Jevrejin u logoru smrti – bili su izjednačeni kao žrtve fašizma.“ Sećanje na Holokaust posle komunizma je, naravno, različito. Nameće se pitanje kako izgleda potrebna mera sećanja, i u odnosu na koje, čije, sećanje se ona valorizujete? Autorka knjige tim povodom objašnjava: „Istočnoevropske zemlje posle pada komunizma počele su da se susreću sa drugačijim sećanjem na Holokaust, u kome je stradanje Jevreja u centru. Ta centralnost sudbine Jevreja je često bila problematična za narative novih postkomunističkih država, koje su htele da ističu patnje i žrtve svojih naroda za vreme Drugog svetskog rata, ali i za vreme komunizma. Mnoge od ovih zemalja su htele da predstave komunizam i komunističke zločine kao barem isto važne, ako ne i važnije za istoriju njihovih naroda, nego što su to bili zločini Holokausta. Međutim, ono što istočnoevropski kontekst čini mnogo složenijim je to što je istočna Evropa bila centralna lokacija Holokausta. Ogromna većina ubijenih Jevreja je ubijena u istočnoj Evropi – zato što je tu većina Jevreja živela, i zato što su Nemci tu izgradili većinu logora smrti gde su deportovali Jevreje iz čitave Evrope. To znači ne samo da je Holokaust u istočnoj Evropi teško ignorisati jer su tereni zločina svuda, nego i da se Holokaust ne bi mogao toliko temeljno izvršiti bez učešća dela lokalnog stanovništva, onih koji su bili direktni počinoci, sarađivali sa Nemcima, ili su se uselili u kuće svojih ubijenih jevrejskih suseda, dok je drugi deo stanovništva te Jevreje krio i spasavao. Upravo je to suočavanje sa kompletnom istorijom Holokausta i načinom na koji njegove posledice – političke, ekonomske, i društvene – traju do danas, ono što je neophodno za kulturu sećanja.“ Postoji li otpor prema Jevrejima u 21. veku? Ako postoji, kako ga Jelena Subotić objašnjava, odakle on potiče? „Antisemitizam postoji od antičkog doba i prati jevrejsku istoriju kroz stoleća. To ne znači da je antisemitizam uvek isti – tokom različitih istorijskih perioda, Jevreji su bili žrtve različitih predrasuda – u stara vremena da su ubili Hrista, da piju krv hrišćanske dece, da su lihvari, za vreme nacizma da su komunisti, da su amoralni i opasni po društvo, u novija vremena da kontrolišu svetski kapital, banke i politiku, da se mešaju u unutrašnja posla drugih država i tako dalje. Antisemitskim predrasudama nema kraja jer je uvek lako izmisliti neku novu zaveru. Jevreji su uvek bili lako na meti antisemita jer su kao manjina uvek bili drugačiji, poštovali drugu religiju i običaje koje većinsko stanovništvo nije razumelo. Kao manjinska grupa, Jevreji su uvek bili laka meta onih koji žele da nađu krivce za koji god društveni problem da ih trenutno pogađa – nekada je to bila ekonomska kriza, danas je to možda imigracija.“ Kad je o Srbiji reč, Jelena Subotić kaže da Srbija istorijski nije imala jako izražen antisemizam među stanovništvom i odnosi srpskog stanovništva sa Jevrejima su bili uglavnom dobri. To nije slučaj u mnogim drugim istočnoevropskim zemljama, naročito u Poljskoj i baltičkim zemljama, gde je lokalni antisemitizam bio veoma jak: „U Srbiji, takođe, nije bilo direktnih počinilaca Holokausta – u Srbiji su Jevreje ubijali Nemci, što takođe nije uvek slučaj širom istočne Evrope. Međutim, Srbija je imala kolaboracionistički režim Milana Nedića za vreme nemačke okupacije, koji je aktivno učestvovao u hapšenju lokalnih Jevreja, kontrolisanju da li nose žute zvezde na kaputima, kao i u čuvanju logora gde su Jevreji bili internirani, na primer u Topovskim šupama u Beogradu. Dakle, Nedićev režim je učestvovao u Holokaustu. Sećanje na Holokaust u Srbiji, međutim, uglavnom se svodi na nemačke zločine i nedovoljno je jasna uloga Nedićevog režima u istrebljenju skoro čitavog jevrejskog stanovništva u Srbiji. Takođe, vrlo se često poistovećuje stradanje Srba pod NDH sa stradanjem Jevreja od Nemaca, tako da se sećanje na Holokaust često svede na sećanje na srpske žrtve NDH a ne na sećanje na jevrejske žrtve ubijene u Srbiji.“ Posle 70 godina, zakonom se reguliše postojanje Memorijalnog centra Staro sajmište. Nedavno je imenovana i direktorka Krinka Vidaković Petrov. Na pitanje zbog čega je reagovala na zakon kao na loše rešenje, sagovornica NIN-a objašnjava: „Zakon kao zakon nije loše rešenje. Ova verzija zakona je bolja od prvih predloga zakona koji su bili mnogo problematičniji. Sada je vrlo dobro uključena i memorijalizacija logora Topovske šupe koji je potpuno zanemaren već decenijama. Pitanje je kako će se zakon ostvariti i kakva će biti koncepcija Memorijalnog centra. Ono što je najvažnije jeste da bude jasno da je Staro sajmište bilo lokacija nacističkog logora smrti u kome je ubijeno preko 6.000 Jevreja koji su živeli na teritoriji Srbije. Međutim, ono što i dalje brine je mešanje istorije NDH genocida nad Srbima i Holokausta nad Jevrejima. Ta dva istorijska procesa su naravno povezana, ali ne na lokaciji Starog sajmišta. I dalje se često navodi da je NDH bila odgovorna za Staro sajmište jer je logor bio u Zemunu, koji je NDH kontrolisala. Ali jako je važno konačno objasniti da je Staro sajmište bilo isključivo pod nemačkom kontrolom i da se NDH u Sajmište nije mešala. To je važno jer bi bilo veoma loše da se ova prilika prvog pravog obeležavanja Holokausta u Srbiji pretvori ponovo u obeležavanje prevashodno srpskih žrtava. Sajmište je mesto koje zaslužuje precizno i tačno sećanje.“ Može se očekivati da će zbog pojedinih stavova dr Jelene Subotić u ovoj knjizi i njenih tumačenja pojedinih događaja iz novije srpske istorije, ova knjiga izazvati pažnju i domaće stručne javnosti.