Talenti i podržavaoci

Stefan Ćirić će dospeti daleko. Zbog nežnog lirizma, briljantnog tona i bistre strukture. U ove dve rečenice saželi smo promil pohvala koje je u prošle dve godine naš mladi pijanista dobio u Londonu i Italiji.

Tek je prevalio osamnaestu. Za to vreme u Beogradu je završio srednju muzičku školu “Mokranjac”, u klasi magistra Božane Griner i prvu godinu klavira u klasi redovnog profesora Mirjane Šuice-Babić. A onda je dobio punu stipendiju za internacionalnu muzičku školu “The Purcell Shool” u Londonu koju je pohađao dve godine. Od septembra 2004. godine student je Kraljevske muzičke akademije u Londonu koja traje četiri godine.

Imao je pet godina kada je počeo da svira na maminom klaviru, a sa devet godina je počeo da osvaja nagrade. Na međunarodnim takmičenjima bio je prvi u Italiji (1995.97.98), u Francuskoj (1996) i na takmičenju “Petar Konjović” u Beogradu 1998. i 2002. godine kada je proglašen laureatom takmičenja. Najviše priznanje, nagradu publike i kritičara osvojio je 2003. godine na Internacionalnom takmičenju za klavir i orkestar u Kantu, pored Milana.

Prošle godine imao je solističku turneju po Italiji koja se može nazvati njegovim međunarodnim uspehom. U novembru 2004. pobrao je aplauze sa prvim klavirskim koncertom P. I. Čajkovskog u Purcell School, kao nagrađeni na školskom takmičenju, a laskave ocene kritičara dobio je za svoje nastupe u Sali Verdi u Milanu i na čuvenom South Bank u Londonu.

Kada mladi muzičari odlučuju da nastave školovanje u inostranstvu, presuđuje želja da se radi sa vrhunskim pedagozima i da se bude u kontaktu sa menadžerima bez čijeg posredstva nema međunarodne karijere. U slučaju Stefana Ćirića, od 2002. njegova profesorka je Sulamita Aronovski sa kojom nastavlja dalje usavršavanje.

Ovih dana je u Beogradu na raspustu. Uželeo se mamine kuhinje (Marina je profesor na FDU, otac Nenad Ćirić glumac Ateljea 212) i beogradskog novogodišnjeg ludovanja. Tri večeri, 28. 29. i 30. decembra bio je specijalan gost u tradicionalnoj novogodišnjoj predstavi Ateljea 212 “Brod plovi za Beograd”. Rihter je za njega najbolji među pijanistima, od živih voli da sluša Evgenija Kisina i Arkadija Volodova. Na pitanje kako izgleda jedan radni dan na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, odgovara:

- Sve je podređeno vežbanju i u proseku sam za klavirom sedam-osam sati dnevno. Uglavnom na fakultetu, ali i u studentskom domu gde živim, imam doručak i večeru, i gde vežbam pre podne i posle večere. Moja sreća je da u domu nema muzičara, pa sam jedini koji koristi klavir. Ponekad odem na neki koncert, pogledam poneki mjuzikl, ali zaista nemam vremena za sve što bih želeo da vidim.

Studije u Kraljevskoj muzičkoj akademiji koštaju 13 hiljada funti godišnje. Kada je primljen, Stefan je dobio stipendiju od Akademije, koja iznosi polovinu ove sume. Ostalih šest i po hiljada funti obebedilo je Ministarstvo za kulturu i medije Srbije:

- Veoma sam srećan zbog toga jer da nije bilo Ministarstva, ne bih mogao da odem u London. Dom mi plaćaju neki dobri ljudi iz Italije i roditelji, Fond za mlade talente Sekretarijata za kulturu Beograda pokrovitelj je mojih koncerata u Beogradu i dotira avionske karte, a Jat pomaže moje dolaske ovde. I svima njima sam beskrajno zahvalan. To je s jedne strane zadovoljstvo da ima ko da pomaže mlade talente, a sa druge strane osećam veliku odgovornost.

Na celoj KMA ima ukupno 80 studenata, na Stefanovoj klasi, tačnije na prvoj godini je od sto prijavljenih upisano deset pijanista, od toga najveći broj njih su Azijati, dvoje-troje Rusa, dvoje Engleza i samo Stefan iz Beograda, odnosno Srbije i Crne Gore. Šta znači podatak da je sve više mladih Kineza i Japanaca, ali i Korejaca i drugih koji oduzimaju primat onome što se decenijama zvalo slavna ruska škola:

- Nekada se govorilo da je ta ruska škola najbolja muzička škola, ali ja mislim da su i danas najbolji ruski muzičari. Oni su najveći talenti, bez sumnje. To što je sve više Azijata, to govori o njihovom ogromnom trudu i radu. Oni besomučno vežbaju, Kinezi su među njima najvredniji, ali to nije talenat koji nose u sebi Rusi. S druge strane, te zemlje iz Azije pokazuju veliku brigu za mlade muzičare. Oni bez problema dobijaju pune stipendije, u njih se ogromno ulaže. To je, za siromašnu Srbiju, na primer, nezamislivo.

Četiri godine studija za Stefana znače da nauči najviše što može, ali i mogućnost da već tokom školovanja napravi ime:

- A za to je potrebno da pobedim na nekom velikom takmičenju, što je moj cilj, i da imam dobrog menadžera koji će brinuti o mojoj karijeri. Da biste dospeli u ruke takvom menadžeru morate da svirate na velikom koncertu jer se oni kreću samo po najvećim salama i slušaju samo velike muzičare.

Baviti se muzikom nije upošte isplativo ako nisi vrhunski umetnik - saznanje je kojeg je Stefan odavno svestan. I da ne živi u uverenju da će uspeti, da nije spreman na odricanja svake vrste, ne bi se i njegovi roditelji do te mere angažovali da traže pomoć države i u naredne tri godine dok ne završi studije:

- Jedno je svirati da bi od toga mogao da preživiš, a drugo je biti vrhunski umetnik.

Na pitanje koliko zarađuju vrhunski pijanisti danas, odgovara:

- Recimo, uspeh je da kao pijanista za koncert od pola sata dobijete 10 hiljada funti, a da pri tom imate deset koncerata mesečno.

I na kraju ono što mu u bliskoj budućnosti najviše znači - 2. aprila ove godine imaće solistički koncert na Kolarčevom univerzitetu. Za one koji su ga slušali 2001. na istom mestu, eto mogućnosti da vide koliki je korak napravio.