Šta bi rekao Žika

Osećam se ispunjenom, zaista sam odradila ovu deceniju, od “Anđela” do “Anđela”, sumira za NIN Milena Pavlović, glumica srednje-mlađe generacije, i mlada rediteljka, ćerka slavnog književnika i reditelja Živojina Pavlovića. Stasala u dramskim rolama poput Tatjane u “Malograđanima” i, nedavno, Milene Pavlović Barili u “Krilima od olova”; ozbiljna sa povremenim iskrenim, dečijim osmehom, Milena teško prihvata odrednicu “ozbiljna dramska umetnica”. - Nikad ne mislim da sam potpuno ovladala nekim likom, da je dovršen. To stvara osećaj da uvek postoji nešto što ne znam, što treba tek da otkrijem. Najzadovoljnija sam sobom kad uspem da odigram svoju zamisao, i da sve vreme budem prisutna na sceni, da mi ne lutaju misli. Svake sekunde na sceni da sam neko drugi - lik koji igram.

MAŠTARENJE: Omiljena pesmica moje dvogodišnje ćerke je “Ćihu, ćihu”; ona kaže: Ćiku, ćiku, ćikuku”. Kad je pevamo, setim se Radeta Šerbedžije: kao četvorogodišnja devojčica prisustvovala sam snimanju očevog filma “Hajka”. Bilo je to na Zlatiboru, bila je zima, a ja sam mislila da se rat stvarno dešava. Rade je bio beskrajno zanimljiv, stalno sam mu pevala “Ćihu, ćihu”. Kad god se sretnemo, on sad meni peva “Ćihu, ćihu”. U filmu je igrao i Paja Vuisić, kao ubiju ga i stave u zaprežna kola. Obilazila sam ih u širokom luku, sve vreme snimanja, misleći da i dalje leži u njima.

Dugo nisam bila svesna Živojinove veličine, sve to što je radio smatrala sam sasvim normalnim. I baš me briga što neki sada pokušavaju da ga ospore ili umanje njegovu vrednost. I za života mu se, vazda, to događalo, i on je plivao u tome. Sećam se, jedan njegov prijatelj, sociolog, golootočanin, jednom mu je rekao: Pobogu, Živojine, kako smeš toliko da rizikuješ, da pljuješ ovog i onog, i sve, a imaš troje dece?! Ne sećam se šta mu je odgovorio, ali znam da je nastavio da iznosi svoje mišljenje i održava kontinuitet i opstanak svog dela. I da, pri tom, bude potpuno nezavisan.

Živojin jeste imao problem sa mnom, ali nije pokazivao da ga to previše uzbuđuje. A ja sam školu zaista doživljavala kao robiju. U stvari, nisam na vreme naučila da učim, uopšte nisam uspela da rešim taj problem, bila sam očajan đak. Nije Živojinu bilo svejedno, niti je on apriori bio protiv škole. Govorio je: Možeš da odeš i na zanat, da budeš frizerka! Mada, ne verujem da bi bio oduševljen da sam to učinila. Mene je samo interesovala umetnost, odnosno maštarenje. Pohađala sam časove slikanja, crtanje me je potpuno okupiralo. Onda se, sticajem okolnosti pojavila gluma. Grupa mladih, godinu dana radila je, u sobi mesne zajednice, komad “Pogrešna dijagnoza”. Napisao ga je i režirao Ivan Medenica; onako, znao je šta hoće. Divno smo se zabavljali, lepo igrali taj komad, i svi zajedno primljeni smo u “Dadov”. Verovatno je i to bio jedan od razloga mog animoziteta prema školi. Kad sam se izjasnila da bih da prekinem sa učenjem, i upišem se na Akademiju, Živojin je zamolio Mirjanu Karanović da priča sa mnom, i objasni mi koliko je to težak posao. Kasnije sam shvatila da je bila u pravu.

GRANICE ŽIVOTA I GLUME: Bila sam u klasi Arse Jovanovića. Ima ogromno znanje, šarmantan je, pun zanimljivih priča iz života, ali na jednom od prvih časova izrekao je surovu misao: Ko nauči da pliva, nauči, ko počne da se davi, ja ću njega buć-buć! To mi je delovalo strašno, prepao me je. Sad shvatam da je mnogo bolje da, dok ste na Akademiji, shvatite da li ste za taj posao ili niste. Neki se bave glumom po svaku cenu. Život im prođe u zabludi.

Sa mnom u klasi bili su: Irena Mičijević, Sandra Nogić, Danijela Stojanović, Dubravka Mijatović, Bojan Žirović i Milutin Dapčević. Nisam imala probleme kao u srednjoj školi, zato što sam inadžija. Ako nešto odlučim, uporno ću to sprovesti. Da sam u školi odlučila da budem odlična, možda bih to i ostvarila. Fakultet me je ispunjavao, sve su to praktični predmeti.

Ponekad pomislim da možda nije dobro to što nisam imala glumačke uzore. Tako čovek olakša sebi taj tehnički deo posla. Ali, nije bilo onog: E, ja bih tako volela da glumim! Ili, taj čovek je savršenstvo! S obzirom na profesiju mog oca, poznavala sam i drugu stranu medalje. Pribojavala sam se da ne pređem tu tanku granicu, da skliznem u sujetu, da pravim teatar od sebe. Mogu li da budem glumica, a da ne budem uobražena? Sujetna? LJubomorna na nekog uspešnijeg? Da ne izbijam iz pozorišta, da bih bila glumica? Često se događa da se ljudi pogube u sopstvenoj veličini. Da završe tragično. Toga sam se strašno bojala, čak me je taj strah i kočio u poslu. Baš me briga za slavu, samo da ne odlepim. A možda i moraš da budeš pomeren da bi radio vrhunski. Ne znam. Možda je to pitanje hrabrosti.

MARINA: Prisustvovati Živojinovim snimanjima bilo je fascinantno, do užasa. Stvaran život bio je njegova opsesija, zato nikad nije snimao u studiju. Svoje filmove je pravio u ambijentima zadimljenih, prljavih staničnih bifea, poljskih klozeta, mračnih prolaza. Ponekad se smejem kad se prisetim detalja. Recimo, “Dezerter” je sniman u Boru; Petar Zobec bio je pomoćnik režije, poveo je mog brata Vuka i mene da tražimo nekog najboljeg lokalnog muzičara. Ciga neki, sa iskrivljenim vratom, violinista. Našli smo ga na periferiji, u nekoj udžerici, pili smo kafu s njim. To je meni bilo fascinantno, kao da sam ušla u Šagalovu sliku, pa idem po njoj.

“Anđele” i “Dezertera” snimila sam dok sam još bila na fakultetu. Potom sam snimila “Paket aranžman, pa “Andergraund”. Posle fakulteta igrala sam u raznim pozorišnim predstavama, svuda pomalo, da bih se zadržala u Beogradskom dramskom. Ma, gde sam bila svesna da će “Anđeli” biti kultni film! Za mene je to bila obična tinejdžerska komedija. A, želela sam da sve što radim bude užasno ozbiljno, i užasno provokativno. Srđan je baš znao šta hoće; scenario mi nije baš bio najjasniji, tek kad smo počeli da radimo, shvatila sam da je u obrisima. Da se razvija tokom snimanja, na sve strane. Onda sam shvatila da je film prebogat, da u njemu ima svega.

Priznajem da mi rad sa Srđanom najviše prija, generacijski smo bliski. Sa Živojinom mi je bilo najteže, a ni sa Kusturicom nije baš bilo lako raditi. Srđan je tek počeo da stvara svoju estetiku, to je bio idealan početak za mene. Doduše, svi su se bili dogovorili da me zezaju: da moram da se svučem i glumim ljubavnu scenu. Bila sam u neviđenoj panici: Čekajte, pa toga nema u scenariju! Mi se nismo dogovorili... Srđane, zašto mi to nisi rekao?! Videli su da sam naivna, i zavitlavali me koliko god su mogli. Pošto sam, verovatno, i dalje takva, kad sam spremala “Malograđanina”, gde se moj lik otruje, reditelj Rale Milenković mi je rekao: Poslali smo čoveka u apoteku da uzme razblaženu dozu otrova. Da probaš i vidiš kako to izgleda! - Dobro, kažem, to je sasvim u redu! U svakom slučaju, bolje se snalazim u pozorištu, nego kad radim na filmu. Živojin je morao da me sputava u “Državi mrtvih”, da “spustim loptu” i ne glumim pozorišno, jer je filmska gluma suptilnija.

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Nastavak “Anđela” je odličan, imaće svoje mesto i značaj verovatno kao i prvi film. Igram Sofijinu mamu, a Sofija je u pubertetu i ima sukob s ocem, dok sam ja na putu... Nisam imala osećaj neke povećane odgovornosti, i veoma sam zadovoljna kako sam odigrala. Marina je, kao, izrasla u lepu ženu, hm; tip-top sređenu, za razliku od one Marine koja je bila prilično nesređena, i izgubljena. Lik je urađen u kroki stilu, mislim da je vrlo dobar, naravno, zahvaljujući Srđanu. Jeste se promenio, doduše, ne preterano, nije u fazonu: Nemojte se šaliti sa mnom! Ozbiljniji je u rediteljskom postupku, a promenio se kao i svi mi. Zvuči glupavo ovo što sam rekla. U stvari, niko se nije promenio drastično, niko nije postao lošiji čovek. Toga sam se, da budem iskrena, pribojavala. I dalje su svi vrlo iskreni, i potpuno OK ljudi, koji mogu lepo da sarađuju. Niko nije postao baraba ili umišljena veličina.

Imala sam potrebu da sve bude kao kad smo radili prvi deo, u smislu štimunga. To je bilo nemoguće. Svi smo svašta prošli, ljudi su odrasli, sve se promenilo. Ali, bilo je lepo i zabavno snimanje. Mislim da film ima isti šmek. Očekivala sam da će, manje-više, svi likovi ponovo dobiti svoje mesto, ali to se nije dogodilo. Žao mi je zato što svi ti likovi žive duže od deset godina, a ne znamo šta se sa svima desilo. Srđan je otišao u neke šašavije sfere, na projekciji sam se samo cerekala. Zapravo, mislim da ova dva filma ne treba porediti. Drugi film treba doživeti kao celinu za sebe. Neminovno, svi će ih porediti, ali to je kao da poredite svoja dva deteta. Pa, izvinite! LJudi su često surovi u odnosu na stvaralaštvo drugih. Reditelj mora da ima kontinuitet u radu; Srđan nije bio u prilici da snimi film, ne znam koliko godina. Kad sam odbacila taj teret nastavka i prihvatila činjenicu da je ovo neki drugi film, uživala sam u njemu. U svakom slučaju, svi se tek sada vraćamo tom urbanom fazonu koji se čita iz “Anđela”. Ako uopšte uspemo da se vratimo - toliki je bio zemljotres.

BARILI: Drago mi je da su ljudi zaiteresovani da vide moju novu predstavu “Krila od olova - Milena Pavlović-Barili”. Poznavalac sam i ljubitelj njenog slikarstva, tako da su se stvari poklopile. Ona je i dalje veoma mistična, prosto je nemoguće dokučiti sve o njoj. Nisam ni pokušavala da otkrivam neke nepoznanice u vezi s njom, u tom smislu sebi nisam zadavala preterano veliki zadatak. Ono što ja mogu živo da odigram na sceni, jeste da to bude uverljivo ispričano o toj ličnosti. Ono što ne mogu, ne mogu. U svakom slučaju, zadovoljna sam ulogom.

Nije uloga Milene Barili nekakvo moje krajnje stremljenje. Ja ga stalno menjam. Sad bih volela nešto da šmiram, do bola. Zato što to nikad nisam sebi dozvoljavala. Kao, ja imam granicu! E, sad bih to volela, mada nisam sigurna da bih uspela; da me je baš briga, da se prepustim. Da to bude neki obojeni karakter, jer takve likove volim. Mada, lakše mi je da u drami izvučem težak lik, odigram ga iskreno, nego lik u komediji. Možda zato što nisam preterano duhovita, ne umem baš da se zezam. Ponekad sam i preozbiljna.

Režija je nešto što mi veoma znači, kao umetnički izraz. Trenutno ide samo jedna moja postavka - “Troje” DŽulijana Barnsa. Veoma je volim. Toliko ima tema koje mene interesuju, pitanje je hoću li ih kao glumica ikad dobiti, moći da ih ispričam. Na ovaj način, rediteljski, to mogu. Režija me i oplemenjuje, mnogo više od glume. Glumački poziv je surov, pomera čoveka, uznemirava ga. Kao da si loptica-skočica, stalno te neko udara, pa menjaš oblike.

Videćemo šta će “doneti jutro”. Nadam se da će biti lepo. Mislim da bi Živojin bio zadovoljan. Veoma se trudim da pravilno radim. I mnogo se preispitujem, nekad i previše. Porodica, dete i muž, mnogo mi znače. Utočište su, podrška i temelj svega. Ta vrsta sigurnosti pruža staloženost. Tako uspevam da dostignem nešto što možda ne bih da sam sama.