Južni fitilj

Početak pregovora o rešavanju statusa Kosova, koje je međunarodna zajednica - ne bi li odbrovoljila nervozne Albance - proizvoljno zakazala za kraj leta godine gospodnje 2005, izazvao je probleme znatno pre nego što je bilo ko očekivao; u Makedoniji, na primer, već pre novogodišnjih praznika, prvih radnih dana na jugu Srbije, dok se nevolje u Prištini očekuju tek pošto glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte sledeće sedmice obznani imena sveže optuženih za ratne zločine. Na listi koja, prema mngobrojnim predviđanjima, sadrži najmanje šest imena, nalazi se jedan bivši srpski general, jedan Makedonac i tri osobe optužene na zločine počinjene na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

Te najave nisu preterano uzbudile ni javno mnjenje, ali ni zvaničnike, ponajviše jer je misteriozni šesti ležaj pritvorske jedinice zatvora u Ševeningenu, tvrde upućeni, rezervisan za jednog nekadašnjeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Možda za upravo novoizabranog premijera Ramuša Haradinaja, kome se pripisuju silni zločini počinjeni nad civilima, srpskim i albanskim, u vreme dok je komandovao zapadnim krilom kosovskog ratišta.

Zapadni diplomati su uvereni da će način na koji kosovski Albanci prihvate novu optužnicu protiv svojih gerilaca imati znatnog udela u oceni ispunjavanja širokog spektra demokratskih standarda - preduslova početka “dugih i teških” pregovora o konačnom statusu pokrajine, kako se nadaju političari u Beogradu. Da proces pregovaranja i ne mora obavezno trajati čitavu večnost, zapadni diplomati su pokazali upravo na kosovskom problemu rane 1999. godine u Rambujeu, kada je “šatl diplomatija” tadašnjeg izaslanika za Kosovo Kristofera Hila za rekordno kratko vreme načinila plan izlaska iz krize. “Imali smo pred sobom dva plana, naš i vaš. I zaključili da je naš bolji”, rekao je kasnije jedan od učesnika pregovora.

Izvesnost početka kraja ovog poglavlja kosovske drame ustalasala je strasti i u svim okolnim albanskim enklavama, čiji agresivniji albanski lideri pokušavaju da u “konačno rešenje” uključe i svoje zone interesa.

Prošlonedeljno ubistvo albanskog dečaka prilikom ilegalnog prelaska granice kod Preševa je otvorilo ventile erupcije opšteg raspoloženja lokalnog stanovništva i desetak hiljada Albanaca okupilo se na sahrani, posle koje su lokalni lideri zatražili odlazak srpskih snaga bezbednosti i raspoređivanje zapadnih mirovnih snaga - policije ili vojske, svejedno.

Ambicije da se jug Srbije i zapadna Makedonija priključe nezavisnom Kosovu, međutim, ograničene su odredbama dva međunarodno posredovana plana - Čovićevom, imenovanim prema šefu srpskog pregovaračkog tima, i veoma sličnim, Ohridskom - koji je, nešto docnije, regulisao odnose među etničkim zajednicama u Makedoniji.

“Suštinski, radi se o pokušajima da se revidiraju ta dva plana. U slučaju juga Srbije, nezadovoljni među Albancima pokušavaju da tamošnju situaciju predstave u što gorem svetlu, kako bi njihovi paralelni organi dobili bilo kakav legitimitet”, rekao je za NIN zapadni diplomata koji je želeo da ostane anoniman. “Stoga, kao uostalom i u slučaju tragičnog utapanja albanskih dečaka u Ibru prošle godine i nasilja koje je usledilo, i probleme na jugu Srbije treba posmatrati kao realnost i na takav način ih rešavati.”

Prema oceni stanja stvari koju je nedavno, u nedostatku istraživanja javnog mnjenja, objavio londonski Institut za izveštavanje o ratu i miru (INJPR), većina od oko 70 000 Albanaca koliko ih živi u tri opštine juga Srbije favorizuje pripajanje tog područja nezavisnom Kosovu, legitimizujući svoje zahteve referendumom iz 1992. godine. To izjašnjavanje, vešto skriveno od očiju javnosti, održano je paralelno sa famoznim kosovskim plebiscitom i predsedničkim izborima u organizaciji sadašnjeg predsednika Kosova Ibrahima Rugove, kada se više od 90 odsto glasača opredelilo za nezavisnost i njega kao lidera. Albanci sa juga Srbije su svoje težnje tada oblikovali kao “teritorijalno-političku autonomiju s pravom ujedinjenja sa Kosovom” i skicirali obrise politike koju od septembarskih lokalnih izbora forsiraju nekadašnji gerilci, što su mirovnim planom evoluirali u političare.

“Ovaj region će se ujediniti sa Kosovom ukoliko dođe do bilo kakvih promena granica na Kosovu, to jest, ako se severno Kosovo ne vrati pod nadležnost Kosova”, INJPR citira novoizabranog lidera Albanaca iz Preševa - predsednika Demokratske partije Albanaca (PDSH) Ragmija Mustafu. NJegova stranka, kao i njena imenjakinja pod vođstvom Arbena DŽaferija u Makedoniji, idejno je bliska frakciji kosovskih političara predvođenih Hašimom Tačijem. Haradinajev pulen na jugu Srbije je Orhan Redžepi iz Partije za demokratski preobražaj, koji tvrdi da “problem Albanaca u Preševskoj dolini nije rešen, jer albanski narod nikada nije priznao Srbiju kao svoju domovinu”. Zapaljive poruke nekadašnjih pobunjenika brzo su u drugi plan skrajnule umerenog “preševskog Rugovu” Rizu Halimija i njegovu Partiju za demokratsko delovanje, te dovele do zahteva za preispitivanje dosadašnjeg toka mirovnog procesa koji je u međunarodnim krugovima, bar do sada, ocenjivan kao primer uspešnog prevazilaženja postkonfliktnog stanja.

Agresivnije albanske partije, ohrabrene podrškom lokalnog stanovništva, bez problema su odbacile najnoviju ponudu vlasti u Beogradu da se uključe u rad reformisanog koordinacionog centra, odlučivši se radije za novi pokušaj da albanske interese na jugu Srbije kanališu kroz maglovito definisano nacionalno veće, što im u prethodnih nekoliko pokušaja nije pošlo za rukom.

Najčešće zamerke tamošnjih Srba i Albanaca odnose se na bezbednosne i ekonomske pokazatelje, ili relativan neuspeh Čovićevog Koordinacionog centra da jug Srbije za četiri godine pretvori u Silicijumsku dolinu.

Dodatni faktor nezadovoljstva predstavlja činjenica da je taj region, koji je svojevremeno važio za jedan od najvažnijih švercerskih puteva na Balkanu, zbog stalnih tenzija i prisustva vojske i policije donekle izgubio primat što se neminovno odrazilo na opšte stanje u te tri opštine.

Zapadni diplomati smatraju da stanje na jugu Srbije nije preterano zabrinjavajuće, prvenstveno jer se Čovićev plan sprovodi “sporo ali sigurno”. “Albanske tvrdnje da se na jugu Srbije sprovodi etničko čišćenje, da su ugnjetavani, ili građani drugog reda, jednostavno nemaju osnova. Pred Srbima i Albancima je, ipak, još mnogo posla”, smatraju diplomate.