Bagzi, svedok ili optuženi

Dejan Milenković Bagzi, “Surčinac iz zemunskog klana”, optužen za umešanost u organizaciju atentata na premijera Zorana Đinđića, još u Grčkoj čeka izručenje srpskom pravosuđu. Neuobičajeno dug postupak za njegovu ekstradiciju budi sumnje i spekulacije da se čitav proces namerno oteže kako bi se Bagzi privoleo da, umesto optuženog, bude svedok saradnik. Pitanje je samo, u čiju korist?

Toj tezi, navodno, u prilog ide i nedavno povlačenje Biljane Kajganić sa mesta Milenkovićevog branioca. Ona je uporno zastupala stav odbrane da je u Milenkovićevom interesu da ne prihvati status svedoka saradnika. “Na osnovu dosadašnjih pretresa na suđenju za ubistvo Đinđića i mojih razgovora sa Milenkovićem, došli smo do zajedničkog stava da je za njega najbolje da se pojavi kao optuženi”, kaže advokat Kajganić, tvrdeći da joj je Bagzi lično rekao da neće biti svedok-saradnik i da ne veruje da će neko uspeti da ga ubedi u suprotno. “Ako tako nešto prihvati, to neće biti u njegovom interesu, već nekih drugih”, kategorična je Biljana Kajganić. “U poslednje vreme sam osećala neki pritisak nad njim. Jednostavno, nije bio spreman da donese odluku i zato sam povukla potez i odustala od dalje odbrane.”

Ne treba zaboraviti da je upravo advokat Biljana Kajganić svojevremeno napadana da preko sadašnje izvršne vlasti u Srbiji pokušava da Milenkoviću obezbedi status svedoka-saradnika. Kao “dokaz” u medijima se pojavio i transkript tajnih telefonskih razgovora između Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića, koji je podigao priličnu prašinu u javnosti. Međutim, ni to nije pomoglo da se Milenković što pre isporuči iz Grčke. Naprotiv, taj proces se još više otegao, iako su se stekli svi pravni uslovi za njegov put. Teško je pretpostaviti zašto Grčka i dalje ignoriše višemesečni zahtev za izručenje, izbegavajući da takvo ponašanje bar formalno komentariše.

U Ministarstvu za ljudska i manjinska prava SCG već su saopštili da su iz grčke Direkcije za ekstradiciju primili informaciju da taj predmet ni dva i po meseca posle presude Vrhovnog suda Grčke nije stigao do Ministarstva pravde te zemlje, posle čega izručenje zavisi samo od potpisa grčkog ministra pravde. Advokat Kajganić, pak, tvrdi da je Vrhovni sud Grčke odluku o izručenju prosledio Ministarstvu pravde i da sada sve zavisi od dobre volje ministra, jer kod Grka u tom pogledu nema obaveznih zakonskih rokova. Upravo to i navodi na sumnju da se na relaciji Beograd - Solun vode tajni pregovori kako bi se Bagzi privoleo da se u Specijalnom sudu pojavi sa unapred određenom ulogom.

Milenković je u noći između 16. i 17. jula uhapšen pred Generalnim konzulatom SCG u Solunu, posle višemesečnog skrivanja u Grčkoj, a zahtev za ekstradiciju upućen je već 30. jula. Od tog momenta kreću čudna dešavanja na relaciji Beograd - Solun. Grčki sud je 12. avgusta zatražio dopunu dokumentacije i potvrdu da delo za koje se tereti nije zastarelo. Naše vlasti su tada izrazile čuđenje zbog postupka grčkog suda, jer se radi o teškom krivičnom delu koje ne zastareva. Takva potvrda se traži izuzetno retko, samo kada se sumnja da je zastarelost mogla nastupiti, odnosno ako su krivična dela počinjena pre 10-15 godina.

Pozivajući se na Evropsku konvenciju o ekstradiciji tada je navedeno da je za izručenje potrebno dostaviti optužnicu koja sadrži opis krivičnog dela, mesto i vreme izvršenja i pravnu kvalifikaciju. Osim toga potrebno je dostaviti i rešenje o određivanju pritvora, naredbu o izdavanju poternice, rešenje da se osobi sudi u odsustvu, kao i prepis odredaba Osnovnog krivičnog zakona i Krivičnog zakona Srbije, uverenje o državljanstvu i dokumentaciju za identifikaciju - fotografiju i otiske prstiju. Nadležni u Beogradu su tvrdili da su sve to ispoštovali i poslali u Solun, mada će se kasnije utvrditi da neki važni elementi nisu bili ispoštovani.

NIN je početkom novembra 2004. godine došao do nekih zanimljivih solunskih papira u kojima stoji da je poternica iz kancelarije Interpola u Beogradu “izdata 19. jula 2004. godine i istog dana objavljena javnom tužiocu Apelacionog suda u Solunu, kojim se zahteva privremeno lišavanje slobode sa ciljem izručenja vlastima SCG, državljanina te zemlje Dejana Milenkovića”. Dakle, poternica je sastavljena i objavljena tri dana posle Bagzijevog hapšenja u Solunu. Milenković je praktično neosnovano bio pritvoren jer tamo nije ni počinio krivično delo. Osnov za to je jedino mogao da bude nepostojanje putnih isprava u trenutku hapšenja. NIN-u tada niko nije ponudio suvislo objašnjenje zašto za Bagzijem 14 meseci nije raspisana međunarodna poternica.

To ima implikacije za još jedan elemenat neophodan grčkim vlastima, a radi se o rešenju da se osobi sudi u odsustvu. Izostanak poternice je u direktnoj suprotnosti sa činjenicom koju je posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu koristilo 22. avgusta 2003. godine kada je donelo rešenje o suđenju u odsustvu grupi osoba, među kojima i Dejanu Milenkoviću Bagziju. U dispozitivu ovog rešenja jasno se navodi da je “protiv okrivljenih još u toku istrage određen pritvor rešenjem istražnog sudije i u vezi s tim donete su naredbe o izdavanju centralne i međunarodne poternice a ove zakonske mere ni do danas nisu dale pozitivne rezultate, odnosno okrivljeni ni do danas nisu pronađeni i uhvaćeni...”

Svi ovi propusti nisu uticali na odluku Vrhovnog suda Grčke da se Milenković ipak isporuči. Dakle, problem više nije u grčkom pravosuđu već u izvršnoj vlasti što ide naruku priči da odugovlačenje izručenja predstavlja zapravo dogovor sa grčkim vlastima. Standardi za izručenje tu svakako imaju svoju ulogu, bilo da se radi o njihovom sadašnjem ispunjavanju, bilo o onima namerno propuštenim još pre Milenkovićevog hapšenja.

Otuda i nedoumica u kom bi se svojstvu na beogradskom suđenju Milenković mogao da pojavi. Svakako najviše pažnje izaziva pretpostavka da bi Dejanu Milenkoviću mogla da bude ponuđena uloga zaštićenog svedoka, odnosno svedoka-saradnika koji bi trebalo da rasvetli događaje što su prethodili atentatu na Đinđića. Jedino što se nezvanično može čuti, jeste da se sa Bagzijem obavljaju nekakvi razgovori.

Upravo oni koji su svojevremeno digli čitavu hajku na novu vlast i advokata Biljanu Kajganić, optužujući ih da Bagziju obećavaju status svedoka-saradnika, sada nemaju ništa protiv takve njegove uloge. Naprotiv, smatraju je u ovom trenutku čak poželjnom. Rajko Danilović, punomoćnik oštećene porodice Đinđić, koji bez ostatka zastupa tezu iz optužnice, to je potvrdio i na TV B92, gostujući povodom povlačenja Biljane Kajganić sa mesta Milenkovićevog branioca. Očigledno da nije svejedno ko će obavljati ulogu branioca i uticati na Bagzijevu odluku kakav status da prihvati.

“Upravo ono što se meni pripisivalo, sada se jasno traži - da on bude svedok-saradnik”, kaže Kajganić, koja u svemu vidi određenu igru. “Oni su se strašno plašili njegove pojave, zbog čega, verovatno, nisu ni raspisali na vreme poternicu za njim. Jer, da se on pojavi kao okrivljeni, optužnica bi doživela brodolom. Sve što imaju od dokaza je iz usta svedoka saradnika koji imaju složenu priču. To sve govori da optužnica nije čvrsta pa im je on neophodan kao svedok saradnik.”

Da je Bagzi, kako većina tvrdi, ključni svedok u procesu koji se vodi zbog Đinđićevog ubistva, pokazuje i saznanje koje je Kajganićka obelodanila, da je “od strane zvaničnih predstavnika iz Tužilaštva, koji su poslati da razgovaraju sa njom, i to pre godinu dana, traženo da prihvati status koji je Milenkoviću ponuđen”. Kako je objasnila, “oni su bili obavešteni da je Bagzi izrazio želju za statusom svedoka saradnika”. Pošto nisu hteli da razgovaraju sa posrednicima koji su se u međuvremenu pojavili i ponudili svoje “usluge”, obratili su se direktno Biljani Kajganić. “Tada nisam znala da li je Milenković živ ili mrtav, pa sam takav razgovor odbila. Posle su došle i pretnje od strane LJubiše Buhe Čumeta koji je takođe tražio da Milenković bude svedok-saradnik. Sa tim je upoznato i Tužilaštvo i javnost”, objašnjava Kajganić.

Od momenta Bagzijevog hapšenja u Solunu, za njegovo ime, a kasnije i isporučenje srpskim vlastima, vezivale su se razne (dez)informacije. Jedino u čemu nije bilo polemika bila je konstatacija da će on u Specijalnom sudu imati štošta da kaže. Kada bi dobio status svedoka-saradnika, Bagziju bi bili oprošteni svi gresi, ako bi, pre svega tužiocu saopštio šta zna o ubistvu premijera. Međutim, pitanje je da li bi na taj način otkrio sve tajne zemunskog klana i još neke sa kojima je, verovatno, upoznat.

Naročito zanimljivo bi bilo pitanje novca zemunskog klana. Na dosadašnjem suđenju su mnogi svedoci tvrdili da je Milenković, uvek kada bi nešto trebalo obaviti, nosio novac za poslove i potrebe Spasojevića. Kod do sada uhapšenih pronađena je neznatna količina novca. Novac, takođe, nije nađen ni prilikom likvidacije Spasojevića i Lukovića. Malo je verovatno da su sve potrošili, jer su pominjane milionske sume u stranoj valuti. Bagzi o tome sigurno dosta zna, jer i njegovo četrnaestomesečno skrivanje i te kako je moralo da košta.

Milenković je u vreme “Sablje” pominjan i kao posrednik u mogućim razgovorima oko predaje Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma. Nezvanično, bio je uz Šiptara i Kuma do poslednjeg trenutka njihovog života i mogao bi ponešto da kaže o načinu na koji su ubijeni. Nije nepoznato da je Bagzi bio čovek od najvećeg njihovog poverenja i dobro je upućen u sve njihove veze, a kako mnogi veruju, odlično je poznavao i kontakte koje su Spasojević i Luković održavali sa političarima iz takozvanog izvornog DOS-a. Mnoge od njih bi zabrinula Bagzijeva pojava u sudu.

Otuda i priče da se sa Bagzijem obavljaju nekakvi razgovori i pregovori, a da te pregovore sigurno ne vode pripadnici grčke policije, niti pravosuđa. Ko sve “obrađuje” Milenkovića, ne zna se, ali je sigurno da takve “ekipe” postoje i to ne samo u Beogradu. Milenković je posle hapšenja postao bezbednosno interesantan još nekim službama, osim naših, s obzirom na to da ga prate čudne okolnosti i zbunjujući momenti u nejasnoj priči u kojoj je jedan od glavnih aktera. Tačno je da Grčka važi za prijateljsku zemlju Srbije, ali se zaboravlja da je ona i članica NATO-a i da zemlje te alijanse sigurno imaju veći uticaj na Atinu od Beograda. Pojavile su se i spekulacije da obaveštajci “velikih sila” stopiraju izručenje Bagzija kako bi se, navodno, zaštitili od razotkrivanja svoje uloge u “zaveri ubistva premijera Đinđića”. Ide se čak dotle da bi on mogli da insceniraju njegovo samoubistvo ili bekstvo iz zatvora.

Sve to će se raspršiti ili potvrditi kada se i ako se Bagzi pojavi u Beogradu. Ima najava da do izručenja može doći do kraja januara ali se niko ne usuđuje da to i zvanično potvrdi. Po svim međunarodnim propisima, Grčka ipak mora da izruči Bagzija u Srbiju, jer ne postoji mogućnost da ga trajno zadrži u Grčkoj. Bar živog.