Srpska tuga za Sumatrom

U nedelju, 9. januara, kad je Savet ministara SCG zakazao trominutno ćutanje u odavanju pošte žrtvama cunamija u jugoistočnoj Aziji, Srbiju je boleo stomak. Lekari su molili narod da ne preteruje s hranom posle velikog posta, ali, avaj! Počelo je sa deset s lukom po beogradskim ulicama odmah posle ponoćne Božićne liturgije.

Dakle, nismo otćutali cunami. Solidarno, srpski. “Trebalo je da navijem mobilni”, kaže jedan Beograđanin u nekoj TV anketi. “Ne znam po kom je to kalendaru trebalo da ćutimo?”, ironična je Duška Vuković, sa Voždovca. “NJujork, London, Pariz i Rim zaćutali su pred ponoć, 31. decembra, a cela Evropa se zaustavila 5. januara.” Naši su državnici baš u tu sredu doneli odluku o trominutnom ćutanju za nedelju, na Svetog Stevana. Studentkinja Duška, za NIN-ovu anketu, dodaje: “Umesto da smo nešto organizovali baš na Božić, ili na srpsku Novu godinu. Ovako, baš smo jadni i samo se brukamo! A Beograd je, uz to, ubeđen da je metropola.” Stojan Janković, inženjer u penziji, kaže za NIN da više ne oseća ni bruku ni stid: “Duša mi je u nosu i valjda sam već izgubio ljudskost. Pa i ne umem više da se ponašam.” Ali, inženjer Janković je siguran da Zapad i ovog puta, kao i dosad, samo bolje pozira od Srba.

Ima bolju tehniku, šta li?

“Ovde je bio pravoslavni Božić, praznik radosti Hristovog rođenja”, kaže dr Zorica Tomić, sociolog kulture, “i čini mi se da je to razlog što su tri minuta ćutanja u Srbiju stigla sa četiri dana zakašnjenja”. “Nedostatak koordinacije”, kako kaže Radmila Hrustanović, zamenik gradonačelnika Beograda. “Kad smo već zakasnili, nije trebalo ni da pravimo tu neautentičnu paraceremoniju. Nije ni čudo što ljudi nisu stali”, kaže advokat Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava.

“Pa kako da ne zakasnimo? Ko nam je javio iz Evrope? Jedino da gospoda Koštunica i Tadić, a bogami i taj Marović, slušaju njihove vesti, pa kad Evropa proglasi ćutanje, onda ovi naši da kažu narodu. Znamo mi šta je red, uvek smo znali, nego Evropa neće s nama ni da ćuti, a ne nešto drugo”, kaže za NIN Jovanka Marjanović, profesorka u penziji, sa Karaburme.

Ko je, dakle, kriv što se nismo pridružili Evropi? Ko je kriv što ni, sa zakašnjenjem, 9. januara nismo Indoneziji, Indiji, Šri Lanki i ostalim zemljama jugoistočne Azije izjavili saučešće, kad za to, što bi rekao predsednik Srbije Boris Tadić, “nikad nije kasno”? Da li nam je kriv božićni post? Ili kolektivni odmor na kojem je Srbija prvih deset dana januara? Ili urednici koji misle da cunami ne može da digne gledanost ili proda novine? Ili, možda, srpske (i crnogorske) institucije koje veruju da u ovom narodu ne mogu da steknu političke poene na 165 000 poginulih u tamo nekom cunamiju? Ili je kriv ovaj narod, koji sve više sam za sebe priča da je otupeo, oslepeo, ogluveo, i da mu je svejedno?

Predsednik Srbije Boris Tadić kaže za NIN da je Srbija kroz svoju istoriju uvek saosećala sa tuđim žrtvama, žalila zbog nesreće drugih i pružala pomoć koliko god je to mogla.

“Uopšte ne mogu da prihvatim da je postojala bilo kakva namera da se na bilo koji način, ne daj bože, omalovaži tragedija naroda jugoistočne Azije. Nedovoljan publicitet i to što je sve organizovano na brzinu doveli su do ovoga. To nema nikakve veze sa autizmom naroda, to su gluposti. Trebalo je da reagujemo kad i sve evropske zemlje, i žao mi je što nismo”, kaže predsednik Tadić, uveren da su građani Srbije svesni pomoći, solidarnosti i saosećanja koje su dobijali od naroda sveta kad su bili u različitim problemima.

Tako smo 1996-1997. godine bili u jednom od tih problema, i šetali tri meseca ulicama Beograda, s parolom na čelu kolone: Beograd je svet. Osam godina kasnije, svet je, čini se, daleko? “Opšta je kriza morala na delu, kriza sistema vrednosti”, kaže dr Zorica Tomić.

Jer, kapitalizam shvatamo doslovno pa se svako bavi samo sobom i ne zanimaju ga drugi, posebno ne oni hiljadama milja udaljeni.

Tako, naši sugrađani kažu da nema potrebe da šaljemo bilo kakvu pomoć drugima jer smo mi siromašni i treba da tražimo pomoć od nekog. Ili da je pomoć koju je vlada odredila zanemarljivo mala pa ne treba ni da je šaljemo da se ne bismo obrukali.

“To je neshvatljivo bezobzirno ponašanje u odnosu na globalnu katastrofu”, kaže dr Tomić. “Obe reakcije su neprimerene, govore o vrsti sebičluka i bezobzirnog ponašanja u odnosu na nevolje drugih. A parola Beograd je svet, iz prošlog veka? Daleko smo mi od Evrope, daleko od sveta. Nažalost, iz te autistične pozicije iz koje reaguje narod, vidi se da ćemo još dugo ostati zatvoreni u okvire svoje malenkosti. Kulturne, nacionalne i kakve god hoćete”, zaključuje dr Zorica Tomić.

Biljana Kovačević-Vučo misli da oni koji su nosili parolu Beograd je svet sada nisu na vlasti, i to je krucijalna razlika. Kao i činjenica da smo mi do te mere opsednuti sobom, svojom žrtvom, da smo neosetljivi na tragediju čovečanstva koja je ekvivalentna broju mrtvih u svim ratovima bivše Jugoslavije tokom devedesetih. I to za jedan dan.

“Taj odnos prema jugoistočnoj Aziji, suštinski je odraz politike koja se ovde vodi. Ceo svet je zaustavio proslavu Nove godine na trenutak, sem nas. Elementarna demokratska pristojnost, vaspitanje, u takvim situacijama nalaže da se u tom momentu zastane, ućuti, obeleži ta solidarnost. To je vrsta savremenog rituala. Ali toga u Srbiji nije bilo. To je taj bazični nedostatak osećaja i pristojnosti”, kaže gospođa Vučo za NIN.

Ona je uverena da su mentalna kriza, autizam, ksenofobija, nedostatak emocija i osećaja solidarnosti, u kojima se nalazimo posledica “grozne politike” vođene svih ovih godina.

Cunami u okruženju Građani državne zajednice nisu zaćutali, saobraćaj nije stao, prodavnice se nisu zatvorile, pa čak ni zastave, osim na zgradi Skupštine SCG, nisu bile spuštene na pola koplja kao što je običaj svuda u svetu. Tek većina elektronskih medija, mada ne svi, prekinula je emitovanje programa. No, građani ni tada nisu odali počast žrtvama. A nije da nisu hteli. Gotovo svi oni koji baš tada, tačno u podne, nisu gledali televiziju, tvrde da nisu znali ili su znali, ali ih u tom trenutku ništa nije podsetilo na dve stotine hiljada života. I možda su u pravu. Jer ako ni Skupština Srbije, ni vlada, ni Skupština grada ne poštuju odluke Saveta ministara, kako i zašto bi onda to činili obični smrtnici na ulici. Umesto zvuka sirene koja bi podsećala na peti januar, čula se saobraćajna gužva i muzika iz kafića. Generalni sekretar Saveta ministara Igor Jovičić kaže da ne bi komentarisao izjave o lošoj saradnji tri nivoa vlasti: “Što se tiče države, sve je urađeno kako treba. Problem je mnogo kompleksniji i tiče se suštine našeg društva. Radi se o mentalitetu kao o posledici situacije u kojoj se kao društvo nalazimo, posledici situacija iz prethodnih godina,kao i o našem odnosu prema okruženju. Zapravo, radi se o doživljaju samoizolacije u odnosu na globalne procese koji ide do te mere da guši ljudskost.” Mada ništa drugačije od Saveta ministara (javnim pozivom, dakle) nije postupio ni Ivo Sanader, osim što se vremenski uskladio sa Evropom; petog januara hrvatska javnost je bespogovorno sprovela odluku svog premijera u delo. Istini za volju, tamošnji premijer neposredno posle ta tri minuta tišine započeo je drugi krug pregovora o pristupanju Hrvatske Evropskoj uniji. Na zgradama Hrvatskog sabora, Vlade Republike Hrvatske i ministarstava zastave su bile spuštene na pola koplja. Isti scenario (ne)odavanja počasti kao i u Beogradu odigrao se u Bosni samo dan pre Srbije. Mnoge privatne televizije nisu prekinule emitovanje programa ni na minut, prodavnice nisu zatvorene,saobraćaj nije stao, a ni građani se nisu poneli u skladu sa odlukom Predsedništva Bosne i Hercegovine da tačno u trinaest časova, osmog januara, trominutnom tišinom ožale nastradale. Ni Bosanci nisu bili pred rundom razgovora već pred danom državnosti Republike Srpske. I dok Hrvati spuštaju koplja, a Britanci za samo jedan dan skupljaju duplo više novca nego što je njihova vlada obećala unesrećenim zemljama, nama ostaje da se zapitamo da li bismo bili solidarniji da nas je Evropa posmatrala u tom trenutku (kao Hrvate) ili da imamo malo više novca. Ili će najpre biti da više nismo solidarni uopšte.

Vučo dodaje: “Sami smo sebe ubacili u tu veštačku poziciju najveće žrtve na ovom svetu. Pri tom, imamo svojevrsno tržište žrtava, trgujemo njima. I sad će opet da nastane kompeticija, ko je veća žrtva. Ovamo Fond za Kosovo, a ovamo pomoć jugoistočnoj Aziji. I sad, ko potegne Aziju, biće to globalističko maslo. U trenutku kad treba da pokažemo zrelost, visinu i solidarnost, mi tog trenutka vrištimo da smo najveće žrtve. Boris Tadić nije dobro shvatio, a reagovanje Vojislava Koštunice je bilo krajnje neprimereno. Politički vrh Srbije je opterećen sobom, prikupljanjem političkih poena i u toj trci za sledeće izbore promaklo im je 160 hiljada mrtvih.”

Da li su Srbi autističan narod? Da li smo postali bezosećajni, slepi i gluvi na tuđu bol i patnju? Da li su nas “godine raspleta” i one posle, baš toliko deformisale?

“Ma kakav autizam? Ajte, molim vas”, ne želi uopšte da govori u tim kategorijama dr Petar Opalić, profesor socijalne patologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. “Ostavite narod na miru, narod jeste malo anesteziran, prošao je kroz velike nesreće. Ali to nema veze sa autizmom to je preteška reč. Mislim, ako je shvatamo u značenju koje ima u psihijatriji”, precizan je dr Opalić, psihoterapeut Instituta za mentalno zdravlje.

Netačno je i da je narod izgubio osećaj za patnju drugih, uveren je dr Opalić. “To su sve neumesni napadi na narod, koji ne stoje. Kome je to narod kriv? Mislim da je svaki čovek reagovao kao što reaguje na svaku nesreću, sam sa sobom, ljudski. A to što nije organizovan dan žalosti to pitajte nadležne institucije. Zar narod utiče na uređivačku politiku? Zar utiče na urednike koji u emisije i na naslovne strane novina dovode bivše ministre? Zašto ima više bivših ministara na televiziji i u novinama nego sadašnjih? To je uređivačka politika. E tako je i cunami prošao kao uređivački potez na nivou prvo države pa i medija. U kontaktu sam sa običnim svetom i tvrdim da narod reaguje i emocionalno i saosećajno. Dakle, problem je u organizaciji na nivou države”, kategoričan je dr Opalić.

I dr Milan St. Protić, istoričar, veruje da najmanji deo te odgovornosti snosi narod, “jer se s njim čini jedan zlonameran eksperiment punih 60 godina, i sad smo pali u najgore moguće blato”.

- Za to su krivi režimi koji su ovde vladali, i koji su sve učinili da se polomi moralna kičma ovog naroda. Nije ovde reč o tome da je trebalo mi nešto da uradimo da bismo pokazali da se ponašamo kao i civilizovani svet. Mnogo me više brine što se u većini ovdašnjeg političkog establišmenta ne oseća tragedija drugih, niti ih se tiče niti ih dodiruje, kaže Protić.

On smatra da najveći deo odgovornosti nosi vlast i javni establišment, ali veliku odgovornost nose i mediji: “Ako je glavna vest u novinama da je neka petparačka pevačica operisala neki deo svog tela i to izlazi na naslovnoj strani, a ova tragedija na šesnaestoj... onda je jasno šta su ovde prioriteti, ali i ona stara demagogija koja traje već pola veka: To prodaje novine. Samo pogledajte naslovne strane novina i televiziju pa ćete videti gde se mi kao narod nalazimo u pogledu stepena prosvećenosti.”

Ali, manimo cunami. “Politički i javni establišment se neki dan zabavlja u Domu garde, jede ćevapčiće, troši narodne pare i kao skuplja pare za nesrećnike na Kosovu. Pa čovek ne može da veruje da toliki stepen licemerja i neukusa vlada ovom zemljom i to još prenosi državna televizija i mi jedan sat gledamo taj prostakluk, na nesreći našeg naroda, svi smo se tu skupili i nikome to nije smetalo, samo da bi se oni reklamirali. Kakav cunami, pa mi sa sobom ne možemo da iziđemo na kraj”, zaključuje Protić.

Ima jedna pesma Crnjanskog. Himna.

“Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.

Oj. Ona je naš strašan ponos.”