Tamo ćemo sresti Elvisa

Elvis Presli rođen je pre tačno sedamdeset godina (8. I 1935).

A koliko je vremena proteklo od njegove prerane smrti? To je malo teže utvrditi. Budući da se stalno iznova javlja neko sa tvrdnjom kako je susreo živog Elvisa, koji mu tom prilikom reče kako se, sit svega, povukao iz javnog života da, oslobođen balasta slave i skandala, stvara na miru, u tišini duboke šume ili tako nekako. Nedavno je, za divno čudo, pronađeno ravno stotinu do sada nepoznatih Preslijevih pesama, ne zna se koja je bolja. Kako je toliku količinu “materijala” mogao da proizvede neko ko je zvanično mrtav onoliko godina? Nisu tu čista posla.

Inače, Elvis je, po zvaničnoj verziji, bio smrtno pogođen srčanim udarom 5. jula 1977. godine, nešto više od mesec dana pre svog najavljenog (oproštajnog?) koncerta u septembru. Međutim, nikad se ne zna. Sva je prilika kako je Presli ostvario ambiciozni plan francuskog filmskog reditelja Žan-Pjera Melvila, koji je želeo da postane besmrtan i onda mirno umre.

Ali, postavši besmrtan, Elvis nije umro. On živi u srcima svojih obožavalaca, uglavnom starkelja mladog srca. NJegova kuća, prozvana “Grejslend”, pravo je svetilište. Takva je, uostalom, sudbina Idola. Presli je sedeo na tronu idola rok- generacije i starih gospođica. Takvoj sudbini nije, prosto, mogao izbeći. Jer, Presli zapravo nije bio “otac” rokenrola - ukoliko se takva titula ikome može dodeliti. Prvi roker u istoriji bio je Bil Halej sa svojim “Kometama” (Rock around the clock). Na nevolju, Bili je potekao iz miljea kantri-vesterna, bio je “mentalno seljače”. Osim toga, bio je debeo, prostog izgleda i sa glupom “šesticom” na čelu. Nije imao šanse kada se odnekud pojavio Presli, čije je udaranje po slabinama budilo najskrivenije želje. On je bio naprosto rođen za ulogu koju će odigrati. Kao i za pomalo patetično odbacivanje tog (možda neželjenog) imidža kada je, ugojen preko svake mere, verovatno podložan raznim “opijatima”, okrenuo leđa “rokerskom plemenu” da bi uzbuđivao klimakterične starice po kazinima Las Vegasa. Kao što često biva, njegov život se ispostavio kao esencija tragedije.

Nije nameravao da tako završi, niti je uopšte nameravao da uspe. Bio je običan, dobar dečak iz prosečne porodice. Zbog kućnog vaspitanja odazvao se pozivu u vojsku baš kada je bio na vrhuncu slave. Voleo je svoju mamu. Jednom je, kaže legenda, šetao Memfisom i ušao u ono što je danas kultni “Studio 1” kako bi pitao može li da snimi ploču, “singlicu”, zapravo demo-snimak na običnoj plastičnoj foliji. Hteli su da ga izbace, ali su odustali iz tri razloga: dečko će snositi uobičajene troškove snimanja, ploča će biti u samo jednom primerku, a namera mu je da na taj način mami čestita rođendan. Dobro, može.

Inače, Presli je bio bez ikakvog iskustva. Ali je posao odradio savršeno, “iz prve”. Nekim slučajem se u studiju zadesio i izvesni muzički agent, bivši pukovnik, koji je Preslija odmah uzeo “pod svoje”. Ostalo je istorija. O kojoj su napisane onolike knjige. Koje se slažu u konstataciji da je Elvis bio Kralj. Kraljevi su obično piskutavog glasa, poput kastrata. Preslijev glas je bio čist kristal. Ali nisu ga mogli zvati Glas jer je taj epitet već pripadao plavookom Frenku Sinatri, velikoj figuri svinga “belih telefona”, koji je nameravao da živi večno, ali je privremeno umro na samom kraju života, pa ga, suprotno Elvisu, više niko ne viđa. Elvis ostaje. NJegova je Večnost.

To bi se, u svakom slučaju, i inače dogodilo. Ali je i ovde sticaj okolnosti imao svog udela. Presli je bio čovek svog vremena koje ga je, mada je nepovratno prošlo, učinilo pop-idolom čiji sjaj ne bledi. Presli je pravi “američki heroj”. On pripada “američkom snu”. Taj san, kažu neki, više ne postoji. Trajna slava Elvisa Preslija jeste, između ostalog, i osobena “operacija nostalgija” za pedesetim godinama DŽDŽ veka, za epohom u kojoj je svet poslednji put bio mlad. Takvog ćemo ga, kao mladog, pamtiti i sa slika Endija Vorhola. Presli je bio “duh vremena”, lutajući plamičak. Ili je neka njegova pesmica, zahvaljujući pomenutom spletu okolnosti, postala ikonička tvorevina, nešto što na svom majušnom prostoru užižuje ogromno polje ljudskog iskustva iz “slatkih pedesetih”.

Bio je to svet obilja i zdravlja, ali i svet ranog rokenrola i kasne romantike, svet vlažne erotičnosti Merilin Monro, svet buntovništva bez razloga DŽejmsa Dina (i Elvisa Preslija), svet tramvaja zvanog želja i trgovačkih putnika, svet gotovo idealnog - u svakom slučaju idealističkog - poverenja u izvesnost utopije obilja, svet mladosti i optimizma, svet u kome je ružna prošlost samo šaka pepela ili voda koja je davno protekla ispod mosta.

Taj se svet, znamo, izmenio. Ostala je od njega ona šaka pepela, šljaka. Živi se dugačije. I kako to reče F.S. Ficdžerald, “probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost”. Tamo ćemo sresti Elvisa Preslija.