Deset najboljih

1. Isidora Žebeljan - kompozitor opere Zora D na otvaranju ovogodišnjeg Bemusa 2. Divna LJubojević - dirigent hora Melodi na koncertu na Bemusu 3. Mihail Pletnjov - resital u Sali Kolarčeve zadužbine, 20. DŽI 2004. 4. Itamar Golan - klavirski saradnik 5. Marko Josifoski - violinista, koncert na Bemusu 6. Nikola Aleksić - violinista, koncert u Sali Kolarčeve zadužbine 2.I 2004. 7. Ivana Milašinović - glavna uloga u operi Pokondirena tikva 8. Nataša Veljković - resital u Sali Kolarčeve zadužbine na Bemusu 9. Beogradski gudački orkestar “Dušan Skovran”- koncert u Sali Kolarčeve zadužbine 25. XII 2004. 10. Hor “Obilić” - Darinka Matić-Marović- koncert u ciklusu Velikani muzičke scene Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, 12. XII 2004.

O značenju i simbolima

Oduvek je izbor događaja godine u kome se oštro prelama stvarnost i fikcija samo upoređivanje dva suprotstavljena sveta koji, po kosmičkim zakonima, postoje i opstaju istovremeno. Između ničega i nečega postoji nešto, kao u filmu Matridž. To nešto prikazuje nam se ovde kao umetničko delo. Ono nastaje kao potreba nekih ljudskih bića i odmah postaje opipljiva vrednost koja ulazi na tržište mogućih dobara sa odgovarajućom materijalnom ekvivalencijom. Uspeh kod konzumenata ili potrošača, u ovom slučaju publike, postaje osnovno merilo. Na tom mestu nužno se uključuje marketing, savremena operativna metoda koja uspostavlja komunikaciju između dva neistorodna pola.

Ponekad, i sve češće, marketing preuzima glavnu ulogu. Nije originalno reći da je posao stručnjaka za marketing uvek postojao, ali, niko to nije primećivao niti uzimao za ozbiljno. U ovoj sredini, u narodu u kome je nepismenih više od pismenih, u kome je neznalica i neobrazovanih, ne retko prerušenih u mudrace napretek, projektuje se lice koje se ogleda u ogledalu i onda sve stvari i pojave stoje na pogrešnom mestu. Jednom davno, u nekom od trenutaka nalik ovom u kome se nalazimo, javila se fantazmagorična slika stvarnosti. Zamislite pauka koji plete svoju mrežu. U svakom trenutku njegovog posla periferni pokreti nužno se prenose na centar. Centar i periferija jesu zavisni ali, pokret sa periferije dodiruje centar neizbežno i sa posledicama. Ispada da periferija u daleko većoj meri utiče na centar nego obrnuto. Pogledom na realnost, sve izgleda drugačije. Dakle, pogled iz realne perspektive ne mora uvek biti ispravan. Ako prevedemo sve to na muziku, umetničku disciplinu koja uzmiče materijalnom, dolazimo do poražavajućeg saznanja. Ono što ima najviše uspeha uopšte ne mora da odražava pravo stanje stvari.

Neko će reći da muzika ima vremena i da u njoj sve dolazi na svoje mesto, pozivajući se na Johana Sebastijana Baha čija je veličina počela da se otkriva sto godina kasnije, a ja ću reći da muzika uopšte nema vremena u trenutku u kome se sve odigrava u realnom vremenu. Vreme prošlo, sadašnje i buduće, već počinju da se susreću u jednoj tačci. U muzici je, naravno, oduvek bilo tako pa je vredno primetiti da je sila disperzije nešto o čemu, osim fizičara koji o tome svašta znaju, treba da razmisle i oni koji još uvek misle da ih se to ne dotiče. Političari, ekonomisti, pravnici, stručnjaci za marketing, itd... Na primer, Ivu Pogorelića i Svjatoslava Rihtera preko Jelene Karleuše teba da poveže osoba DŽ. Hoće li neko poverovati u to. Sumnjam. Hoće li neko reći da se ovde ne razlikuju babe od žaba. Hoće. A zašto. Zato što neće da primeti da se periferija projektuje u centar iako on deluje tako stabilno, stvarno i tako neuništivo. Virtuelni svet ponekad, a mi smo na tom mestu, izgleda stvarnije od realnog. U realnom svetu ništa nije večno osim večnosti same. U toj realnosti nije dobro uzimati ulogu Svevišnjeg, a mnogi među nama su tome skloni.

Ako pređemo na svari vezane za dati nam zadatak i preuzetu obavezu, odabrani muzički događaji imaju svoja obrazloženja. Glamurozna imena kao što su Najdžel Kenedi, Juri Bašmet ili Aldo Čikolini nisu na našoj listi jednostavno zato što im to ništa ne znači. Oni su već postali simboli, dakle, neko u odnosu na koga se nešto vrednuje, po veličini ili različitosti. Na prvom mestu je kompozitor Isidora Žebeljan po čijoj će operi bizarnog sadržaja i podsmevačkog muzičkog govora biti zapamćen ovogodišnji Bemus. Divna LJubojević sa svojim horom Melodi postala je divna spona između ovozemaljskih pravoslavnih duhovnika i onih koji pravoslavlje i duhovnost zamišljaju kao komad u jednom činu sa pevanjem i pucanjem.

Pijanistu Mihaila Pletnjova je malo ko shvatio kao čoveka kome je poznato postalo nezanimljivo pa je uzeo sebi za pravo da pogleda kako nešto izgleda iz drugog ugla. Nekome je to bilo dosadno, nekome licemerno, nekome očaravajuće. Jednom pijanisti koji je trebalo da uživa u reputaciju najvećeg među velikima Itamaru Golanu, zvezde to nisu namenile. Ali, prokletstvo je palo na svakoga ko sa njim svira u glavnoj ulozi. Naizgled epizodista, Golan privlači pažnju na sebe i odvlači je od svih pored ili ispred sebe. Najtraženiji klavirski saradnik na svetu tako postaje neko pored koga se zaboravlja Roman Simović, ali i mnogo veći od njega.

Pitanje šta treba još da pokažu i dokažu Marko Josifoski i Nikola Aleksić da bi se pojavili na spisku ozbiljnih menadžera ostaje postavljeno i bez odgovora. Ivanu Milašinović, studentkinju FMU već su primetili Šveđani i odveli je kod sebe. Ovaj divni mecosopran će se svakako vratiti svojoj kući ako je bude imala. Da je status čudo od deteta nezahvalan primer je Nataša Veljković koju mnogi već stavljaju u prošla vremena iako je njeno pravo vreme tek pred njom. Ne pri kraju liste, već po veličini koju niko ne osporava pa je, samim tim, stavlja u stranu su i Beogradski gudački orkestar Dušan Skovran i hor Obilić, bivši Krsmanac sa Bodom Nedeljkovićem i Darinkom Matić-Marović, ključne tačke u našoj relativno kratkoj muzičkoj istoriji bez koje ne bi postojala Isidora Žebeljan niti bi neko pamtio Marka Tajčevića. Tako se, kao i uvek, početak sastavlja sa krajem i obrnuto.