Ćirilica i tikvice

Iznenađenje stiže u ponoć

(Informacija o otvaranju i zabrani izložbe slika Milića Stankovića, dostavljena Titu 21. marta 1962)1

Nedavna izložba Milića Stankovića izazvala je u štampi i javnosti oštre komentare i to kako u pogledu načina na koji je otvorena, tako i u pogledu sadržine programa koji je tom prilikom prodavan. Naime, radi se najpre o tome da je izložba otvorena na neuobičajen način tačno u ponoć između 20. i 21. februara u prostorijama Grafičke galerije u Beogradu. Izložbu je, na staroslovenskom jeziku, otvorio pesnik Branko V. Radičević uz puni publicitet Radio-televizije i štampe.

Prema pisanju “Politike” od 21. februara i revije za kulturna i društvena pitanja “Danas” od 28. februara, za vreme samog ceremonijala, umesto uobičajenih kataloga prodavan je program koji je Stanković sam napisao i u kome je ispoljio nihilistički odnos prema savremenim vrednostima naše likovne umetnosti u kome se zalaže za neke, našem društvu tuđe, preživele nacionalističke i šovinističke ideje. Po njegovom mišljenju svi ostali naši likovni umetnici su “puki epigoni i podržavaoci umetnosti Velike Evrope” dok je on jedini pozvan da stvara nacionalnu umetnost preuzimajući na sebe ulogu nekog novog Mesije.2)

Ovakav Stankovićev slikarski manifest, obojen srednjovekovnom mistikom sa svojim konfuznim šovinističkim ispadom koji je bio podmetnut na ovoj izložbi, učinio je da se savet Galerije grafičkog kolektiva ogradi od ovakvog akta i donese odluku o njenom zatvaranju već drugog dana posle otvaranja.3)

Komentarišući ovaj događaj naši listovi imali su jedinstven stav dok je revija “Danas” u svom prikazu dala prigovor o samom načinu zatvaranja izložbe, jer je navodno donet administrativnom merom.

Prema objašnjenju Predsednika saveta Grafičke galerije objavljenom u “Komunistu” od 15. marta odluku o zatvaranju izložbe doneo je savet kao društveni organ, čim se upoznao sa pokušajem slikara Milića Stankovića koji inače važi za veoma darovitog slikara.

AJBT, KPR-II-4-b, k. 169

1) U desnom gornjem uglu zabeležno je, mastilom, latinicom da je Tito ovu informaciju “video 22. marta 1962”

2) U katalogu slikar navodi da “izložbu otvara u znak sećanja na slikara Savu Šumanovića, od ustaškog zverinja umorenog i svih Srba onih rodoljuba očiju izvađenih i iz tela kostiju počupanih koji padoše sa Savom 1942. leta na strani Revolucije braneći ćirilicu”.

Poziv na uzbunu

(Informacija Gradskog komiteta SK Beograd koja je 11. oktobra 1969. preko Informativne službe CKSK Srbije dostavljena Titu)1

Šestog oktobra 1969. godine izvedena je premijera dramatizovanog romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve. Dragoslav Mihailović je kao pisac prvi put skrenuo na sebe pažnju zbirkom novela Frede laku noć za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda 1967. godine. Roman Kad su cvetale tikve objavljen je 1968. godine u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Kritika je pohvalno ocenila ovaj roman stavljajući ga: “...među bolja i najbolja dostignuća posleratne srpske proze”. (Petar DŽadžić, NIN 2. 7. i 29. 12. 1968. godine); ističući ga kao jedno “... od najuzbudljivijih, najživotnijih i najlepših u čitavoj posleratnoj srpskoj novelistici (Vlatko Pavletić, Kritika, broj 1. 1969. godine); naglašavajući da je autor “... podigao trajan spomenik jednom ambijentu, jednoj atmosferi... Verodostojnost ove drame utemeljena je na etičkom kodeksu koji određuje ponašanje protagonista...” (Ivan V. Lalić, Književnost, br. 5. 1969. godine) itd.

Nekoliko političkih radnika koji su gledali predstavu jednodušni su u mišljenju da je autor sudbinu jedne porodice, a posebno glavnog junaka, uzeo kao povod da plasira neprihvatljive političke stavove koji dovode u sumnju politiku SKJ i naše zemlje u periodu otpora IB (Informacioni biro komunističkih i radničkih partija)2). Još više od ovakvog političkog stava, gledaoca mora pokrenuti na razmišljanje niz dubljnih ideoloških i etičkih poruka koje, najkraće rečeno, upućuju na pesimističke zaključke o sudbini čovekove ličnosti u bilo kom sistemu, a naravno i o ovom našem. Politika i ideologija samo su okvir da se ljudima bezdušno manipuliše u ime nekih “viših ciljeva”; najviše etičke vrednosti se traže u slobodnom čoveku, van realnog socijalnog i političkog konteksta, itd.

Dramatizaciju romana je napravio autor. Drama inače prikazuje sudbinu jednog mladića, bokserskog šampiona sa Dušanovca, u vremenu 1949-1953. godine. Glavnom junaku, bokseru, koji se ne bavi politikom otac i brat su uhapšeni zbog IB. Bokser kod pukovnika i narodnog heroja, predstavnika bokserskog kluba interveniše da mu oca i brata puste. Poenta tog događaja je dijalog između boksera i pukovnika. Taj dijalog najilustrativnije izražava politički stav povodom našeg otpora IB-u. Naime, sukob sa IB nije imao nikakvog stvarnog smisla. Bokser kaže pukovniku: “Ista ste vi govna, Stari.3) Pomirićete se vi. Opet ćete vi jedni drugima da ližete dupe. A ako neko usput odapne, nema veze, ševac vas za to boli. Posle možete spomenik da mu dignete. U to se bar razumete”. Na sve to pukovnik odgovara samo to, da to nije njegova stvar, da je on sitan za to, da je to jače od njega, da on o tome ne zna. Jedino objašnjenje pukovnika je: “Oni su dobili ono što su zaslužili”.

Opšti utisak iz te scene je da je bokser u pravu, da je pukovnik, koji oličava borca i predstavnika vlasti zbunjen i nemoćan.

U celini gledano sadržaj drame je nedvosmislena kritika našeg odnosa prema IB-ovcima. Naime, otpor IB-u stvarao je teške porodične drame, uništavao ljude fizički i moralno, a nije jasno zbog čega je to rađeno. Otac bokserov dolazi iz zatvora slomljen, moralno uništen. Bokseru kaže da se čuva jer “Svašta oni mogu. Gori su nego Nemci”.

Uporedili smo tekstove romana i drame. Svi dijalozi su doslovno preneti iz romana, samo su u drami koncentrisani i dobili jaču dramsku tenziju. Jedina dodatna rečenica, koje nema u romanu, je već navedena “Gori su nego Nemci”. Naime, u romanu bokserov otac savetuje sina da se čuva, a na sinovljevo pitanje: “Ne misliš valjda da i mene mogu da upetljaju” odgovara, u romanu, samo: “Svašta oni mogu”, a u drami autor je dodao “Gori su nego Nemci”.

Inače, Jugoslovensko dramsko pozorište izvelo je do danas tri predstave i svaki put je sala bila puna.

Gradski komitet SK će pozvati organizaciju SK Jugoslovenskog dramskog pozorišta da raspravlja o ideološkim sadržajima ove drame i političkim implikacijama koje izaziva u društveno-političkom i kulturnom životu grada stavljanje ovog dela na pozorišni repertoar.

Sa svoje strane Skupština grada zahtevaće od merodavnih samoupravnih tela i organa Jugoslovenskog dramskog pozorišta objašnjenje i preduzimanje odgovarajućih mera.

PS. Prema našim informacijama obavešteni smo da je književnik Dragoslav Mihailović inače bio, po liniji IB, 20 meseci na Golom otoku.

Takođe smo obavešteni da Živojin Pavlović, filmski reditelj, priprema ekranizaciju romana Kad su cvetale tikve u proizvodnji Avala filma. Sa svoje strane preduzećemo odgovarajuće mere.

AJBT KPR-II-4-b, k. 166

1) U vrhu središnjeg dela prve stranice ovog dokumenta neko je napisao “Ne”, a u AJVT nemaju informacije o tome ko je to i kad učinio i na šta se ova naznaka odnosi

2) Sedište te prosovjetske organizacije do Titovih nesporazuma sa Staljinom bilo je u Beogradu

3) Tako su i Tita nazivali njegovi najbliži saradnici

U drami se ne vidi ni jedan motiv zbog koga vredi živeti

(O nekim pojavama kominformovske aktivnosti - naslov originalnog dokumenta dostavljenog Titu oktobra 1969.)1

(...) U Jugoslovenskom dramskom pozorištu izvodi se drama Mihailovića pod nazivom Kad su cvetale tikve. Informacija Gradskog komiteta Beograda o ovoj drami već je dostavljena. Želim da dodam još nekoliko zapažanja i da proširim argumentaciju. Tekst prvog čina drame predstavlja potpunu negaciju svakog smisla (idejno-političkog, etičkog) naše borbe sa Kominformom2) za održavanje nacionalne nezavisnosti i samostalnosti klasno-političke pozicije.

I još više od toga. Tekst drame je tako pravljen da se celokupan angažman komunista i ljudi Jugoslavije pretvara u teror svemoćne policije, u prljavu igru političkih vrhova koji se u jednom trenutku svađaju a u sledećem mire, u seriju prikaza sadističke i sulude vlasti milicije i UDBE, seriju ubistava, scena ludila i silovanja, itd. U čitavom komadu nema ni jedne jedine reči o razlozima događaja iz 1948. godine, ni jedne jedine kritičke reči na zemlje Kominforma i nosioce njihove politike u našoj sredini. Revolucija je predstavljena pukovnikom UDBE i narodnim herojem koji “ne zna o čemu se radi”, ali zna da mora da sluša ono što mu se naredi, koji kao papagaj govori to je “banda”, ali ne ume da navede ni jedan argument, to je čovek koji - očito - bežeći od te stvarnosti postaje naganjač boksera tražeći redovne treninge, dobru borbu i sl. Na svoj način revolucija i partija prikazani su i likom starog revolucionara, štrajkača iz 1924. godine, koga bez ikakvog razloga (kako se u songu kaže i za njega i za ostale kominformovce “zato što je slušao Radio Moskvu i zato što je voleo Rusiju”) hapse, prebijaju u zatvoru uništavajući u njemu ne samo čvrstinu i dostojanstvo revolucionara, nego i sve oblike ljudskosti, praveći krpu od čoveka, zaplašenu, snishodljivu, uništenu. Revolucija je prisutna i u liku ratnog vojnog invalida koji nosi oznake partizanskog oficira koga suludi milicionar Sulja prebija vođen svojom sumnjom u sve i svakoga. Najzad, milicionar Sulja, ličnost bez ikakve funkcije u kontekstu osnovnog toka drame, postaje onaj lik koji na drastičan način prikazuje smisao (tj. besmisao, suludost, promašenost) svih mera koje smo preduzimali u borbi sa kominformovcima, postaje reprezentant jednog društva u kome vlada opšta sumnja, nepoverenje i bezakonje.3)

Pandan ovaj slici je društvo dušanovačkih mangupa, iskopčano iz svih zglobova vremena, organizovano u bande, koje orgijaju, tuku se, siluju i ubijaju. Ne vidi se ni jedan motiv zbog koga vredi živeti. Na tom planu, autor razvija poznatu liniju kompletnog nihilizma, gradeći na njoj emocije, efekte, melodramu, pokušavajući - u najboljem slučaju po autora - da traži klice čovečnosti upravo u slojevima u kojima su najviše zakržljale.

Potrebno je obaviti precizan dogovor o merama koje su, bez sumnje, veoma hitne (članak iz GK koji treba objaviti u “Politici”; vanredni sastanak organizacije SK u Jugoslovenskom dramskom pozorištu; pisanje u novinama, preko Radija i Televizije; zabrana daljeg prikazivanja drame).4)

AJBT, KPR-II-4-a, k. 166

1) U desnom gornjem uglu prve stranice ovog dokumenta, pripremljenog 17. oktobra 1969, Grupa za društveno-politička pitanja Kabineta Predsednika Republike napominje: “Dajemo informaciju koju je radio drug Bora Pavlović, član Sekretarijata CKSK Srbije.”

U vrhu središnjeg dela prve stranice ispisana je oznaka VT, odnosno “Video Tito”.

U originalu Pavlovićeva informacija, pisana 14. oktobra 1969, nosila je naslov: “Beleška o nekim pojavama kominformovske aktivnosti”, a u verziji koja je Titu dostavljena reč “Beleška” je izostavljena.

2) Sinonim za Informbiro

3) U nastavku Pavlovićeve Beleške bila je rečenica koju je neko od saradnika Grupe za društveno-politička pitanja izostavio, a ta rečenica glasi: “Pretpostavljam da će do srede biti završene foto kopije teksta drame, pa će sam tekst pokazati, pored citata u informaciji GK (Gradskog komiteta SK) Beograda, na čemu su akcenti - i to upravo idejni, politički i etički - koje Muharem Pervić, kritičar Politike pokušava da negira.”

4) Na poleđini poslednje stranice ovog dokumenta, grafitnom olovkom, latiničnim pismom, zabeleženo je: “Boris Kidrič, Dr Luković, ponedeljkom po podne.” Na posebnom parčetu papira prikačenom uz ovaj dokument grafitnom olovkom latinicom je ispisana sledeća napomena: “Slaže se (verovatno Tito) sa merama koje je preduzeo GK (Gradski komitet SK Beograda) i lično osuđuje dramu. Preneo (Jože) Smole (šef Kabineta Predsednika Republike). Š. Z.” (Šefket Zimonjić, šef Grupe za društveno-politička pitanja u Kabinetu Predsednika Republike). Naknadno je neko dopisao: “Ne javljati GK!”