Demokrate posle poraza

Demokratska partija izgubila je bitku za Belu kuću i sada celu organizaciju očekuje potres. Bitka se vodi ne samo oko novca iz kampanje, već i za vođenje partije.

Pitanje para relativno je jednostavno: ono što je preostalo Keriju nakon izbora, mora biti vraćeno, u srazmernom odnosu, darodavcima. Pare koje nisu išle direktno na Kerijev izborni račun, međutim, ostaju imetak partije i biće korišćene u sledećim kampanjama.

Partijska izborna mašinerija, koja se u većini slučajeva oslanja na dobrovoljce, automatski je raspuštena i u centrima koji postoje u svakom većem gradu, danas radi još samo po nekoliko osoba koje su zadužene za eventualne nove donacije.

Ali, zato se pravi rat vodi u političkom vrhu partije. Zvanični centralni organ stranke od 1848. godine je Demokratik nešnel komiti (DNC), kojem je od 2001. godine na čelu Teri Mek Olif (47). Preživeo je nekoliko skandala, ali posle poraza DŽona Kerija mora i on da ode. Za oslobođenu fotelju bori se bivši guverner Vermonta Hauard Din (56), jedno vreme omiljen kod glasača demokrata, čiji neočekivani poraz na preliminarnim partijskim izborima za predsedničkog kandidata do danas niko nije uspeo na pravi način da objasni.

Ni novi boj za njega neće biti jednostavan, s obzirom na to da je na preliminarnim izborima nastojao da se drži mimo glavne stranačke struje, a danas želi da bude na čelu cele stranke. Na drugoj strani, u njegovu korist govori sposobnost da probudi birače u trenutku kada se činilo da će Buš lako i ubedljivo da dobije izbore. Upravo je Din svojim angažmanom uspeo da izbore učini neizvesnim do samog kraja. Trudio se da kormilo Demokratske stranke okrene više ulevo i da time odstupi od centrizma Klintonovog vremena, kada su u velikoj meri nestale razlike između dve glavne političke stranke.

DNC je u osnovi odgovoran za pripremu političke platforme i izborne strategije, ali kao svoj glavni cilj ipak ima prikupljanje novca. NJegove kancelarije postoje u svakoj državi, praktično u svakom okrugu. Američke partije su organizovane mnogo slobodnije nego evropske. Ne postoji, naime, nijedna organizacija koja se bavi članstvom ili članarinom, tako da kancelarije DNC nemaju nikakav uticaj na Amerikance koji se slažu sa stavovima Demokratske partije.

U SAD “član” Demokratske partije (a isto važi i kod republikanaca) postaje svako ko za sebe to javno tvrdi. Međutim, da bi čovek mogao da glasa, neophodna je predizborna registracija, u kojoj je, u nekim od država SAD, neophodno priznati i “članstvo” u nekoj od stranaka. Ni u tim državama, međutim, to ne sprečava građane da biraju kandidata bilo koje stranke i situacija da isti čovek glasa za demokratskog predsednika i republikanskog guvernera, veoma je česta.

Stranačka identifikacija se više pojavljuje u trenucima kada Amerikanac sam odluči da uđe u političku arenu, ali i tada se pre svega radi o formalnom proglašenju. Na članovima DNC je da od prijavljenih političara izaberu nekoliko njih koji će se boriti na preliminarnim izborima.

Američke političke partije imaju slabu centralnu organizaciju i relativno omeđenu centralnu ideologiju, pa je i pozicija šefa DNC više formalna. On svakako ne predstavlja partijskog šefa kakve znamo u Evropi, i ni u kom slučaju ne ulazi u izbore kao kandidat.

Nezvaničnu ulogu stranačkih lidera u stvarnosti obavljaju najuspešniji stranački političari, većinom aktuelni predsednik ili šefovi u Kongresu ili Senatu. Upravo od njih zavisi i moć predsednika DNC.

Novinar plaćen za podršku Bušu Američki televizijski i radio-voditelj Armstrong Vilijems priznao je ovih dana da je tokom predizborne kampanje dobio skoro četvrt miliona dolara od Ministarstva prosvete da bi propagirao Bušovu politiku u oblasti obrazovanja. Zakoni SAD ne dozvoljavaju federalnoj vladi da koristi novac poreskih obveznika za uticanje na javno mnjenje u pitanjima o kojima treba da odlučuje Kongres. Vilijems je do danas bio jedan od najcenjenijih konzervativnih novinara crnaca. Bušove planove u oblasti obrazovanja podržao je baš u vreme kada je ovaj u toku predizborne kampanje nastojao da pridobije glasače iz crnačkih redova. Ugovor u kome je posredovala jedna PR agencija predvideo je da Vilijems komentariše Bušov program u televizijskim i radio-emisijama, da obavi intervju sa ministrom školstva i da kreira i emituje radio-spotove. Vilijems je svoju grešku javno priznao i tvrdi da nije bio svestan da prima novac za ono što treba da kaže: “Odgovornost je moja, nikoga ne želim da krivim. Ovo mi je nauk i popraviću se”, citira ga dnevnik USA Todadž, koji je i otkrio ceo slučaj. Neki kongresmeni i liberalne organizacije pozvali su Vilijemsa da vrati novac, s obzirom na to da se radi o nezakonito potrošenom novcu poreskih obveznika. “To bi bilo apsurdno. Kupili su reklamu i dobili je”, odgovara na to komentator. Demokrate su pozvale predsednika Buša da se “javno odrekne korišćenja skrivene propagande u cilju uticanja na javno mnjenje” i da otkrije da li su još neki komentatori bili plaćeni za propagiranje njegove politike. A Bušov portparol Skot Mek Kliven izjavio je da Bela kuća nije imao nikakvog uticaja na pomenuti ugovor koji je zaključilo Ministarstvo. Agentura Tribune Media Services, koja je nudila Vilijemsove članke novinama, sa njim je odmah prekinula saradnju. “Čitaoci se mogu zapitati da li su nazori u njegovim člancima njegovi lični ili kupljeni od strane trećih lica”, objasnila je ova firma. USA Todadž podseća da se ne radi o prvom ovakvom slučaju. Administracija je već bila u konfliktu sa zakonom zbog sličnih stvari, ali sudske tužbe nisu usledile.