Cunami vs. Holivud

Holivud se sve očevidnije vraća na stazu pepluma. “Gladijator” Ridlija Skota (koji je pre nekoliko godina osvojio Oskara) i “Aleksandar” Olivera Stouna jesu dovoljni dokazi ovoj tvrdnji.

Mada je u filmskim predgrađima Los Anđelesa snimljeno u prošlosti dosta (komercijalno) uspešnih filmova ovakve tematike, peplum nije izvorno holivudski žanr. To je italijanski trade mark. Peplum je, da skratimo, žanrovska oznaka za film sa pseudoistorijskom tematikom.

No, otkuda ta podgrejana strast prema zbivanjima “pre Hrista” baš sada? Svakako da ima više razloga. Povod je, međutim, samo jedan: sumrak filmova-katastrofa (disaster films). Oni se, u dogledno vreme, više neće snimati.

Katkada je katastrofa “prirodna nepogoda” (zemljotres, poplava, erupcija vulkana), ili je izraz tehnološke greške, naučnog ćorsokaka, ali, često, i faktor ljudske gluposti. Stripovi grupacije “Marvel” (koji se takođe “filmuju”) računaju samo sa” srednjom mogućnošću. Holivud uzima sve u obzir. Budući da je ovaj (pod)žanr bio posebno popularan krajem šezdesetih i 70-ih godina DŽDŽ veka, nije neodrživa pretpostavka da je film-katastrofa produkt “hladnog rata”. Ili je - da budemo ironični - film katastrofe “proizvodio” logiku “hladnog rata”. On je za domicilnu (anglo-američku) publiku imao isti “ideološki značaj” kao što su filmovi o DŽejmsu Bondu bili “programirani” za gledaoce s onu stranu “gvozdene zavese”.

Ovaj potonji plan nije se, u geostrateškom smislu, naročito posrećio - jer, prosto, filmovi o tajnom agentu 007 nisu prikazivani u SSSR-u i zemljama “socijalističke zajednice”. Filmovi-katastrofe, pak, jesu bili uspešni.

U svakom slučaju, uvek je bilo uzbudljivo. Gledalac drhti dok brod tone, ali mu je u podsvesti atomska bomba, kao što se ista podsvest, “inspiriše” herojskim podvizima brodolomnika, pravih patriota. Zašto je onda baš sada došlo do sumraka ovakve produkcije? Zar zato što je “hladni rat” prošlost? Ne. Stvari koje su bile pretpostavka zapleta katastrofičnog filma (mož’ da bidne, al’ ne mora da znači!) počele su da se zbilja događaju. Nevolja je što su se one, mada realno moguće, dogodile veoma brzo nakon filma u kome su “najavljene”: vremenska razlika između pojave “Tvistera” u bioskopima i letošnjeg pustošenja uragana “Ivan” je, kada su životi u pitanju, savršeno zanemarljiva.

Odlučeno je, dakle, da se više ne ide mečki na rupu. Poučan primer za ovu elaboraciju jeste sikvel DŽona Mek Tirnena “Umri muški”. To, u svoja prva dva nastavka, koja se oba događaju u Los Anđelesu, i nije bio pravi film-katastrofa, već avanturistička priča o nemačkim teroristima (Frakcija crvene armije?) i usamljenom policajcu, koja je poštovala jedinstvo vremena, mesta i radnje. No, u trećem nastavku, u kome je radnja premeštena na suprotnu obalu, i kada se Brus Vilis ponovo susreće sa teroristima, koje predvodi brat jednog od ubijenih u prethodnom nastavku, postoji i scena u kojoj - simbolično govoreći - NJujork nestaje u plamenu za 15 sekundi.

Čini se da su teroristi nadvladali usamljenog poslednjeg junaka akcionog filma. Oni svoj (prividni) uspeh slave otvaranjem flaša šampanjca u velikom tunelu u izgradnji, a DŽeremi Ajrons, njihov šef, kaže: “Do juče smo bili vojska bez svoje države, a sutra nam valja razmisliti koju ćemo državu da kupimo!” Na koga oni podsećaju? Na Crvene brigade? Na bivše likvidatore KGB-a? Ne. Oni su (nesvesna) personifikacija Al kaide. Svako od njih je model za Osamu bin Ladena. I onda se dogodio 11. septembar.

DŽon Mek Tirnan se, ni kriv ni dužan, posvetio peplumu (“Trinaesti ratnik”) i rimejku “salonskog krimića” (“Afera Tomas Kraun”). Konačni udarac filmu-katastrofi prepustio je drugom. NJegovo ime je Roland Emerih, čiji je film “Dan posle sutra” minule 2004. godine bio jedan od gledanijih i u domaćim bioskopima.

“Dan posle sutra” je loš prevod originalnog naslova Emerihovog filma “The dadž after tomorronj”. Bukvalan je. Radi se o jednoj frazi, kakve su uobičajene u engleskom jeziku, te se ono što se događa u filmu, po autorovoj zamisli, neće desiti prekosutra, ili iduće srede, već u nekoj - nama tada još nepoznatoj - daljoj budućnosti. Ispostavilo se kako je to bila loša kalkulacija.

A šta će se desiti da se nije desilo? Doći će novo ledeno doba. Emerih je i inače sklon katastrofama. Ovu je možda bolje obradio od prethodnih. No, film-katastrofa je kodifikovana žanrovska forma, unutar koje su dramska pomeranja minimalna, te se, veran tom zakonu kvaliteta, reditelj opredelio za kvantitet, za proširenje obima. Ako je, recimo, u “Tvisteru” jedna zabačena oblast pogođena uraganom, a u “Danteovom vrhu” jedan mali grad uništen iznenadnom erupcijom vekovima mirnog vulkana, u filmu “Dan posle sutra” katastrofa ima planetarne dimenzije.

Kao što je prevod naslova pogrešan, tako je i ova konstatacija traljava. Jer, radi se samo o polovini Zemljine lopte, o njenoj severnoj hemisferi. Ovakvo rešenje predstavljalo je jasnu političku odluku, čija je “imitacija” u stvarnosti ispala užasna. Ledena oluja (kako se, inače, zove jedan film Anga Lija) ruši sve pred sobom, sneg zatrpava velike gradove, led okiva zgrade kojima ni Osama bin Laden ne može da naudi, ali - Kip slobode ostaje. NJegova baklja će svetleti u novom ledenom dobu. Čovečanstvo će biti spaseno. Kada je reč o filmu katastrofe, ovom ili nekom drugom, nevolja žanra je u tome da on, principijelno, podrazumeva rasutu dramaturgiju. Prosto rečeno, on mora da poseduje mnoštvo likova. Ti se likovi tokom radnje međusobno gube, traže i, katkada, ponovo pronalaze. Šavovi stalno popuštaju. To je za reditelja pretežak zadatak. Emerih se uspešno izborio sa ovim problemom, sa ovakvom uslovnošću.

Da li? Zemljotres koji se dogodio u Indijskom okeanu blizu Sumatre izazvao je tzv. cunami, džinovske talase u svim pravcima, koji su na početku male amplitude, ali, prevaljujući velika vodena prostranstva, na kraju bivaju razorni. Cunami je generalna proba “smaka sveta”.

Što je najstrašnije, veliki talas dolazi iznenada, što bi se reklo - iz čista mira: ležiš na plaži, more je mirno kao ulje, a onda si mrtav. Indonezija, Indija, Šri Lanka, Malvini, čak i neke zemlje Afrike, praktično nestaju u katastrofi koja, na nesreću, nije film. “Dramaturgija katastrofe” je gotovo identična onoj iz filma “Dan posle sutra”: čak i ovde, u Evropi, koja je pošteđena, mnogi su izgubili vezu sa svojim bližnjima, neopreznim turistima, traže ih porukama preko medija, ali ih, za razliku od Emerihovog filma, obično ne nalaze. U ugrožena područja stiže pomoć koja je, mada se meri milijardama milijardi, ipak nedovoljna. Film-katastrofa postao je film-istina, što ne znači da je manje tragičan. Televizijski izveštaji o cunamiju potvrđuju Godarovu tezu da je najbolji igrani film dokumentarni film, a najbolji dokumentarni film igrani film.

Uzgred budi zapitano, da li je naša kinematografija proizvela neki film-katastrofu. Nema narocite potrebe. Jer, zašto bismo odlazili u bioskop da vidimo ono što nam se stalno dogada.