Ode zlato, ostade blato

1. Ovde je, kažu mi na ulasku u Majdanpek, stajao grafit: “Ko poslednji izađe neka ugasi svetlo!”

Ispod nas se vidi Južni revir. Predeo kao na Mesecu. Odavde su tone i tone rude bakra otišle u preradu. I ne samo bakra. Vađeno je ovde i po tri, četiri hiljade kilograma zlata i petnaest do dvadeset hiljada kilograma srebra godišnje.

2. Majdanpek je stigla jevrejska poslovica: “Dabogda imao pa nemao.” Kome god sam rekao da idem u Majdanpek, svi su mi rekli: šta ćeš tamo, tamo nema ničega.

3. Ovde su rudu kopali i pre dolaska Rimljana. Kopali su je Kelti i Iliri, kopali Srbi i Sasi, kopali Turci, i Ugri, a sad u Majdanpeku ima više od dvadeset nacija. Šaška reka čuva uspomenu na Sase.

4. Ovde je bilo i ima samorodnog, tako kažu rudari, zlata i bakra.Tako da se počelo sa tzv. skupljačkim rudarenjem.

Ovakav Majdanpek je počeo da se gradi šezdeset prve godine.

A građen je mnogo puta kroz istoriju.

Građen i napuštan.

Napuštan kad bi se prestalo sa kopanjem rude, građen ponovo kad bi vladarima ustrebalo zlato.

Ne postoji nijedno mesto u gradu koje je udaljeno više od četiristo metara od šume. Sa leve i desne strane grada bez predgrađa, počinje šuma.

U šumi se vide svinjci, kokošinjci i košnice sa pčelama.

Uz sok od divljih kupina koji pijem u neograničenim količinama, Boris Radojević mi kaže da je neki dan video, tu ispred solitera, lisicu. Ali ne besnu. Došla je prosto zato što je tu šuma.

Grad je okićen za novogodišnje praznike petokrakama. Ovoga puta žutim.

5. U blizini je ski staza. Oni koji hoće da skijaju, mogu da iznajme jeftino stan za dvadeset, trideset evra. Ne dnevno. Mesečno. Još bolja im je varijanta da ga kupe. Pile Telešop, u skladu sa svojim imiyom, vele, dolazi da zimuje ovde.

Dejan Zlatić, direktor Televizije Majdanpek, živi kao podstanar. Samo što stanarinu ne plaća. U Majdanpeku su srećni kad nađu nekog ko će plaćati struju, telefon, grejanje i čuvati stan. Ko plaća kiriju više od trideset evra, loše je prošao.

Stan koji namerava da kupi, kaže Dejan, od sedamdeset četiri kvadrata, u njegovom soliteru se prodaje za šest hiljada evra. Stan od sto kvadrata je prodat za dvanaest hiljada. To je skupo.

Ima dvadesetak penzionerskih familija iz Beograda koje su ovde kupile stanove.

“Hrane pudlice pilećom yigericom”, dobacuju iza susednog astala.

Šetaju po šumi, skupljaju pečurke i divlje plodove, beru lekovito bilje po Miroču, zimi skijaju.

Leti mogu da se kupaju u bazenu. Olimpijskom. Odavde je vaterpolista Trbojević.

6. Hotel “Kasina” u kojem spavam je u stečaju.Tako piše na bloku za doručak. Doručak je obilan, osoblje ljubazno, ali se mora doručkovati u jakni. U restoranu je hladno. Jedini sam gost na doručku.

U hotelu je ključ od Rajkove pećine.

Iako je otvaraju samo za ekskurzije i prvomajski uranak, recepcionerka koja je i vodič, kreće sa Dejanom Zlatićem, Radomirom Joksimovićem i znatiželjnim putopiscem u Rajkovu pećinu. Na putu do pećine prolazimo pored veštačkog jezera. Pećina je osvetljena, staze su uređene u dužini od 600 metara. Sa čudesnom Ježevom dvoranom. U dubini huči Rajkova reka. Rajko je bio hajduk koji je presretao trgovce i otimao blago. On je ubijen a njegovo blago nije pronađeno. Priča o Rajkovom blagu budi maštu mnogobrojnih tragača za zlatom.

Na stropu pećine gnezde se slepi miševi. Recepcionerka se boji slepih miševa i moli nas da nastavimo sami.

7. Pred zoru bude me buka i glasovi. Gori stan u zgradi u blizini. U napušten stan neko je provalio. Vlasnica se za poslom odselila u Gradišku. A kažu da ga je bila tek renovirala.

8. Fabrika bakarnih cevi je prodata. Ova fabrika je uvek imala za godinu dana unapred prodatu proizvodnju. Nikad nije bilo dovoljno bakarnih trupaca u Boru za nju pa su čak uvozili bakar. Kupili su je Rusi. Novi vlasnik nije nikog otpustio. Nego je i primio nove radnike.

Napravljena je i “Simpova “ fabrika, koja sad zapošljava stotinak radnika.

Rudnik je imao oko tri hiljade rudara. Sad je taj broj prepolovljen. Za jedan dan iskopa se rude koliko se kopalo za mesec dana.

Majdanpečani se dele na one koji su totalni pesimisti, za koje je kraj rudnika i kraj života grada i one koji veruju da će Majdanpek opstati.

Vesna Repeyić prodaje mobilne telefone i kaže:

“Ovaj grad više ne diše. Nema dušu. Ovo je mrtav grad.”

Jasmina, novinar na radiju:

“Ovde nema ničeg sem crne magije i švaleracije.”

9. Nekad su grejanje, prevoz, koncerti najvećih zvezda zabavne i narodne muzike bili besplatni. Čak i školske ekskurzije. Sve je to u zlatnim godinama zlatom plaćao rudnik. Bio je to idealan socijalistički grad, iz kojeg je potekla inicijativa za stvaranje Titovog fonda za školovanje mladih radnika i radničke dece.

A sad svega toga nema. Sve mora da se plati, a ljudi su ostali bez posla. Boje se gašenja rudnika.

Kako ljudi preživljavaju? U čemu je tajna?

Ima mnogo penzionera koji su zaradili dobre penzije.

Oni izdržavaju decu i unuke.

Ovde nikad nije bilo međunacionalne frke. Grad je po prihodima nekad bio peti u Jugoslaviji. Zajedno su živeli:

Vagneri, Kihneri, Jasenski, Muslimani, Srbi, Hrvati.

Godine 1856. izgrađena je crkva. Posao je kralj Aleksandar poverio Urošu Kneževiću. Imajući u vidu da u Majdanpeku treba podići pravoslavnu crkvu koju bi istovremeno katolici prihvatili kao svoju, Knežević se odlučio za švajcarski stil iza koga se krio bondruk (drveni kostur ispunjen opekom, rasprostranjen u Evropi tokom osamnestog i devetnaestog veka).

Hram je posvećen svetim apostolima Petru i Pavlu, koje su nešto ranije rudari uzeli za svoje zaštitnike.Tako je slava rudnika postala slava celog grada.

Ovde je stanovništvo, u okolnim selima, osim hrišćanskih, sačuvalo mnogo paganskih običaja.

Jasmina mi pušta sa kasetofona četrdesetodnevni pomen, prizivanje mrtvog oca da dođe i vidi koje su mu darove pripremili i ko je došao da ga obiđe. Uzalud pokušavam da otkrijem etimologiju reči Bufan, kako su nazivali starosedeoce Majdanpeka.

Priča mi o Muma Padure, majki prirodi, šumskoj majci raščupane kose u koju mnogi veruju.

Ako neko umre mlad neoženjen, neudat, onda ga iskopaju pre četrdeset dana i izlažu suncu. Ili, kako oni to kažu, daju ga suncu. Onda igraju mrtvačko kolo za njega. Kolo koje se unazad igra. A ako umre bez sveće, onda mu se pravi rajska sveća.

10. Ima jedna stara izreka: “Bez nevolje, nemoj u Homolje.”

I druga: “Gde je zlato, tu je i nevolja.”

Zlatara Majdanpek još radi. Organizuju Majdan art. Sajam zlatarstva.

11. Gorčilo Sredojev Potpara je direktor Gimnazije i pesnik. Mrzi modernu poeziju i priča:

“Majdanpek je pukao, govore klinci. Zlatni grad je postao rupa, ukleto mesto, nedođija. Svi obećavaju, jedan je i sađenje rude obećao. Grad radnika, udarnika, majdanpečkih Sirotanovića, preobratio se u mesto besposličara, nadničara i kojekakvih protuva. Opština Majdanpek ima svoju filijalu u Vićenci. Iako tamo nema nikakvih rudnika. Tamo ih se odselilo, za Italiju, oko hiljadu i po. Nekad se ovde govorilo o velikom kriminalu, onom privrednom, a u zatvoru su završili kokošari. Malom lopovu skidaju glavu, velikom kapu. U praznoj kući najbolje uspeva ono što ne treba. Ali na kraju tunela ipak čkilji svetiljka. Oni koji su ostali, kažu: pregurali smo najgore. Vlada obećava novu petoletku. Ko će je sprovoditi, dogovoriće se na nekom forumu. U borbi protiv socijalista opozicija je koristila parolu:

“Odneli ste zlato, ostavili blato.”

12. Ovde je po kazni živeo Nušić.

“Ti si jedini pisac koji je ovde došao posle Nušića a on je ovde bio po kazni”, dira me Boris Radojević.

“Pokori se bedi i beda će se tebi pokoriti”, citira Solženjicina.

13. Letos na bazenu neki klinci su kamerom snimili devojčice koje se presvlače. Ucenjivali su ih šest meseci. Onda se jedna od njih otrovala. Spasena je slučajno.

“Blic” je to doneo na naslovnoj strani.

Svi u gradu pričaju o tome.

Ali na kiosku, u pola deset naveče, još trideset primeraka “Blica”. Nema ko da ih kupi.