Sedam milja zaostatka

Od petooktobarskih promena u Srbiji gotovo da se u pravilnom razmaku u javnosti pojavljuje priča o ustupanju baza Sjedinjenim Američkim Državama ili NATO-u. Uvek praćena sa senzacionalističkim naslovima, uz često podeljena mišljenja i licitiranje koja bi od baza bila zanimljiva. Do sada čulo se o Kopaoniku, Pasuljanskim livadima, Nišu, jugu Srbije, Batajnici, Surčinu, Pešteru... Posle nekog vremena stvar bi opet utihnula. Sada je stvar dodatno podgrejana posetom komandanta NATO snaga za južnu Evropu i razgovorima koji su vođeni u Beogradu tom prigodom. U jednom trenutku deo zvaničnika kao da je hteo da sugeriše da je poseta bila afirmacija srpsko-američkih vojno-političkih odnosa. A onda se desio obrt: uvedene su (“mini”) sankcije, posle kojih je usledila jednostrana priča o iznajmljivanju baza Amerikancima.

Vojno-politički odnosi sa Amerikancima, imaju svoju malu predistoriju. Saveznici u svetskim ratovima i “hladnom ratu”, Srbi i Amerikanci, našli su se u potpunom neprijateljstvu, koje je dovelo do dve američke vazdušne intervencije 1995. i 1999. Neprijateljstvo je potrajalo i neko vreme posle odlaska Slobodana Miloševića sa vlasti. Prvi znakovi saradnje bili su na jugu Srbije, u vreme ulaska naših snaga u Kopnenu zonu bezbednosti 2001. Međutim, do veće afirmacije odnosa nije došlo. Čekalo se da demokratske snage “osvoje” i Ministarstvo odbrane. Posle ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića, i u sistemu odbrane vladalo je očekivanje da će analogno prijemu Srbije i Crne Gore u Savet Evrope doći i do ubrzanog prijema SCG u program Partnerstvo za mir. Dinamičan i potpuno različit od dotadašnjeg nastupa, ministar odbarne Boris Tadić je svojim reformskim potezima i nastupom u NATO u Briselu maja 2003, utemeljio očekivanje da će ta godina biti godina naše odbrambene reafirmacije.

Zahtev iz Vašingtona da SCG do kraja juna potpiše famozni član 98 o izuzimanju američkih građana iz nadležnosti Haškog suda, smatran je u vrhu Ministarstva odbrane kao jedan od presudnih momenata za razvoj saradnje sistema odbrane SCG i SAD. Iz niza političkih razloga do potpisivanja nije došlo. Nekako odmah zatim, iako su u Hag otišli Šljivančanin i Radić i lista najtraženijih vojnih optuženika se u tom trenutku svela samo na generala Mladića, počeli su sredinom jula da stižu uzdržani signali iz Brisela, da sa prijemom neće tako lako ići, ako general Mladić bude na slobodi. Što se u Briselu čitalo kao da je u nekoj od beogradskih kasarni.

Ipak, u vojnim odnosima sa Amerikancima u toku leta vođena su dva konkretna projekta. Prvi: davanje u zakup lokacije, koja se nalazila u jednom od krajeva gardijskih kasarni, na Dedinju za američku ambasadu, koja je trebalo da se iz razloga bezbednosti preseli u mirniji deo grada. Ovaj projekat nije uspeo iz čitavog niza razloga: od procene zemljišta, nadoknade, dozvola... iako je bio odobren od Vlade Srbije. Poseta premijera Zorana Živkovića SAD prošla je potom u znaku njegove ponude da se 1000 naših vojnika i žandarma nađe zajedno sa snagama SAD u nekoj od mirovnih operacija. Usledili su opsežni pregovri i pripreme. Stvar nije bila mala: za ratom i sankcijama iscrpljenu Vojsku SCG ovo bi bio veliki zadatak, ali i mogućnost reafirmacije u neverovatno brzom roku. Nije šala da bataljon iz Srbije bude zajedno u američkoj brigadi negde u mirovnoj operaciji. To je značilo preskakanje čitavog niza prepreka do željno očekivane vojne integracije. Međutim, što zbog sporosti vojnog vrha, što zbog nemogućnosti finansijskog zaokruženja ovog projekta sa naše strane, i konačno zbog kasnijeg protivljenja u delu administracije SAD, projekat je propao. Saradnja sa Amerikancima na vojnom planu svela se u tokove normalne saradnje: pojedinačnog školovanja naših oficira, dolaska njihovih delegacija, dogovora i pregovora. Ta saradnja bila je veća od pre 2003. godine, ali daleko manja od realnih mogućnosti. I očekivanja. Ostao je haški zahtev, koji je krajem godine povećan: četvorica Miloševićevih generala dobila su optužnice iz Haga. To je bio neočekivan udarac vladi koja je slovila ze reformsku. Sa druge strane, signali da se ova optužnica priprema, bili su pušteni Beogradu još u aprilu. U tih sedam meseci do objavljivanja optužnice, niko nije spremio valjanu strategiju za odgovor na ovaj izazov.

Američki specijalci na Kopaoniku? Poseta delegacije Združenog generalštaba oružanih snaga SAD Beogradu višestruko je značajna. Ako je suditi po ličnostima sa kojima su visoki američki oficiri razgovarali, ekonomski aspekt misije bio je važan koliko i geostrateški. Pažljivi posmatrači već su izveli zaključak da je, pored ostalog, poseta bila i opipavanje pulsa za ozbiljniju vojno-tehničku saradnju dve zemlje. “Nismo razgovarali o detaljima jer ovakav nivo delegacije to ne dopušta, ali je bilo govora i o tom aspektu naših odnosa”, kaže za NIN general Ivan Đokić, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse. “Raspravljana je i mogućnost naše logističke podrške. Ali, kada je ova vrsta saradnje u pitanju, moramo uzeti u obzir različite tehnologije izrade sredstava. Osim toga, i u ovom domenu njima je najpre važno ispunjenje političkih uslova. Nama je stavljeno do znanja da sami moramo reći šta tačno želimo i šta možemo.” A mi to, tvrdi Đokić, već imamo precizno određeno. Da li je to ponuda Kopaonika kao baze za specijalne jedinice američke vojske (sve informacije kažu da su naročito zainteresovani za ovo), ili posao oko remonta vojnih sredstava koje američke trupe koriste u Bosni ili Bugarskoj, tek jasno je da se sve mora razumeti kao zaokruživanje američke pozicije na Balkanu. Kopaonik uistinu jeste za njih zanimljiv - vezuje Kosovo, Rašku oblast, užu Srbiju i BiH, a šire i jugoistočnu Evropu i Bliski istok Izvesno je da SAD žele da se obezbede za postiračku eru, koja bi mogla početi već 2006. godine. “Kada Amerikanci hoće da remontuju helikopter koji koriste u Bosni, moraju da ga pošalju u Nemačku, što mnogo košta. Oni imaju sasvim opipljiv interes da u te svrhe ostvare sa nama saradnju i iskoriste naše remontne zavode koji su stvarno kvalitetni”, tvrdi Darko Trifunović, stručnjak za međunarodno pravo i bezbednost. Bez obzira na prave namere Amerikanaca, da Beograd i državni entitet čiji je on centar nisu nezanimljivi pokazuje gotovo stalno prisustvo velikih vojnoindustrijskih lobista u poslednje dve godine. Ne treba zaboraviti ni posetu vojnog izaslanika SAD u SCG, krajem prošle godine, kasarnama u Nišu, zajedno sa našim oficirima. MILENA MILETIĆ

Odlazak reformske vlade Zorana Živkovića početkom godine i reformskog ministra odbrane Tadića u aprilu 2004, označio je definitivan zastoj po pitanju haške saradnje. Ovaj zastoj je pre neki dan doveo i do obnavljanja dela sankcija Beogradu. Mada je reč o političkom pitanju, i iako se zvaničnici vlade (delom i Ministarstva odbrane) trude da ukažu da nije ništa strano, nedostatak ove saradnje upravo se najviše i najteže pokazuje u sistemu odbrane. Zbog nedostatka političke verifikacije, jedna prilično dobra i iskusna vojska i dalje stoji na slepom koloseku integracija.

Da li bi ustupanje baza SAD i NATO pomoglo reintegraciji našeg sistema odbrane? Verovatno da bi. Ako ne uzmemo u obzir vrele političke rasprave, bez kojih srpska politička scena ne može da funkcioniše, ovakvi aranžmani sigurno bi doneli znak političke afirmacije, bezbednosno olakšanje, ali i ekonomski profit. Najmanje za okruženje tih baza.

Međutim, pravo pitanje je da li su SAD (i NATO) uopšte zaintersovane za baze u Srbiji i Crnoj Gori? Iskustvo dolepotpisanog kao savetnika u mandatu Borisa Tadića, govori da nijedan zvačninik SAD i NATO nije istakao ovakav zahtev! U planiranom premeštanju američkih vojnih baza iz Nemačke i Zapadne Evrope, bliže neuralgičnim tačkama Srednjeg istoka, sada kao potpuno afirmisani partneri figuriraju Bugarska i Rumunija. Ove nove članice NATO pripremile su i ponudile konkretne vojne, vazduhoplovne i pomorske baze za snage SAD (i NATO). Sa druge strane ove države već su odavno uključene u međunarodne integracije, njihovi vojnici nalaze se u Avganistanu i Iraku gde zajedno sa Amerikancima vode borbu protiv terorizma, a NATO evropski saveznici i Amerikanci su poodavno stacionirani sa manjim vojnim elementima u ovim zemljama. Konačno, ove baze su i više stotina milja bliže području upotrebe američkih snaga. Sve je to korak od sedam milja vojne saradnje u odnosu na SCG. Sa takvim konkurentima, naša država opterećena haškom nesaradnjom, ali još više unutrašnjom političkom i bezbednosnom nestabilnošću daleko je od pogodnog područja gde bi Amerikanci uspostavili svoje stalne baze. Ovde ne treba mešati njihove baze na Kosovu, tipa Bondstil i manje, gde su one po tipu “isturenih baza”, gde ne žive porodice njihovih vojnika, i gde se snage rotiraju svakih šest meseci.

Da li NATO-u treba ustupiti baze na teritoriji SCG? Nacionalni interes Dušan Petrović, potpredsednik Demokratske stranke Ulazak Srbije i Crne Gore u međunarodne bezbednosne organizacije je nacionalni interes. Neodrživa je pozicija da ostanemo po strani kada je gotovo cela Evropa na takav način artikulisala svoju bezbednosnu politiku. O konkretnim aranžmanima i modalitetima učešća naše zemlje, u trenutku kad dođemo u priliku da postanemo, pre svega, članica Partnerstva za mir, odlučivaće parlamenti, vlade, na predlog najviših vojnih vlasti. Kao laik za vojna pitanja i pitanja odbrane ne mogu da kažem da li je u državnom interesu ili ne da se takav postupak preduzme. U svakom slučaju, ono što predstavlja pomak u približavanju SCG međunarodnim bezbednosnim organizacijama je dobro za nas. U principu, protiv Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Bez opsežnih priprema, nacionalnog plana, bez stavljanja na vagu šta se dobija a šta gubi, besmisleno je govoriti o ustupanju baza u Srbiji NATO-u. U principu sam protiv toga, ali bi prvo trebalo videti šta nam se zauzvrat nudi. Ministar Davinić trebalo bi da nas obavesti šta dobijamo zauzvrat. NATO je već u SCG Dušan Proroković, funkcioner Demokratske stranke Srbije Jedino što mogu da kažem jeste da o tome konačnu reč treba da da zakonodavni organ. Dakle parlament, a ne ministar. Mislim da će se o tome tek voditi rasprave. NATO ima već jednu veliku bazu - Bondstil na teritoriji Srbije i Crne Gore, ali mislim da će neki mnogo uticajniji ljudi u ovoj državi voditi raspravu o tome u narednim mesecima. U ovom trenutku, ministar može da ima svoje mišljenje, ali ne može da donosi odluku. Prihvatljiv koncept Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Ne vidim problem u tome, jer je proklamovana politika zemlje da pre ili kasnije postane članica Partnerstva za mir, a nakon toga i NATO. Zato bi taj koncept bio prihvatljiv i za Srbiju. Granica Evrope pomera se ka istoku i logično je da baze budu na obodu Evropske unije, a jedan od proklamovanih ciljeva Srbije i Crne Gore je ulazak u EU. Bez obzira na to, Srbija kao potencijalni član Partnerstva za mir trebalo bi da ima baze na svojoj teritoriji.

Da li u budućnosti ima perspektive za ovakvu saradnju dva sistema odbrane. Što se tiče baza kakve se pripremaju u nama susednim istočnim državama, čini se da smo potpuno propustili trenutak. Ali, ipak postoji mogućnost u budućnosti. A to predvića i nedavno usvojena Strategija odbrane! Naravno, pitanje ove saradnje zavisilo bi tehnički i od stepena razaranja ponuđene vojne infrastrukture i spremnosti SAD da ulože sredstva u njihovu rekonstrukciju, zatim i od iskrenosti i operativnosti naših pregovarača. Ponajviše od promene mentalnog sklopa u glavama pojedinaca u vojnom vrhu. Amerikanci vole čistu i jasnu politku, bez posrednika, medijske buke i problematičnih aranžmana. U vojnointegrisanoj Srbiji (i Crnoj Gori?), koja bi ispunjavala sve političke zahteve u budućnosti, od interesa za SAD bi mogli da se nađu jedna vazdušna baza za omogućavanje alternativa za mobilne snage američke armije, možda poligon(i) za obuku, i neki od vojnih kapaciteta za oporavak i rehabilitaciju njihovih ratom iznurenih vojnika. Problem zastarele ili nepostojeće protivvazdušne odbrane (PVO), nemogućnost nabavki novih lovaca, raketnih i radarskih sistema u državama jugoistočne Evrope, otvoriće sigurno u bližnoj budućnosti pitanje stacioniranja američkih vazdušnih snaga za PVO celog regiona. Ovo bi moglo da predstavlja mesto gde bi mogla da se uključi Srbija (i Crna Gora). Naravno, ako do tada ispuni sve tražene zahteve. U takvoj bezbednosnoj realnosti, mogli bismo da profitiramo od našeg centralnog položaja u regionu, koji nam je sada bezbednosni problem. Batajnica, kao najveća vazdušna baza bivše Jugoslavije, ili radarski položaj na Kopaoniku, mogli bi u teoriji biti iznajmljeni ili delom korišćeni od američkih vazdušnih snaga. Samo ako se setimo na vreme! Uostalom sam izbor položaja na Kopaoniku i njegovo opremanje 1954/55, urađeno je upravo sa Amerikancima, a Batajnica je tih godina bila centar gde su se uz američku pomoć osposobljavali naši mlazni piloti. Samo što je tada Titova Jugoslavija bila na strani dobrih momaka i uživala besplatnu američku vojnu pomoć.

Da bi do ovoga došlo potreban je politički konsenzus šta želimo u vojno-bezbednosnoj politici, politička definisanost i bezbednosna zaokruženost naše države. Do tada imaćemo i dalje periodično obnavljanje priče o iznajmljivanju baza Amerikancima ili NATO-u, od koga će profitirati samo žuta štampa i jeftino politikanstvo.

Dr Bojan B. Dimitrijević