Prsti svetog Jovana

Danas je (20. januara) Jovanjdan. Jedna od najčešćih slava kod Srba. Slavi se onaj za koga je sam Gospod rekao da “nijedan od rođenih od žene nije izašao veći”. Onaj koji je najavio i svojom desnicom krstio Gospoda.

“Ruka koja je zahvatila vode iz Jordana i podigla se nad glavom Hristovom nalazi se među nama”, zapisao je u “Misionaru” vladika Nikolaj (Velimirović).

Ruka kojoj su se poklonili i za koju su se borili da je imaju pri sebi mnogi sveci, razni carevi, patrijarsi i vernici iz svih doba u proteklih dvadeset vekova, i danas je u posedu Srpske pravoslavne crkve.

Desnica svetog Jovana Krstitelja učesnik je i svedok najkrupnijih istorijskih događaja. Svedoče o tome i mnogi zapisi.

Na put iz Sevastije, gde je na krvavoj gozbi Irodovoj posečen sveti Jovan Krstitelj, ruka njegova krenula je sa jevanđelistom Lukom. Sveti Luka, dok je boravio u glavnom gradu Samarije, zatražio da u svoju postojbinu, u Antiohiju, ponese telo svetog Jovana. Međutim, žitelji Sevastije to nisu dozvoljavali, pošto je već bio izuzetno razvijen kult moštiju Krstiteljevih. Ipak, uspeo je da izdejstvuje da ponese desnu ruku, koja je krstila Isusa Hrista. Žitelji Antiohije dočekali su je i čuvali sa velikim poštovanjem, i zbog uloge koju je imala u hrišćanstvu, ali i zbog toga što su od nje, kako kazuju sačuvana svedočanstva, dolazila velika čudesa.

Međutim, u vreme cara Julijana Otpadnika, kada je ponovo došlo do napada na hrišćane i hrišćanske svetinje, ruka Jovanova morala je biti sakrivena. Sakrili su je tamošnji hrišćani pred Julijanov dolazak u Antiohiju. Pošto napadači nisu uspeli da pronađu ovu svetinju, poslani su u Palestinu, u Sevastiju, da telo svetog Jovana Krstitelja koje se tamo nalazi, bez glave i desne ruke, zajedno sa hramom i grobom, spale i unište. Ali, i tu ih preduhitri patrijarh jerusalimski, koji, saznavši za njihov dolazak, kako piše blaženi Simeon Metafast, krišom iz groba uze Jovanove mošti i posla ih u Antiohiju, a mesto njih stavi kosti nekog drugog čoveka. Napadači tako spale i unište ove kosti, sa hramom i grobom Jovanovim.

Posle Julijanove smrti, desnica svetog Jovana ponovo je iznesena iz gradske kule, gde je bila sakrivena.

A kada su Antiohiju zauzeli Agarjani, hrišćanski carevi pokušavali su na razne načine, nudeći velika bogatstva, da svetu ruku prenesu u svoj carstvujući grad. Ali, to im nije polazilo za rukom. Tek u desetom veku, za vreme zajedničke vladavine cara Konstantina VII Porfirogenita (913-959) i njegovog srodnika Romana (920-944) uspelo je to đakonu Jovu iz Antiohije. Iz antiohijskog hrama Svetog apostola Petra, krišom od rizničara, uzeo je Krstiteljevu ruku i žurno krenuo prema Carigradu. Tek kada je stigao u Halkidon, grad u severozapadnom kraju Vitinije, na obali Bosfora, prisutnim hrišćanima je pokazao šta ima kod sebe. Bila je to vest o kojoj su odmah izvešteni i sami carevi. Čim je vest stigla, u Halkidon je upućena carska lađa, sa patrijarhom i nekoliko uglednih senatora, da krenu u susret Krstiteljevoj ruci i da je sa svim počastima donesu u carski grad. Patrijarh je svetu ruku tokom celog puta držao na svojim rukama. Zapisano je da su na obalu izašli i carevi i sav narod, da je dočekaju “kao da samog svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susreću”. Hroničari beleže da se to desilo baš uoči Bogojavljenja, svetog dana kada je Jovan krstio Gospoda.

Kasnije su od ruke Jovanove odvojena dva prsta. Jedan prst, veruje se, dat je Studitskom manastiru Svetog Jovana, i on se danas, u kivotu oblika desne ruke, nalazi u Otomanskom muzeju u Carigradu. A drugi prst car Teodor Laskiris darovao je 1219. godine našem Svetom Savi, prilikom proglašenja samostalnosti Srpske crkve. Sveti Sava ovu svetinju položio je u Žiči, da bi potom, sa preseljenjem arhiepiskopskog prestola, i ona bila preneta u Peć. Po propasti srpske srednjovekovne države, Jelena Branković ovu svetinju uzima i odnesi u Moreju, na dvor svoga oca Tome Paleologa. Pošto su potom Turci zauzeli i Carigrad i Moreju, Toma Paleolog, zajedno sa svetinjom, sklanja se u Italiju, kod pape Pija DŽI. Svetinju predaje papi, a ovaj, pošto je bio rodom iz Sijene, Krstiteljev prst daruje tamošnjoj katedrali, gde se i danas čuva, u kivotu s natpisom: Desnica Pretečina. Pomeni Savu arhiepiskopa srpskog.

Desna ruka Svetog Jovana ostala je u Carigradu sve do dolaska Turaka. I oni su prema njoj imali veliko poštovanje, onakvo kakvo danas ima, navodi se, i glava Jovanova u džamiji u Damasku. Međutim, da bi umirio ratnički raspoložene latinske ritere, poznate kao vitezovi svetog Jovana, kojima je cilj bio da čuvaju sveta mesta, a koji su se tada nalazili na Rodosu, sultan Bajazit II predade im (1484) desnicu Krstiteljevu. Jovanovci su tada već imali u svom posedu dve velike svetinje, koje su doneli iz Palestine: deo časnog Krsta (verovatno dar Luja DŽII) i ikonu Presvete Bogorodice, koju je naslikao sveti Luka, u Efesu, u kući svetog apostola Jovana Bogoslova; ova ikona proputovala je Istok, pokazavši se kao čudotvorna, a za nju je bio podignut i hram na drevnom svetilištu Filerimos kod grada Rodosa, pa je otuda i dobila naziv - ikona Presvete Bogorodice Filerimose.

Turci su jovanovce potom proterali i sa Rodosa. NJihovo novo odredište bila je Malta, gde su za ove svetinje 1573. podigli crkvu Svetog Jovana. Po imenu ovog ostrva poteklo je i njihovo ime - Malteški vitezovi. Ovde su se zadržali dva veka, do kraja 18. veka, kada ih ukidajući red Malteških vitezova, Napolen proterao. Zaštitu su potražili od ruskog cara Pavla I. A i sami su uzvratili velikim darom, ustupajući svetinje koje su mnogi carevi želeli da imaju. Učinili su to uz reči: “Pobegli smo ispred bezbožnog Napoleona i ne znamo kakva će posle ovoga biti dalja sudbina hrišćanstva. Zato vam predajemo na čuvanje ove tri svetinje, jer je na Rusiji da bude Treći Rim koji će biti branilac hrišćanstva.”

Znajući o kakvim svetinjama je reč, car naloži najveštijim majstorima svog carstva da ih dostojno opreme i bogato ukrase. Tako je prvobitni metalni okvir Bogorodičine ikone zamenjen zlatnim, dok je sama ikona ukrašena sa 270 dragih kamenova, a u međuprostoru su trolisti od brilijanta i rubina. Isto tako bogato su opremljeni i relikvijari za svetu ruku Jovanovu i za deo Časnog krsta. Ove tri svetinje smeštene su najpre u carsku rezidenciju u Gatčinu, a potom u Zimski dvorac u Petrogradu. Od tada, od te 1799. godine, svakog 12/25. oktobra u svim pravoslavnim hramovima održava se služba u spomen njihovog prenosa u Rusiju. Tekst ove službe može se pronaći i u Mineju, štampanom 1904.

Sto dvadeset godina Jovanove mošti provele su u Rusiji, a onda ih, sluteći opasnost od bezbožnih boljševika, car Nikolaj I Romanov daje svojoj majci Mariji, da ih ona sakrije. Marija ih prenosi u zemlju svog porekla, u Dansku, da bi ih potom njene kćeri, velike kneginje Ksenija i Olga, predale mitropolitu Antoniju Hrapovickom. Mitropolit je svetinje privremeno smestio u pravoslavni hram u Berlinu, a onda se zajedno sa njima preselio u Srbiju, u Sremske Karlovce, gde je ubrzo posle toga osnovana Ruska zagranična crkva.

Mitropolit Antonije svetinje potom poverava kralju Aleksandru Karađorđeviću. Međutim, kralj, zbog nekih predrasuda, okleva da ih prihvati, ali se na kraju ipak prihvata uloge njihovog patrona. Svetinje su najpre smeštene u dvorsku kapelu u Starom dvoru (danas Skupština grada), a po izgradnji Belog dvora na Dedinju i pored njega pridvornog hrama Svetog Andreja Prvozvanog, prenete su i smeštene u njenu posebno izgrađenu skrivnicu.

Na početku Drugog svetskog rata kralj Petar II, sa vladom, napušta Beograd. Sa sobom nosi i tri velike svetinje. U manastiru Ostrog, u noći između 14. i 15. aprila 1941. godine, pre nego što će definitivno napustiti Jugoslaviju, svetinje i druge dragocenosti predaje patrijarhu Gavrilu (Dožiću). Nemci ubrzo hapse patrijarha, odvodeći ga u zarobljeništvo, gde će ostati do kraja rata.

Arhimandrit ostroškog manastira Leontije (Mitrović) već je bio svetinje dobro sakrio. One će neopažene tu ostati sve do 1952. godine, kada su ih, tragajući za preostalim kraljevim zlatom, u arhimandritovoj sobi ispod duplog poda pronašle crnogorske komunističke vlasti. I ne znajući tačno o kojim svetinjama je reč, pošto im je zlato bilo najvažnije, odneli su ih i deponovali u kasu Državne bezbednosti u Podgorici (tada Titograd).

Svetinje su u policijskoj kasi zadržane sve do 1978. godine, kada su Cetinjskom manastiru predati časni krst i ruka Svetog Jovana, dok je ikona Presvete Bogorodice Filerimose data Državnom muzeju u Cetinju.

Za ove svetinje u okviru Cetinjskog manastira izgrađen je poseban hram - paraklis svetog Jovana. Međutim, crnogorske vlasti sve do danas uporno odbijaju da Crkvi vrate čudotvornu Bogorodičinu ikonu.

O boravku ovih velikih svetinja u Crnoj Gori javnost je obaveštena tek na Lučindan, 31. oktobra 1993. godine, kada je na Cetinju započelo vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC.

Ova vest obišla je hrišćanski svet. Mnogi su pošli na Cetinje. Međutim, u domaćoj javnosti kao da ni do danas to nije dovoljno poznato.

Ubrzo posle toga na Cetinje stižu predstavnici Malteških vitezova. Saznalo se da su se u Podgorici raspitivali za mogućnost da otvore svoju kancelariju, navodno radi “humanitarnih akcija”. Tom prilikom, Crnoj Gori, koja je tada kao i Srbija u izuzetno teškoj situaciji, zbog sankcija, obećali su humanitarnu pomoć u lekovima, u vrednosti od dvanaest miliona dolara. A usput, izokola, vele, raspitivali su se za svetinje na Cetinju. U štampi, i uopšte u javnosti to je odmah protumačeno kao njihova želja da ponovo dođu do ovih velikih svetinja. Ponuđeni lekovi nikad nisu stigli. Ali, ni interesovanje za svetinje na Cetinju nije prestalo. Od tada, kažu, bar jednom godišnje dolaze na Cetinje. U međuvremenu je došlo i do uspostavljanja diplomatskih odnosa naše zemlje sa redom Malteških vitezova, koji su stekli status države. Ugovarane su i posete kod najviših državnih funkcionera u Podgorici i Beogradu... Mnogi u tome vide pokušaj da se ovaj red ponovo domogne velikih svetinja. U Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, kako se čulo, ne žele da poveruju u takve sumnje. Kažu, kada dođu, korektno se ponašaju.

Međutim, nekome kao da je stalo da stalno drži tenziju da Mitropolija, tobože, hoće da se odrekne ovih svetinja. Tako, recimo, predstavnici tzv. Crnogorske pravoslavne crkve izašli su sa optužbama da Mitropolija crnogorsko-primorska, navodno, priprema iznošenje ruke svetog Jovana u Rusiju, pa je reagovalo i crnogorsko Ministarstvo kulture saopštenjem da će državni organi sprečiti njeno iznošenje. Mitropolit Amfilohije to je, kao i neke ranije, takođe neosnovane optužbe, demantovao, rekavši da će “desnica Svetog Jovana Krstitelja... u Cetinju ostati dokle bude Božja volja”. A “da li će u nekom doglednom vremenu ponovo sveti Jovan Krstitelj hteti da ruku pokrene, da bi budila i druge narode, to nije u našoj moći, ali je da je čuvamo da bi ona nas čuvala”.

Jedno je očigledno: za protekla dva milenijuma ruka svetog Jovana obišla je dosta sveta, a gde će se koliko zadržati, zavisilio je i zavisi možda najviše od onih kod kojih se našla.

Sveštenik Aleksandar urdev, pripremajuci knjigu o svetim moštima koje se nalaze u posedu Srpske pravoslavne crkve, došao je do saznanja da se jedan prst svetog Jovana Krstitelja nalazi i u Zvornicko-tuzlanskoj eparhiji, ali da to nije prst ruke koja se trenutno nalazi na Cetinju. Osim toga, u manastiru Koporinu, u ikoni svetog Jovana, nalazi se, kaže, i deo moštiju od palca Krstiteljevog, koje je iz Svete zemlje doneo pokojni episkop branicevski Hrizostom.