Bekstvo u zonu paranoje

Intervju sa novim dobitnikom NIN-ove nagrade vođen je elektronskom poštom dan pre zasedanja NIN-ovog žirija i dok je vladala potpuna neizvesnost oko toga ko će biti ovogodišnji laureat.

Kao i u vašem prethodnom romanu, i u “Kiši i hartiji” junaci su emigranti, i to najčešće iz kruga intelektualne emigracije. Znači li to, budući da i sami na neki način pripadate tom krugu, da književnost doživljavate kao područje neminovnog pojavljivanja autobiografskih otisaka?

- Kao i svaki pisac, pišem o onom što osećam i znam, ili bar zamišljam da znam. To je neminovno i može se smatrati autobiografskim otiskom u širem tumačenju ovog pojma. Međutim, moji razlozi za izbor određenih tema i situacija nisu samo lični, jer se knjiga uvek obraća drugima. Tema emigracije, na primer, ima izuzetno važan sociološki aspekt. Odlazak velikog broja mladih i obrazovanih ljudi, pa i ljudi mojih godina koji više nisu mladi, postao je društveni fenomen koji sasvim legitimno ulazi u književnost. Kada je objavljen Oproštajni dar, dešavalo se da mi neko priđe i kaže nekoliko reči o knjizi, a odmah potom doda, za nijansu tiše i u nešto nižem glasovnom registru: moj sin je u Kanadi, moja ćerka je na Novom Zelandu. Za mene je to bilo potresno. Zamislite kakva je to seta, zamislite kakva potreba postoji da se makar kroz roman stekne predstava o dalekom mestu na kom sada žive njihova deca.

Ipak, između Oksforda u pričama i Kanade kao okvira tog iskustva ima upravo mnogo ličnih razlika.

- Moja percepcija mnogih stvari menjala se s godinama. Delom usled promene sredine i okolnosti, delom jednostavno stoga što se čovek vremenom menja, bez obzira gde je. Kada sam došao u Oksford, bio sam razumljivo fasciniran tim visokomitologizovanim prostorom. Ne radi se samo o koledžima i njihovim čudnim ritualima. Ako svratite u pab “Orao i dete”, niko vam neće pominjati Zevsa i Ganimeda ali će vam neko pre ili kasnije objasniti da je u taj pab dolazio Tolkin. Može vam se desiti da stanete u red za sendvič i ispred sebe ugledate Mekjuena, ili da vas u autobusu očepi Teri Iglton. Očigledno, uzbuđenje što sam se našao na takvom mestu ostavilo je traga u pričama. Dve godine kasnije, dobio sam posao u NJu Bransviku i bio sam prinuđen da napustim mnoge romantične ideje o akademskom životu. Na prijemu za nove profesore, rektor je gordo izjavio da je univerzitet korporacija, da je obrazovanje roba i da su studenti potrošači. Bio sam šokiran. Kakav Tolkin, kakav Snou? Ja sam prodavac diploma. Naravno, to je bilo preterivanje i najobičniji snobizam. No svejedno, u prvo vreme bio sam razočaran realnošću univerzitetskog posla, i tu negde treba tražiti razloge za melanholični ton priča iz Radosti brodolomnika. Kasnije sam shvatio da je problem u meni.

Kako biste onda odredili promenu pozicije junaka i pripovedačevog glasa, pola, položaja između dva romana?

- Govorili smo o biografskom faktoru, ali on sigurno nije jedini i sveodlučujući. Jedan od razloga za to što sam uveo ženski lik dramatizovanog pripovedača upravo je potreba da se formalno ograniči mogućnost biografskih tumačenja. Drugi razlog je mnogo važniji: želeo sam da stvorim snažan ženski lik koji sasvim slobodno luta navodno muškim prostorom najrazličitijih znanja, istorija i mitologija, jer se samo u tom lutanju oseća kao kod kuće. Usled nekih stereotipa koje tek treba da prevaziđemo, takav lik je u recepciji automatski marginalizovan i to je, naravno, deo Tanjine drame, deo tereta koji oseća. Tragovi razmišljanja o ovoj temi mogu se naći u jednom tekstu koji sam pre nekoliko godina objavio u “Zlatnoj gredi”. Druga razmišljanja koja su uticala na razliku između dva romana nadovezuju se na prethodni odgovor. Setio sam se svih onih oksfordskih legendi - u kom je pabu Tolkin pio ejl, i slično - i pomislio sam da grad ne postoji samo kao kolekcija bulevara, višespratnica i parkova, već i na jedan možda važniji način: kroz legende koje stvara o sebi. Šta je zapravo grad? Bilo mi je zanimljivo to pitanje, i zato sam počeo da čitam Anrija Lefevra, njegove knjige o urbanizmu, o ritmu urbanog prostora. Tako je počela da se formira slika grada iz Kiše i hartije, kao i tema muzike i ritma, koja prožima čitav roman. Kasnije sam uz malu pomoć prijatelja saznao da je Lefevr dolazio u Beograd, i sve je počelo da se slaže u ideju o zaboravljenoj ili potisnutoj mitologiji naših gradova. Vremenom su se uklopili i drugi delovi mozaika.

Emocionalni intenzitet vašeg pripovedanja u romanima je takođe drugačiji nego u pričama, čak i kada se ukrštaju motivi. Oni koji vas bolje poznaju upućuju na tajnu reč Maja?

- Reč Maja nije nikakva tajna. Možete je naći u svim mojim knjigama, pre početka teksta, na stranici sa posvetom.

Svaki pisac bira svoje savremenike, a ne samo prethodnike, kako kaže ona čuvena misao. Vi o tome govorite u esejima i intervjuima. Kako pisac voli druge pisce, i zašto?

- Sve što pročitam ima neki efekat. Čak i knjige koje mi se ne dopadnu, upravo tom činjenicom imaju određeno dejstvo. Neke pisce cenim zato što su majstori zanata, druge volim jer me njihove priče naprosto ponesu. Ne znam zašto bih od toga pravio misteriju. Čini mi se pomalo smešnom ideja o potpunoj originalnosti autora, kao i logika po kojoj umetnik sve mora sam izmisliti u apsolutnom vakuumu, a u suprotnom je šmokljan i hohštapler. Gete je negde napisao da samo budalast umetnik može tvrditi da je njegovo delo samo njegovo. Zato se ne snebivam da u tekst posejem određene signale. Nezgoda je što onda neko može pomisliti da je knjigu, ili pisca, moguće razložiti na proste činioce. Srećom, poznato je da je problem razlaganja težak čak i kada se radi o celim brojevima, a kada je reč o književnosti, to je jednostavno nemoguće: uvek postoji nemerljivi i nesvodivi subjektivni doprinos koji izmiče analizi. Knjiga je uvek na neki način umrežena, i menja se dok je upoznajemo. Kao grad.

Jasno je već i posle prvog čitanja “Kiše i hartije” da vaš novi roman svedoči o posebnom odnosu prema prozi Danila Kiša, što se moglo reći i za vaše priče. Otkrijte nam smesu poetičkih i ličnih razloga za to.

- Svaki Kišov tekst odiše brigom za književnost, za pitanja forme i značenja, umetnosti, filozofije; brigom za mesto (naše) literature u buci sveta koji ima svoje probleme i svoja očekivanja. Čitati Kiša onako kao što zamišljam da je on čitao druge, s poštovanjem ali bez epigonstva, to je za mene škola ozbiljnosti u literaturi. Na drugim mestima pokušao sam detaljnije da obrazložim zašto tako mislim, a ovde mogu samo ukratko reći: primer i merila koja je Kiš ostavio u nasleđe književnosti na srpskom jeziku možemo zaobići samo ako smo krajnje površni. To ne znači da svi treba da ga imitiramo, niti da moramo biti paralisani njegovom pojavom. Naprotiv, Kiš bi trebalo da nas podstakne da o literaturi mislimo svojom glavom, strasnije, slobodnije, ambicioznije. A ima se o čemu razmišljati. Ako je naša književnost deo evropske kulture, a ja verujem da jeste, onda nas pitanja koja su Kiša opsedala strpljivo čekaju, sviđalo se to nekom ili ne.

Vaše knjige imaju i internacionalni uspeh, a odjeci promocija “Oproštajnog dara” na francuskom govornom području stigli su i do nas. Kako vidite svoje delo u drugim literaturama? Dakle svet u našoj prozi, naš pisac u svetu?

- Bojim se da preterujete. Oproštajni dar je prošle godine dobio fine prikaze u pariskoj štampi, a kažu mi da je jedan televizijski program romanu posvetio nekoliko sekundi. Naravno da me to raduje, ali ne treba od toga praviti veću vest nego što jeste. Budimo realni. Ti su prikazi samo kap u nepreglednom moru prikaza i bilo bi komično da se zanosim nekakvim pričama o internacionalnom uspehu. Ono što je tu važno, ono što treba imati na umu, jeste da postoji zanimanje za našu književnost, spremnost da se ona prevodi i komentariše, čak i kada se radi o prvom romanu nepoznatog autora. Možda je francusko govorno područje u tom pogledu izuzetak, ali vrata očito nisu zaključana.

Vi, kako sam čuo, među stranim piscima imate i prijatelje sa kojima traje živa književna razmena.

- Pretpostavljam da mislite na argentinskog pisca Gižerma Martineza, koga sam upoznao u Engleskoj. Pukim slučajem, delili smo kancelariju na Matematičkom institutu. NJegov roman je tada objavljen na engleskom i pričali smo prvo o prevodu njegove knjige, zatim o antologiji Izabrane argentinske pripovetke koju je otprilike u to vreme objavila Srpska književna zadruga, potom o književnosti uopšte. Nakon odlaska iz Engleske, ostali smo u kontaktu. Nažalost, razmena se u poslednje vreme proredila, iz razloga koje život ume da nametne. Tek nedavno, nakon duže pauze, ponovo smo razmenili poruke. Martinezov novi roman dobio je jednu od najznačajnijih književnih nagrada u Argentini, biće objavljen na dvadeset jezika, priča se o mogućnosti ekranizacije. Naš jezik bio je među prvima na koje je preveden njegov izvanredan prvi roman, Povest o Rodereru. Objavljen je u izdanju novosadskih “Svetova”, pa smo se i tu na neki način sreli.

Do mene je dopro i jedan utisak da je u recepciji vaše proze jedan deo Novog Sada ostao najmanje uzbuđen i radostan?

- Možda je to samo utisak. Ako nije, šta da se radi. Čovek mora prihvatiti da nije svima simpatičan. Nemam razloga da o tome dramim po novinama.

Šta volite, ili čega se rado sećate u staroj domovini?

- Pored nekoliko prijatelja i porodice, najviše mi nedostaje onaj vrlo specifični elan, pokreti životne energije koje osetim kada ugledam karnevalsku kohortu na šetalištima i u baštama kafića, kao i neka manje očigledna, skrajnuta mesta na kojima se okupljaju zanimljivi i pametni ljudi.

Kad zaveje sneg i NJu Braunsvik okuje belina, šta radite? Jeste li se saživeli sa tom klimom i sredinom?

- Kanadsku zimu nikada neću zavoleti. Naučio sam da je podnosim; verujem da je to najviše što se može očekivati. Kada belinu gledam kroz prozor, dok sedim u blizini kamina, uz čaj ili kafu, nema nikakvih problema, sve to izgleda vrlo lepo.

Nije li to previše, profesor matematike u Kanadi, postdoktorske studije u Oksfordu, nagrade u domovini, prevodi knjiga. Koliko mnogo je to sve, a koliko je dovoljno?

- Osoba koju opisujete vodi vrlo uzbudljiv život. To je, čini se, prvoklasan frajer koji ne živi u primorskoj provinciji, pogotovo ne u selu od šeststo stanovnika gde je glavna atrakcija nova benzinska pumpa, ne vozi se na posao sat vremena po mećavi, ne ide na dosadne sastanke, ne ocenjuje ispite, ne odgovara u ponoć na poruke studenata da bi im rešio domaći iz algebre, ne kosi travu, ne prebacuje sneg s gomile na gomilu, nikad se ne oseća izolovano i daleko od svega, i ne gubi vreme na svakojake sumnje u sebe. Ukratko, ne znam tačno ko je taj čovek, ali znam da to nisam ja. Živim vrlo jednostavno i to smatram privilegijom. Što se tiče pažnje koju povremeno dobiju moje knjige, naravno da me ona obraduje. Ako na romanu radite tri godine, daleko od jezika na kom pišete i kulture kojoj se u knjigama obraćate, mislim da je prirodno da vam znači kada ljudi lepo reaguju. Međutim, pišem zato što volim to da radim, a to bih radio i bez priznanja.

Šta je sa matematičkim iskustvom dok književnik piše? Kako se ostavlja po strani ona pamet koja pokreće matematičko mišljenje i mašta odnosi prevagu?

- Često mislim da bi o tome trebalo napisati knjigu. Po meni je matematika delo ljudske mašte, kao i literatura. Nisu to iste stvari, ali nisu ni sasvim različite. Međutim, već neko vreme zanosim se idejom da sam pisac koji je igrom slučaja zaposlen kao profesor matematike. Stoga, kada pomislim da bi trebalo nešto ozbiljnije napisati o odnosu matematike i fikcije, odmah sebi kažem da je bolje to vreme iskoristiti za novu prozu, i projekat se odlaže.

Zahvaljujući prisustvu brojnih paraistorijskih i parakulturnih činjenica, stiče se utisak da je vaš roman neka vrsta apologije intelektualne alternative. Ako je tako, postavlja se pitanje kakve su posledice ove tipične postmodernističke skepse prema tzv. velikim projektima i konstrukcijama.

- Logički gledano, apologija intelektualne alternative ne mora nužno biti vezana za postmodernizam. Možemo se, na primer, buniti protiv ove ili one velike naracije u ime neke treće. Ne moramo sve odjednom negirati. To je neko vreme bilo u modi, ali posledice tako radikalne negacije nisu za mene prihvatljive. Ne vidim, naime, kako bi se u sitnim apoenima moglo govoriti o zločinu, siromaštvu i nepravdi. Uostalom, teze o smrti velikih naracija, kraju istorije i tome slično, i same su velike naracije - po definiciji veće od svih. Prema njima sam odgovarajuće skeptičan.

Hoće li književnost budućnosti biti samoograničena na opoziciju oficijelnom znanju i ponavljanje ideje o krizi i smrti tzv. velikih naracija, ili se može očekivati i neka vrsta obnove njene značajnosti i “konkurentnosti” u odnosu na druge oblike civilizacijskog delovanja?

- Koliko ja vidim, velike naracije umrle su samo u glavama pojedinih teoretičara. Ako nešto osećam kao moguću poziciju literature, a to je naravno lični utisak i ne pretenduje na univerzalnost, onda je to mogućnost njenog povratka takozvanim velikim temama. Ne kažem da je to obaveza, ne zanima me manifest još jednog utopijskog projekta spasenja kroz umetnost, no ako se svi budemo držali isključivo malih priča, književnost će biti u opasnosti da postane samo ogranak industrije zabave. Ako se to desi, čitaćemo beskrajne serijale o bračnom životu DŽesike Simpson, zatim o njenoj mlađoj sestri, ili pak o nekom sličnom čovekolikom proizvodu. Nadam se, ipak, da neće biti tako.

Junaci “Kiše i hartije” pate od neke vrste pinčonovskog sindroma “paranoidne” opsesije traženjem svepovezanosti stvari u svetu i u njihovim životima. Književna hiperbola ili vaša vizija duhovnog stanja savremenog čoveka?

- Hiperbola, ali donekle i ilustracija duhovnog stanja. Teorije zavere kod nas su igrale poznatu javnu ulogu, a i drugde su ušle u sistem. Dovoljno je samo pogledati listu bestselera, sve te Da Vinčijeve kodove, holivudske verzije apokaliptičkih narativa Solovjova, histerične televizijske propovedi, razne fantazije o “inteligentnom dizajnu” (kako to nazivaju kreacionisti sa doktoratima iz genetike i teorije informacija). Otkačene teorije u Kiši i hartiji funkcionišu kao iskušenje za glavnu junakinju; iskušenje bekstva u zonu paranoje, u svet njenog oca.

Kritičari govore o sličnosti vaših knjiga s delima Davida Albaharija, još jednog kanadsko-srpskog pisca. Evo prilike da sami kažete nešto o toj literarno-poetičkoj relaciji.

- Sličnost je po samoj logici pojma mešavina identiteta i razlike. Ta igra razlike i identiteta, doduše u drugom kontekstu, sjajno je opisana u Albaharijevoj zbirci eseja, Teret. Na 29. strani ove otmene knjige nalaze se sledeće reči: “Postoji (...) trenutak kada moraš da budeš neko drugi da bi mogao da budeš ono što doista jesi. To je sve.” Poređenje sa piscem navedenih rečenica shvatam kao kompliment.