Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom

Kada se fašizam vraća na svetsku pozornicu, nama se vraća Crnjanski

Novine ne štede prostor da obeleže njegov dolazak. A i on sam se potrudio da učini sebe prisutnim. Sa podijuma jedne ugledne beogradske kulturne ustanove3) koja pretenduje da bude pre svega narodna, Crnjanski se smelo, otvoreno, bez stida i griže savesti obraća ogromnom auditorijumu rečima: “Sa ovog mesta govorio sam pre trideset i dve godine, pa hajde da nastavimo”!

U redu mister Crnjanski, stvarno da nastavimo. Ali da bi to mogli uspešno uraditi neophodno je podsetiti se šta ste vi i vaši sagovornici govorili pre trideset godina.

Dakle, da podsetimo. To nam nije teško jer je pojava Crnjanskog sasvim objašnjena od ljudi kojima je on kumovao po nekoliko godina zatvora, od ljudi koji su ga pozvali da razvije svoj književni talenat i da se mane izdaje svoga naroda.

Miloš Crnjanski je 1929. godine bio ataše za štampu (jugoslovenskog poslanstva) u Berlinu i otuda doneo fašističke ideje (sva naglašavanja izvršena su u originalu) koje je “sjajno” razvio u svom dobro poznatom napadu na marksistički orijentisane kulturne radnike 1932. godine. Dve godine kasnije pokreće fašistički list Ideje u kome je do kraja razotkrio svoju ličnost. Magistralna teza njegovih napisa jeste uništenje komunista “nemilosrdno i ironično” i glorifikacija rata na međunarodnom planu. Godina 1937. i 1938. objavljuje “znamenite” slavopojke Franku, Musoliniju i Ćanu.4) Takva je bila njegova delatnost pre trideset i više godina. Ali to je i suviše kratko vreme da bi se takva delatnost mogla zaboraviti. Zbog toga, apel, “da nastavimo” upućen sa jedne javne tribine, je najblaže rečeno, drskost.

Jer, u vremenu koga se “proslavljeni” pesnik sa Itake5) ponosno seća, za najvažniji zadatak je smatrao borbu protiv marksista u literaturi. Naravno, takvom svojom borbom izazvao je reakciju najprogresivnijih elemenata društva. U odgovoru na osudu od strane 150 javnih radnika, umetnika i književnika, Crnjanski je tada otvoreno i jasno izjavio da je svim srcem i čitavim svojim bićem protiv komunističke literature, jer ona, navodno, znači smrt za jugoslovensku kulturu.

Istini za volju, ovo nije govorio pre 32 već tačno pre 33 godine. Ali, kao što smo videli, ni kasnije ovakvo mišljenje nije promenio što i nama koji nismo osetili strahote fašističke aveti daje za pravo da ga duže pamtimo.

A koliko nam je poznato, on se nigde javno nije odrekao ideja koje je tako vatreno i tako strasno zastupao. Čak šta više da bi paradoks bio veći, dok u svečanim brojevima dnevnih listova, koji su posvećeni slavnom rađanju naše drevne republike, čitamo o dvadesetogodišnjem razvoju, dotle jedan nedeljni list6) objavljuje na celoj strani sećanja Miloša Crnjanskog na doba kada je već bio navukao fašističku čizmu.

Zaista je teško biti kratkog pamćenja kada se zna da je ovaj “nakostrešeni publicista” pretvorio “svoje lirsko cviljenje u lavež fašističkog čopora”, (Đorđe Jovanović) i kada se zna da su svi politički članci Miloša Crnjanskog “pisani na liniji najcrnje nacionalističke, upravo fašističke reakcije, i zaista skoro nepismeni” (Marko Ristić).7)

No, i pored toga, Crnjanski se vratio. NJegova pojava među nama obeležena je malte ne kao događaj u kulturi. O njemu se govori na mnogim mestima zvaničnim i nezvaničnim. A nigde i niko (izuzimajući zagrebački Telegram) nije našao za shodno da kaže pravu istinu o njemu, tako da nam se Crnjanski prikazuje kao veličina koja neupućenima može izgledati uzorna.

I njemu je pružena prilika i mogućnost da se pojavi na javnim tribinama, jer smo velikodušno prećutali, da ne kažemo zaboravili, sve ono našta on nas tako drsko i smelo podseća.

Prema Crnjanskom je pokazana puna mera tolerancije. Zbog čega? Možda zbog njegovog književnog talenta, ili zbog stila kojim piše?! Ali, iz naše surove i dugotrajne škole života naučili smo da izdajnik ne može biti umetnik, naučili smo da izdajnik ubija u sebi stvaraoca.

Kada se čovek koji je ispalio haberku protiv marksista u literaturi, okružuje tolerancijom, “razumevanjem”, i gostoprimstvom ne nanosi li se time istorijska uvreda predratnim komunistima - publicistima, koji su dali svoje živote za uništenje fašističkih ideja? Ne obnavljaju li se time stare veze i navike?!

Čemu, onda, takva dobrodošlica?!8)

18. decembra 1965. god.
Beograd9)

AJBT, KPR-II-4-a, k. 163

1) Ovaj članak beogradskih političkih i javnih radnika Luke Malikovića i Nikole Rackovića, otkucan je na pisaćoj mašini, latinicom, upućen je decembra 1965. Kabinetu Predsednika Republike koji ga je odmah dostavio Titu, a ovde se objavljuje integralno, sa naslovom u izvornom obliku

2) Miloš Crnjanski, vodeći srpski pisac dvadesetog veka, “jedan od najistaknutijih predstavnika modernog književnog pokreta kod nas posle Prvog svetskog rata”. (Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd 1986)

3) Kolarčev univerzitet, zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca

4) Autori misle na španskog diktatora Fransiska Franka, italijanskog fašistu Benita Musolinija i njegovog ministra za spoljne poslove Gaelaca Ćana

5) Aluzija na poznatu pesmu Crnjanskog Lirika Itake

6) Misle na NIN

7) Đorđe Jovanović, književnik nadrealista koji je prišao komunistima, a nadrealista Marko Ristić je posle Drugog svetskog rata bio jedan od vodećih apologeta Titovog komunističkog režima i ambasador Jugoslavije u Francuskoj

8) Kada ga je pročitao Tito je na ovom članku svojeručno napisao: “Dobro je da se to objavi T.” Jedna od njegovih bliskih saradnica, LJubica Mihić, “po ovlašćenju generalnog sekretara” J. B. Tita odmah je ovaj članak poslala Risti Jovanoviću iz CKSKJ, Milanu Ateljeviću iz Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, Jovanu Veselinovu, predsedniku CKSK Srbije, Stevanu Doronjskom, sekretaru Gradskog komiteta SK Beograda, Momčilu Markoviću, direktoru “Borbe” i Aleksandru Bakočeviću, funkcioneru Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. U propratnom pismu upućenom svim ovim ličnostima stajalo je da Maliković i Racković “žele ovaj članak da objave u štampi”, a da je “na primerku 'članka’ koji smo poslali drugu Titu, drug Tito stavio primedbu: 'Dobro je da se to objavi. T’.” Inače, među prvim Jugoslovenima koji su se leta 1965, po njegovom povratku u zemlju, sreli sa Crnjanskim bio je potpredsednik SFRJ Aleksandar Ranković. (Aleksandar Ranković: Dnevničke zabeleške, Beograd 2001)

9) Ovaj članak ipak nije dosad nikad objavljen, ali je šest meseci kasnije sa svih svojih funkcija smenjen potpredsednik SFRJ Aleksandar Ranković, koji se smatrao zaštitnikom Miloša Crnjanskog u najužem jugoslovenskom rukovodstvu. Beogradski NIN je 29. novembra 1996. u tekstu “Broz protiv Crnjanskog” pisao kako je ovaj Malikovićev i Rackovićev članak, koga istaknuti novinar NIN-a Miloš Mišović, verovatno zbog neobaveštenosti, naziva “anonimnim pismom”, izazvao veliku paniku u kabinetu Jovana Veselinova, “jer se znalo da su se on i njegova supruga Stanka svojski zauzimali da se Crnjanski vrati” u zemlju. U kampanji koju je Tito pokrenuo za političku eliminaciju i anatemisanje Rankovića Veselinov je imao jednu od najistaknutijih uloga.

(Nastaviće se)