Razlika

Postoji u nauci o ljudskom vidu, u nauci o percepciji uopšte, veoma detaljno opisan primer čoveka koji je, zahvaljujući uspešnoj operaciji, zahvaljujući jednom, tada u praksu novouvedenom, hirurškom zahvatu - progledao tek u pedeset drugoj godini. Zabeleženo je da pacijent, u početku, nije video mnogo, da nije najpreciznije umeo da proceni dubinu i odnose u prostoru. Primera radi, činilo mu se da je zemlja bliža, da kroz prozor veoma lako može da zakorači napolje, mada ga je od tla delilo više od deset metara. Opet, kako je vreme prolazilo, lekari su utvrdili čitav niz poboljšanja, ali i to da taj čovek nikada nije naučio da čita kao i drugi, već je i dalje nastavio da se služi Brajovim pismom.

Ipak, najupečatljivije od svega, u tim opisima, jeste to da je pacijent postao duboko potišten - iako je progledao. Malo je reći da je bio očaran bojama, ali ujedno je bio preosetljiv na sivilo ili na ono što drugi gotovo da nisu primećivali: recimo, na sićušne pukotine kojima je obično premrežen svaki zid. Strahovao je prilikom svakog prelaska ulice, mada je to, ranije, dok je bio slep, činio s najvećom sigurnošću. Naposletku, počeo je da se vraća životu u tami, kada bi nastupila noć nije koristio električno osvetljenje u svojoj kući, vreme je najčešće provodio sedeći u mračnoj sobi. I kao da sve ovo nije dovoljno, opis svega se završava potresno kratkim komentarom - taj čovek je umro svega tri godine pošto je progledao.

Šta je to on video? Da li je razlika između onoga kako je taj čovek zamišljao svet i onoga što je zatekao, kada mu je vid vraćen, bila toliko uvredljiva, tako strašna da nije mogao da izdrži? Da li je zbog te bolne razlike bio potišten? Najkraće, u čemu se sastoji razlika između njega i množine drugih, kojima je radost viđenja podarena od rođenja?

Izvesno je da postoje dva moguća odgovora. Podjednako nevesela. Svakodnevno zamišljamo svet, svakodnevno ga i gledamo, ali u brzini svakodnevice prenebregavamo nepodudaranja. A možda mi svakodnevno samo posmatramo svet, međutim, one onespokojavajuće razlike nema, i ne može je biti, jer nemamo sa čime da ga uporedimo, jer smo od zamišljanja sveta odustali, jer smo svet odavno prestali da zamišljamo.

Sudbina onog čoveka, koji je progledao u pedeset drugoj godini, jeste potresna. Ali, ako je ovaj drugi odgovor iole izvesniji, ako je tačno da mi svet više ne zamišljamo, našu sudbinu, mada gledamo od rođenja, možemo nazvati tragičnom.