19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
U rano jutro 2. decembra 1804. godine, ili 11. brimera godine XIII po tada još važećem kalendaru, ledeni vetar je nosio snežne pahuljice ulicama francuske prestonice. Prvi gosti već su se u šest časova uputili ka katedrali Notr-Dam. Tamo su ljudi, zaduženi za postavljanje kulisa, još uvek pokušavali da izađu na kraj sa haosom priprema za ceremoniju koja je, po želji vladara, trebalo da ostavi nezaboravan utisak.
Uprkos užasnom vremenu ceo Pariz je bio na nogama, skoro 500 000 radoznalaca - otprilike svi stanovnici - tiskali su se ulicama ispred Tiljerija pored Luvra do crkve Notr-Dam. Lukavi vlasnici stanova u tom delu grada iznajmljivali su mesta uz prozore i balkone po nezamislivo visokim cenama, zahtevajući i do 800 franaka, kako s gnušanjem stoji u jednom policijskom izveštaju. Masa je ostala mirna, radoznalost je, izgleda, bila jača od oduševljenja.
U devet časova papa Pije VII prvi je napustio svoje odaje u Tiljerijama. Ispred njegove kočije, okružene vojnom pratnjom, jahao je, po ustaljenom običaju, jedan od nuncija - i to na magarici, što je kod posmatrača izazivalo podsmeh i izrugivanje. Revolucionarni narod nije u to vreme imao razumevanja za crkvene gestove poniznosti.
U katedrali, uz zvuke “Tu es Petrus”, sveti otac je zauzeo svoje mesto i uz pomoć 150 crkvenih velikodostojnika počeo sa molitvom. Na tribinama u crkvenoj lađi, izgrađenim specijalno za tu priliku, u tišini je slušalo 30 000 gostiju, kao da su zaleđeni. Maršali, diplomate, senatori, tribuni, poslanici, državni sekretari, prefekti i gradonačelnici, visoki državni činovnici iz cele zemlje, iščekivali su dolazak carskog para.
Potrajalo je još dva časa dok Napoleon i Žozefina konačno nisu pristigli, praćeni dugačkom povorkom kočija. Napolju je masa počela da kliče, zvona nisu prestajala sa zvonjavom, a, prema izveštajima očevidaca, u tom trenutku se čak i sunce promolilo. Krunisanje, koje je trebalo da preobrazi i Francusku i celu Evropu, moglo je da započne.
Deset godina ranije nijedan savremenik sa isteka Ancien Regime-a i strahovlade posle Revolucije nije mogao ni da zamisli ovakav državni akt jedinstvene simbolike. Napoleon je upravo bio napunio 35 godina života. Svim učesnicima je bilo jasno da je ovim otpočeo novi istorijski period. Bonaparta, mali vojnik Revolucije, izrastao je u njenog poslednjeg izvršioca - tako što je istovremeno i preobrazio i održao njene domete i njen entuzijazam.
Carsko krunisanje, “la sacre”, jeste, bez sumnje, jedan od magičnih datuma francuske istorije. Prošlog decembra, na dvestogodišnjicu, velika francuska nacija se podsećala tog događaja uz obilje izložbi, kolokvija, novih publikacija, među kojima su naročito brojne monografije i jubilarna izdanja. Republika jedino ne sme da sebi dopusti nikakav zvanični državni akt.
No, fascinacija kojom zrači Napoleon traje i dalje. “Ne, on ne prestaje da nas uzdiže do snova”, konstatuje istoričar Žan Tular, počasni predsednik Instituta “Napoleon” i jedan od najvećih istorijskih autoriteta u vezi s carstvom. NJegova koleginica Natali Ptito sa Univerziteta u Poatjeu, potvrđuje: “Francuska voli da gleda svoju slavu i veličinu” - što joj danas tako bolno nedostaje.
Već i to korzikansko ime: Napoleon. Da se zvao Pjer Pol ili Žak, da li bi i u tom slučaju delovao onako kako je delovao?
Kao i Jovanka Orleanka pre njega i Šarl de Gol posle njega, Napoleon je postao deo francuske političke mitologije, gde blista jače i od velikog Kralja sunca, Luja DŽIV. Jer Napoleon, kako kaže Tular, jeste “arhetip spasitelja nacije, kakvi su se provlačili kroz istoriju Francuske 19. i 20. veka”.
Papa je tri puta pomazao carski par. NJih dvoje, premda su bili u braku još od 9. marta 1796. godine, noć pre toga su se brže-bolje i crkveno venčali - inače bi papa odbio da učestvuje u ceremoniji krunisanja. Laicizam revolucionarnog doba ustuknuo je pred novim razumevanjem države.
U ogrtaču od purpurnog somota, postavljenom hermelinom, sa žezlom, ukrašenim mačem i zlatnom kuglom u rukama, znacima koji su pojačavali univerzalni aspekt njegove vladavine, Napoleon je delovao neobično nesigurno i ukočeno, kao da ga je pritiskalo sopstveno dostojanstvo.
Sam čin krunisanja prikazao je dvorski slikar Žak-Luj David na svojoj kolosalnoj slici dimenzija šest sa devet metara, a koja danas u Luvru privlači jednak broj posetilaca kao i Mona Liza. Nakon što je Napoleon sam sebi stavio na čelo lovorov venac - u znak sećanja na velike antičke vojskovođe - položio je Žozefini, koja je klečala ispred njega na jastučetu, krunu na glavu iza blistave dijademe. Pije VII zagrlio je cara i svečano objavio: “Vivat Imperator in aeternum!”
Pažljivom ministru policije Fušeu nije promaklo da, i pored sve raskoši i svečanog raspoloženja, nad okupljenima kao da lebdi osećaj teskobe. Da li će novom režimu poći za rukom da nakon revolucionarnih previranja stvarno donese stabilnost koju je priželjkivao pre svih građanski stalež? Da li je krunisanje zapravo samo čin izdaje ideje Republike i njenih još mladih i još nedovoljno ukorenjenih principa? Da li se Velika nacija, čiji su ideali prodrli i u najudaljenije delove Evrope, nakon oslobađanja od kraljevskog apsolutizma predala u ruke novog tiranina?
U dalekom Beču Ludvig van Betoven pocepao je posvetu prvom konzulu Bonaparti, koju je, pun oduševljenja za mladog generala i reformatora, napisao uz svoju Treću simfoniju, “Eroiku”. A i u Francuskoj je ponovno uvođenje nasledne monarhije po muškoj liniji šokiralo mnoge stare revolucionare i saputnike.
Novi car je, međutim, tačno znao da u cilju smirivanja republikanaca mora da u svoj novi sistem vladavine unese neke garancije. To što je sam sebi stavio krunu na glavu nije bio znak arogancije i sujete, već promišljen, iskalkulisan gest u skladu sa protokolom, kojim se pred očima svih izražava odbijanje božje milosti.
Papa je to prozreo. Pije VII sa indignacijom se povukao u sakristiju crkve Notr-Dam da ne bi morao da sluša krajnje svetovnu zakletvu koju je položio netom krunisani imperator - kao neophodnu protivtežu svojoj moći, kao izraz pomirenja prestola i revolucije. “Zaklinjem se”, izjavio je car u katedrali, na kraju svečanosti, “da ću poštovati jednakost pred zakonom, političku i građansku slobodu, i da ću se starati da ih svi poštuju, da ću poreze prikupljati samo na osnovu zakona i da ću vladati isključivo sa stanovišta interesa, sreće i slave francuskog naroda”.
Ova formulacija iskovala je alijansu između Napoleona i novih uglednika koje je iznedrila Revolucija. Zakletva je potvrdila i obavezala Napoleona kao “krunisanog predstavnika slavne Revolucije” - paradoks koji je u svojoj ličnosti mogao da pomiri samo energični skorojević kakav je bio taj omanji Korzikanac. On se obavezao da će služiti interesima ambicioznog građanstva koje je profitiralo ukidanjem feudalnih privilegija, kao i prodajom crkvenih i plemićkih poseda. U Francuskoj je nastalo preko 100 000 novih zemljoposednika, imućnih seljaka i građana, čija je netom stečena svojina bila zagarantovana novim Građanskim zakonikom, Code civil-om.
Upravo na tome je i počivao pakt između cara i nove elite; njih je povezivao zajednički interes novih bogataša. Napoleon je postao jedna vrsta garancije protiv povratka i zahteva za restituciju starog naslednog plemstva, ali i brana protiv radikalizma jakobinaca i sankilota - u to vreme još se nije upotrebljavao izraz “proleteri” - koji su bili spremni na kontinuiranu revoluciju. “Ja ne vladam zajedno sa svetinom”, običavao je da kaže Napoleon kada bi došao u iskušenje da mobiliše narodne mase. Osvajač, genijalni vojskovođa, modernizator i reformator Evrope ispočetka je nastupao kao car-građanin i oslobodilac naroda: u tome je i bila snaga njegove reforme, ali su se tu krila i ograničenja njegove političke vizije. “Delovao je kao čovek”, napisao je Balzak, “koji garantuje posed nacionalnih dobara, a njegovo krunisanje tumačeno je kao potvrda tih ideja.”
A još mesec dana pre političkog i sakralnog čina u crkvi Notr-Dam Napoleon je na jednom referendumu dobio potvrdu principa nasledne monarhije. Instrument plebiscita u Francuskoj je - i do današnjeg dana - demokratska karika koja povezuje naciju i njenog jakog vođu. Rezultat je objavljen 6. novembra 1804. godine: 3 572 329 glasova “za” i 2 569 glasova “protiv”. Neke opštine su prijavile da je u njima uvođenje nasledne monarhije izglasano jednoglasno. Narodni pesnici su sastavljali gomile polušaljivih, poluupozoravajućih stihova: “Novi care, vladaj novim Rimom, ali ne zaboravi da je i car samo čovek.”
Novi Rim - to je bila lozinka, zahtev za univerzalnost koji je Napoleona izdvajao u odnosu na tradicionalne evropske vladare. On je sebe video kao naslednika Karla Velikog koji je u svom carstvu ujedinio Evropu s obe strane reke Rajne - jedinog cara koji je uspeo da za sebe u jednakoj meri pridobije i Francuze i Nemce. “Ja sam Šarlemanac”, govorio je Napoleon.
Naredio je da se relikvije iz starog carskog grada Ahena prenesu u Pariz, u Ahenu su mu počast odavali rajnski kneževi, na Ahen je povremeno pomišljao kao na mesto gde bi mogao da se kruniše.
Uzor za ceremoniju krunisanja u crkvi Notr-Dam bilo je krunisanje Karla Velikog 25. decembra 800. godine u Rimu - sa krunom, mačem, žezlom, carskom jabukom i simbolima suda. Povezivanje Francuske, Italije i Nemačke u novo rimsko - karolinško carstvo koje bi se oslanjalo na savremene institucije republike bilo je i ostalo Napoleonov pokretački san. A zato je bilo potrebno da se Pruska i Austrija potisnu dalje na istok.
U tu političku koncepciju spada i to što je Napoleon zadao smrtni udarac Svetom Rimskom carstvu nemačke nacije, koje je opstajalo skoro hiljadu godina. Prisilio je 1806. godine habzburškog cara Franju II da se odrekne carske krune. Nakon poraza kod Austerlica ta kruna je ionako bila samo fikcija. U Nemačkoj je taj poraz primljen na znanje bez nekog velikog uzbuđenja.
Niče je u Napoleonu video “savršenog Evropljanina, heroja s one strane dobra i zla”, Šopenhauer ga je označio kao “najlepši izraz ljudske volje”. A Hegel, koji je nakon poraza kod Jene cara video kao “svetski duh na konju”, napisao je: “Jednoga dana Nemačka će, vođena snagom osvajača, ostvariti jedinstvo.”
Poljaci su Napoleona pomenuli i u novoj nacionalnoj himni nakon dobijanja nezavisnosti 1918. godine. A Napoleon je sam sebe video u ulozi osnivača novog evropskog poretka. Između Pariza, Rima i Hamburga, govorio je, nema velikih razlika. Želeo je da ujedini kontinent u jednu zajednicu država, jedan jedinstven prostor, sa jednakim pravima, jednim evropskim sudom, zajedničkom valutom, slobodnim prometom robe i usluga. “Svaki putnik”, govorio je car, “treba da se u Evropi oseća kao kod kuće, gde god boravio.”
Napoleon je sa mačem u jednoj i zakonom u drugoj ruci bio preteča moderne Evrope, ocenjuje Tular, koji je u jednom izlaganju nedavno zaključio čak i sledeće: “Da, Napoleon je bio otac Evrope!” Međutim, Englesku, tu “naciju trgovaca i sitničara”, car nije želeo da vidi u takvoj Evropi, jednako kao ni De Gol kasnije. Naravno da mu je pred očima bila ujedinjena Evropa po francuskom uzoru i naravno pod francuskom hegemonijom: “Ujedinjenim zemljama, od Herkulovih stupova pa sve do Kamčatke, mora da se vlada u skladu sa francuskim zakonima.” Dalje: “Jednog lepog jutra, ubeđen sam u to, ponovo će vaskrsnuti carstvo Zapada, pošto će umorne nacije radosno da se stave pod vlast one koja na najbolji način vlada.”
Ova ideja bila je dosta udaljena od današnjeg koncepta političke unije ravnopravnih država sa jednim zajedničkim ustavom, ali zamisao o Sjedinjenim Evropskim Državama prepoznatljiva je u samoj svojoj osnovi. Sve nacije starog kontinenta treba da postanu sestre, okupljene oko jedne matice, zemlje ljudskih prava i sloboda.
U celom svetu, sve do Kine i Japana, o Napoleonu je napisano više knjiga nego što je proteklo dana od njegove smrti 5. maja 1821. godine na maglovitom atlantskom ostrvu Sveta Jelena. On je i jedan od najvećih bioskopskih junaka svih vremena: prvi film snimljen je 1897. godine; božanstvena Greta Garbo tumačila je 1937. godine ulogu njegove poljske ljubavnice Marije Valevske. Nacisti su još 1945. godine zloupotrebili Napoleona u epu “Kolberg” kontroverznog režisera Fajta Harlana sa Hajnrihom Georgeom u glavnoj ulozi, delu koje je trebalo da posluži za ponovno buđenje zamrlog optimizma nemačke nacije.
Prilikom svoje jedine kratke posete Parizu 1940. godine Hitler je kao omađijan stajao ispred grobnice cara. U monumentalnom sarkofagu od crvenog porfira, delu arhitekte Viskontija, počivaju Napoleonovi posmrtni ostaci u pet kovčega, poređanih jedan u drugi. Oko sarkofaga su u obliku kružnice urezana sećanja na slavne pobede: Rivoli, piramide, Marengo, Austerlic, Jena, Vagram, Frizija, Moskva.
Ali, kriptu ukrašavaju i sećanja na civilne uspehe: donošenje mira naciji, centralizacija državne uprave, državni savet, građanski zakonik, konkordat, univerzitet, finansijski zavod, trgovinski zakonik, javni radovi poput gradnje puteva, Legija časti.
Kada je Vinston Čerčil, politički naslednik ogorčenih Napoleonovih protivnika kao što su bili Pit, Foks i Kasleri, nakon oslobođenja posetio Pariz i sa De Golom se poklonio senima Ferdinanda Foša, maršala iz Prvog svetskog rata, okrenuo se ka Napoleonovoj grobnici i svom savezniku De Golu sa strahopoštovanjem rekao: “Ne postoji ništa veće na ovome svetu.”
De Gol, pomalo sujetan kao i svi likovi heroja, nije u potpunosti delio to mišljenje. Kao dobar poznavalac vojne istorije divio se Napoleonovoj strateškoj genijalnosti: “Napoleonovi pohodi za stručnjake predstavljaju besmrtan uzor za koncepciju uzvišene jednostavnosti, najpreciznije pripremljenosti, gde se ništa ne prepušta slučaju, silovitog izvođenja planiranog, a sve to obavijeno prestižom, autoritetom i energijom koja je cara pretvorila u gotovo mitsko biće.”
Ali, De Gol je Napoleonu kao političaru zamerao to što je prekoračio granice mogućeg, što je jurio iz bitke u bitku, iz pobede u pobedu - sve do konačnog poraza kod Vaterloa. Međutim, zapanjujuća monumentalnost poraza bila je sasvim u skladu sa monumentalnošću pobeda: “On je dobro znao”, povlači general paralelu sa samim sobom, “da Francuskoj udahne jedinstvenu dušu.”
Ovaj neprolazni sjaj Napoleonov ni u kom slučaju nije nešto što je razumljivo samo po sebi. Jer car nije bio samo modernizator, ujedinitelj Evrope, već pre svega ratnik koji je u periodu između 1800. i 1815. godine Evropi doneo mnogo patnje i smrti.
Nije lako izračunati broj žrtava koje su za sobom ostavili Napoleonovi pohodi niti ih postaviti u neke relevantne okvire. Teoretski, svi mladići u Francuskoj, stari između 20 i 25 godina, podlegali su vojnoj obavezi. No, pošto je broj potencijalnih regruta daleko premašivao potrebe vojske - bar na početku - o tome ko će biti mobilisan odlučivala je sudbina. Građani koji su plaćali više od 50 franaka poreza mogli su da u vojsku pošalju svog zamenika - za prosečnu naknadu od oko 2000 franaka.
To je značilo sledeće: bogati građani otkupljivali su svoju slobodu, a najveći deo vojnika poticao je iz redova seljaštva. Za deset godina u celom carstvu regrutovano je 2,5 miliona vojnih obveznika, a ukupan broj stanovnika tada je iznosio 30 miliona. Broj poginulih bi u istom periodu mogao da iznosi od 700 000 do 800 000.
Pored toga, Napoleon je kasnijih godina sve više bio sklon da od poraženih protivnika, ali i od saveznika, zahteva pomoćne trupe, što je pred kraj carstva iznosilo oko četvrtinu ukupnog broja vojnika. U sastavu Velike armije, pred pohod na Rusiju 1812. godine, bilo je vojnika iz 20 zemalja, a jednu šestinu činili su Poljaci. Ove trupe bismo s pravom mogli da označimo kao prve evropske vojne snage novog doba.
Isto tako, ti ratovi dugo vremena nisu ništa koštali Francusku. Plaćali su poraženi, pa je tako, na primer, posle poraza kod Austerlica Austrija bila dužna da plati pozamašnu sumu od osam miliona u gotovu. Za to vreme francuski građani nisu osećali nikakav poseban teret.
|
Napoleon Bonaparta 1769.Rođen 15. avgusta na Korzici 1785.Artiljerijski poručnik 1789. Pad Bastilje i početak Francuske revolucije 1793.Napoleon postaje pristalica vladajuće revolucionarne partije jakobinaca pod vođstvom Maksimilijana de Robespjera 1794. Robespjer biva pogubljen 1795. S porazom rojalističkog ustanka Napoleon dobija prekomandu za Pariz 1796.Venčanje sa Mari-Žozef Roz Taše de la Pažeri. Pohod u Italiju protiv austrijskih trupa koje prete francuskoj granici na jugoistoku 1798. Napoleonov pokušaj da sa jednim izviđačkim odredom osvoji Egipad propada, pošto francusku flotu kod Abukira potapaju Britanci 1799.Nakon pada vladajućeg “Direktorijuma” Napoleon se proglašava “Prvim konzulom” u okviru tročlanog organa 1802. Napoleon se na osnovu referenduma proglašava za doživotnog konzula 1804. Građanskim zakonikom (“Code civil”) garantuje se ukidanje feudalnih privilegija. Drugog decembra Napoleon se u crkvi Notr-Dam kruniše za “cara Francuza” 1805.Engleska i Rusija sklapaju savezništvo kojem pristupa i Austrija. Napoleon tuče rusko-austrijske trupe kod Austerlica. Velika Britanija pobedom kod Trafalgara osigurava dominaciju na moru 1806. Rajnskom savezu pod Napoleonovim protektoratom ne pristupaju Austrija i Pruska. Car tuče prusku armiju kod Jene i Aueršteta i ulazi u Berlin. Pokušava da kontinentalnom blokadom izoluje Englesku 1807.Zaključenje mira sa ruskim carem Aleksandrom Prvim. Pruska gubi više od polovine svoje teritorije 1808.Francuske trupe okupirale su Španiju čijeg kralja Napoleon prisiljava na abdikaciju 1809. Austrija je poražena u bici kog Vagrama i mora na temelju Šenbrunskog mira da ustupi velike delove teritorije 1810.Napoleon se ženi velikom vojvotkinjom Marijom Lujzom od Austrije. Anektira Kraljevinu Holandiju i nemačku obalu Severnog mora sa Hamburgom i Bremenom, kao i Libekom na obali Baltika 1811. Rođenje jedinog legitimnog sina, Napoleona II 1812.Napoleon sa ogromnom vojskom osvaja Moskvu, ali nepovoljne okolnosti ga teraju na povlačenje. “Velika armija” gotovo je pokošena na dugačkom maršu 1813. Pruska, Rusija, Velika Britanija, Austrija i Švedska sklapaju savez protiv Napoleona i odnose pobedu u bici kog Lajpciga 1814.Saveznici ulaze u Pariz, car abdicira. Dodeljuje mu se ostrvo Elba kao suverena oblast 1815.Napoleon se na stotinu dana vraća u Francusku, ali njegova vojska doživljava poraz kod Vaterloa. Napoleon biva prognan na atlantsko ostrvo Sveta Jelena 1821.Napoleon umire 5. maja u progonstvu 1840. Prenošenje posmrtnih ostataka u Pariz i svečana sahrana |
Na taj način je i uprkos stalnim ratovima teret žrtava ostao sasvim podnošljiv za Francuze - sve do katastrofe u Rusiji 1812. godine. Ruski car je imao mnogo razloga da se suprotstavi francuskom, ali neprijateljstva nisu potekla direktno od njega. Francuski imperijalizam pogađao je u živac rusko carstvo. Formiranje Velikog vojvodstva Varšave pod Napoleonovom zaštitom najavilo je skoro osnivanje poljske kraljevine - što Rusija ni po koju cenu nije mogla da dopusti. Aneksija gradova Hanze omogućila je da Francuska ima kontrolu nad pomorskim saobraćajem na Baltiku. Potpuno je zamrla ruska trgovina sa Engleskom. Rusija je tražila načine da prođe kroz blokadu, pa su u porastu bila krijumčarenja robe i kršenje sankcija.
Zato je Napoleon odlučio da konačno reši taj problem - mačem, kao i uvek. I to je bila njegova najfatalnija odluka. Maršal Marmon pisao je o mračnim slutnjama jednog ministra: “Hoćete da vam kažem istinu? Car je poludeo, sve će nas povući u ponor, i sve će se završiti strašnom katastrofom.”
Dana 24. juna 1812. godine Velika armija, 400 000 ljudi, prešla je preko reke Memel. Evropa do tada nikada nije videla veću vojsku. Ruski car nije imao ništa slično čime bi joj se odupro. Rusi su iz straha od poraza bežali, pa Napoleon nije imao koga da zarobi.
Stari ruski maršal Kutuzov dobio je naređenje da prepreči put Napoleonu. Tako je Napoleon konačno dobio priliku da se bori. sedmog. septembra 1812. godine, u pola šest ujutro, tek što je izašlo sunce, oficiri su vojnicima pročitali carevu proklamaciju: “Vojnici, borite se kao u Austerlicu, i neka se na ovaj dan vaša hrabrost s ponosom pominje i u dalekoj budućnosti.”
Tolstoj je u “Ratu i miru” proslavio Borodinsku bitku kao veliku otadžbinsku pobedu. Francuski istoriografi pišu o njoj kao o svom uspehu. Jer, tu je Francuzima otvoren put ka Moskvi. Međutim, ruska armija nije bila uništena, za to je bilo potrebno da Napoleon u predvečerje bitke pošalje na bojno polje 18 000 svojih gardista. Bolestan, u groznici, nije mogao da se odluči na tako nešto: “Udaljeni smo 800 milja od Francuske, pa ne možemo da sebi dopustimo takav rizik.”
I bez toga krvoproliće je bilo strašno. Rusi su izgubili 45 000 ljudi, kod Francuza je izginulo 10 000 a ranjeno 14 000 vojnika; izginulo je više od 40 francuskih generala.
Francuzi su 14. septembra umarširali u gotovo napušten grad sa zlatnim kupolama. Većina stanovništva je pobegla. Već sutradan uveče izbili su prvi požari. Napoleon isprva nije razumeo šta se događa. Neprestano je ponavljao, kao hipnotisan vatrom: “Ovakve palate, ovakve crkve. Varvari, divljaci!”
Car, inače uvek pun energije, bio je kao paralisan. Uzalud je čekao da mu car Aleksandar, taj “tvrdoglavac”, ponudi mir. Napoleon je nedelje i nedelje proveo u neodlučnosti. Ubijao je vreme, pa je tako, na primer, diktirao novi statut za “Komedi Fransez”. A 19. oktobra velika francuska vojska je krenula nazad u Francusku.
Prelaz preko reke Berezine urezan je u sećanje Francuza kao i Vaterlo u sećanje celog sveta. Hiljade ljudi utopile su se u ledenoj bujici, hiljade su ostale na drugoj obali. Napoleon je ponovo, kao i u Španiji 1808. godine, imao priliku da doživi novi oblik nacionalnog rata u kojem se patriotizam mešao sa religioznim fanatizmom, u kojem se ceo narod digao protiv uljeza. Rat, zamišljen kao odmeravanje snaga među plemićima, prerastao je u sukob u kojem su svi udarci bili dozvoljeni i u kojem nisu važila nikakva pravila.
Dana 16. decembra tek 18 000 ljudi prešlo je preko reke Memel na istom mestu gde su pola godine ranije izašli iz zemlje. Napoleon je komandovao avetinjskom vojskom.
A u Parizu je Napoleonov tron bio ozbiljno uzdrman. General po imenu Male, inače neka vrsta čudaka, pokušao je puč tako što je raširio vest da je Napoleon poginuo. Izgubljena je prvo Nemačka, pa Holandija, Kraljevina Italija doživela je slom, u Španiji su se nizali porazi.
Krajem 1813. godine tri savezničke vojske pod zapovedništvom ruskog i austrijskog cara i pruskog kralja krenule su preko Rajne. U Nemačkoj se formirala nacionalna svest protiv Francuza - temelj neprirodnom neprijateljstvu koje se prenosilo sa kolena na koleno u narednih stotinu i pedeset godina. Trideset prvog marta 1814. godine saveznici su ušli u Pariz.
Pod pritiskom svojih maršala Napoleon je izdiktirao i potpisao čuvenu povelju: “Isuviše volim Francusku! Nikad nisam stremio ničem drugom do njenoj slavi, pa neću da budem taj koji će joj doneti nesreću! Traži se od mene da abdiciram. Pa dobro, abdiciraću!”
Deo po deo, korak po korak, mit je nastavio da raste i u porazu. Sav u suzama, svrgnuti car se oprostio od vojnika svoje stare garde u dvorcu Fontenblo: “Zbogom, deco moja! Kad bih samo mogao da vas sve privijem na grudi!” Iz redova garde začuo se jecaj, piše podoficir Koanje.
Skoro neshvatljiv epilog koji je usledio lako je mogao da se pretvori u farsu. Nakon što je deset godina proveo kao suveren na sredozemnom ostrvu Elba, Napoleon se iskrcao na Azurnoj obali, da bi povratio svoje carstvo - na raspolaganju je imao tek 700 vojnika.
“Stotinu dana” do poslednje bitke kod Vaterloa konačno je doprinelo stvaranju legende. Herojski lik Napoleona zaogrnut je plaštom romantike.
Današnji ministar unutrašnjih poslova Dominik de Vilpen pisao je o “Les Cent-Jours” u jednoj knjizi iz koje izbija neskriveno divljenje. Time se on pridružio drugom nizu autora koji su stvorili poetski bonapartizam i udarili besmrtne temelje mitu. Viktor Igo i Onore de Balzak, Alfred de Mise i Alfred de Vinji, Stendal, Aleksandar Dima i Ežen Si postali su rodonačelnici idealizovane epohe ampira.
Sa delom “Uspomene sa Svete Jelene”, koje je napisao grof La Kas na osnovu svojih razgovora sa Napoleonom u egzilu, svrgnuti i utamničeni car sam se, na najbolji način, postarao da ne padne u zaborav. Tužan kraj heroja okruženog sitnim britanskim stražarima još jednom je dao krila mašti i uzburkao duhove.
U svom testamentu car je naložio “da se moji ostaci sahrane na obali Sene, među francuskim narodom koji sam toliko voleo”.
Ta mu se želja ispunila 15. decembra 1840. godine. Viktor Igo opisao je scenu: “Iznenada su iz svih topova ispaljene salve na tri strane horizonta. U daljini su se začuli doboši. Pojavio se carski lafet. Sunce, koje se do tog trenutka skrivalo iza oblaka, u tom trenutku je zasjalo. Efekat je izuzetan.” I dan-danas turiste koji stoje ispred moćnog, donekle kičastog sarkofaga hvata jeza pred tolikom prošlom, osporavanom, ali nezaboravljenom veličinom.
“Špigl”
(Prevod s nemačkog Danka Stojaković)
