Krvavi izbori

Prošlonedeljni izbori za 275 mesta u novom iračkom parlamentu, koji treba da donese novi ustav i postavi temelje drugačijeg režima u Iraku - bez Sadama Huseina, ali i bez stranih okupatora - zamišljeni su kao složena politička operacija u kojoj svi ponešto dobijaju.

Organizatori i režiseri izbora, Amerikanci, dobijaju - naravno - najviše: stvaranjem kakvog-takvog privida demokratije i uspostavljanjem vlade koja bi bila u stanju da se sama nosi sa lokalnim nevoljama, nakon formiranja lokalne iračke policije i lokalne iračke armije - regrutovanih na plemenskoj i verskoj osnovi, a pod američkom kontrolom - oni će sebi obezbediti neku vrstu izgovora za povlačenje barem dela svojih trupa iz ove zemlje. Dobiće mogućnost da kažu: doneli smo im slobodu i demokratiju i sada idemo kući... A, umesto toga sada će saveznicima - u NATO-u, u Evropi i svima ostalima - staviti do znanja da je red da konačno i oni pošalju svoje trupe u Irak da podrže razvoj tamošnje mlade demokratije....

Prvi čin ovog spektakularnog poduhvata je uspeo. Uprkos napadima pobunjenika, namernim da spreče održavanje izbora, u kojima je stradalo više od pedeset a ranjeno više stotina ljudi, svetu je predočena idilična slika o velikom odzivu birača u Iraku, gladnih demokratije... NJih su oduševljeno pozdravili američki predsednik Buš i britanski premijer Toni Bler, koji su u nedelju u specijalnim porukama Iračanima izrazili divljenje njihovoj spremnosti da - uprkos svim rizicima - izađu na birališta i glasaju.

Ipak, ostalo je još da se vidi ono glavno, o čemu Amerikanci i Britanci - iz razumljivih razloga - trenutno nerado govore: ko će pobediti na ovim izborima. Preciznije, kako će proći favorizovani kandidati okupacionih snaga, nekadašnji irački emigranti - mahom sekularno orijentisani šiiti - pristigli iz Amerike i Velike Britanije, koji su bili dugo pripremani za vodeće političke funkcije u “slobodnom” Iraku. NJima su na biračkim listama u većini izbornih jedinica nastanjenih šiitima i Kurdima (suniti bojkotuju izbore) suprotstavljeni kandidati radikalnih islamističkih partija i pokreta.

Suština politike mnogih kandidata koji važe za favorite na ovim izborima svodi se na zahtev za uspostavljanje teokratskog režima, poput onog u susednom Iranu i poziv Amerikancima da što pre napuste Irak. Odnosno, kad je reč o Kurdima, na secesiju od Iraka i stvaranje nezavisne kurdske države, čemu se kategorički protive najverniji američki saveznici u regionu, Turci....

Drugim rečima, brojni kandidati, regrutovani u šarolikom spektru nekadašnjih protivnika Sadama Huseina, i njihovi glasači - mahom šiiti sa juga i Kurdi sa severa Iraka - očito su verovali da im se na ovim izborima smeši dvostruka korist: mogućnost da se dočepaju vlasti i prilika da se na svaki način osvete pripadnicima bivšeg Sadamovog režima i njegovim saplemenicima, sunitima iz centralnog Iraka. Oni su zbog toga zahvalni Amerikancima i spremni su da im pomognu da što pre objave da su svoju misiju u Iraku uspešno okončali i počnu da se pakuju. Tim pre što će, za uzvrat, još biti i bogato nagrađeni...

Sudeći prema preliminarnim rezultatima (konačni i oficijelni znaće se tek za nekoliko dana, a stvarni možda nikad...) odziv birača bio je srazmerno visok (“iznad očekivanja”) na severu Iraka, u oblastima naseljenim Kurdima, kao i na jugu, gde većinsko stanovništvo čine šiiti. Ali, u mnogim mestima centralnog Iraka nastanjenog arapskim življem sunitske verske orijentacije birači su na dan izbora - prema očekivanju - ostali kod svojih kuća...

Ipak, najverniji čuvari milenijumskih nacionalnih tradicija u dolini Tigra i Eufrata, gordi Sadamovi saplemenici, koji su listom bojkotovali izbore, mogli su takođe da računaju sa nekom vrstom dobitka. Istina, samo u formi moralne satisfakcije. NJima bi, naime, za utehu moglo da posluži to što u zemlji u kojoj je od početka američke okupacije na stotine hiljada ljudi pobijeno i ranjeno, zemlji koja je - poput Faludže i drugih drevnih gradova - u plamenu i ruševinama, nema nikoga ko bi mirne duše mogao da kaže da se danas živi bolje i srećnije nego u vreme Sadama Huseina... Prema tome, Sadamovi najverniji sledbenici, koji su bojkotovali izbore, sada imaju valjanih razloga da tvrde kako je ovaj događaj - uprkos svom uloženom trudu - više simbolizovao krah američke okupacione strategije u Iraku nego stvarnu demokratsku alternativu nekadašnjoj Sadamovoj autoritativnoj vladavini....

Svesnim potpaljivanjem međunacionalnog, međukonfesionalnog i plemenskog rata, Amerikanci su - primenom principa “zavadi pa vladaj” - uglavnom uspeli da gnev jednih Iračana (šiita, sunita, Kurda...) usmere protiv drugih Iračana: šiita, sunita, Kurda... A, gnev pobornika radikalnih islamskih pokreta protiv pripadnika sekularnih stranaka. Gnev nekadašnjih Sadamovih žrtava sa levice, poput veoma agilnih komunista, protiv nekadašnjih Sadamovih žrtava sa desnice, monarhista i ostalih. Dok je gnev svih mogućih udruženih islamskih fanatika i nacionalista usmeren protiv “domaćih izdajnika” i ono malo domaćih hrišćana, zagovornika civilnog društva, univerzalnih ljudskih ili ženskih prava...

Prema tome, u uslovima svesno isplaniranog i podstaknutog građanskog rata, po principu svi protiv svih, koji se uveliko širi Irakom, prošlonedeljni izbori izgledali su kao bogomdana šansa za brojne opskurne likove zainteresovane da se dočepaju vlasti i statusa parlamentarne političke formacije sa odgovarajućim privilegijama.

Iako je među strankama i kandidatima na izbornim listama bilo malo onih koji bi zaista mogli da garantuju demokratski karakter i stabilnu budućnost ovoj nesrećnoj zemlji, svi su dobrodošli, i nije bilo praktično nikakve kontrole... Jedina nelegalna stranka, koja nije mogla da učestvuje na izborima, bila je bivša vladajuća (Baas) partija. Jer, Amerikancima se silno žurilo da ove izbore po svaku cenu proglase “uspešnim” i “demokratskim”.

Tobožnji strani kontrolori - angažovani da potvrde američke želje - sedeli su stotinama kilometara daleko od biračkih kutija, u luksuznim hotelima po okolnim državama... A, izveštači američkih i ostalih savezničkih medija, koji su - ko bajagi - pratili ove izbore na licu mesta, mogli su da se oslone samo na zvanične američke informacije, jer im je zbog bezbednosti preporučeno da ne napuštaju hotel u Bagdadu i ne kreću se nigde bez američke oružane pratnje...

Prema zvaničnim podacima, koje su režiseri izbora stavili na uvid javnosti, na biračkim spiskovima bilo je nešto preko 14 miliona i dve stotine hiljada upisanih birača. Bilo je preko 5 000 biračkih mesta i 200 navodnih “stranih kontrolora” zaduženih da paze na regularnost izbornog procesa. A, broj stranaka, političkih pokreta i grupa, koji su se prijavili za izbore i istakli svoje kandidate na izbornim listama bio je izuzetno veliki. Baš kao što je i spisak stranaka, političkih pokreta i grupa koji su odlučili da bojkotuju ove izbore bio, takođe, veliki. Naime, iračku političku scenu - kao što to obično biva u uslovima tranzicije - karakteriše nekoliko stotina malih i međusobno zavađenih političkih stranaka, pokreta, grupa i njihovih lidera...

Sve danas aktivne stranke, pokreti i udružene izborne liste se, po pravilu, mogu svrstati u šiitske, kurdske i ostale. Recimo, trenutno najpoznatija i verovatno najjača šiitska stranka (neka vrsta koalicije, saveza stranaka) je Ujedinjeni irački savez, koja - veruje se - uživa blagoslov najuglednijeg duhovnog vođe iračkih šiita, velikog ajatolaha Alija al-Sistanija, koji živi u Iranu. Međutim, u svakodnevnom životu nju po pravilu čine sledbenici radikalnog islamskog sveštenika Muktade al-Sadra, kome nisu strani ni svetovni i profani poslovi... Na izbornoj listi Ujedinjenog iračkog saveza nalazi se 228 kandidata, koji potiču iz dvadesetak različitih šiitskih grupa i pokreta: Islamske Daava partije, zatim pokreta pod nazivom Vrhovni savet islamske revolucije u Iraku, koji predvodi Abdel Aziz Hakin, poznat i po sopstvenoj paravojnoj formaciji (“Badr brigada”) od 10 hiljada ljudi trenutno lojalnih Amerikancima i Britancima. Na toj listi je i posebna Badr organizacija, pod čijim se kišobranom nalazi veći broj drugih šiitskih islamističkih grupa rasprostranjenih u različitim delovima Iraka...

Irački Kurdi su decenijama bili tradicionalno podeljeni u dve partije i dva međusobno suprotstavljena nacionalna pokreta od kojih svaki ima i svoju oružanu formaciju (partijsku miliciju): Demokratsku partiju Kurdistana (KDP) Masuda Barzanija i Patriotsku uniju Kurdistana (PUK), koju predvodi veteran kurdske politike Jalal Talabani. Ove dve partije potpisale su svojevremeno sporazum o nenapadanju i zajedničkoj borbi za oslobođenje kurdskih teritorija od vlasti Sadama Huseina. Međutim, sada kada je taj cilj ostvaren, sve više dolaze do izražaja tradicionalne razlike među njima. A, pojavila se i konkurencija: tokom proteklih meseci registrovano je još devet novih političkih stranaka u tzv. kurdskom delu Iraka, od kojih neke reprezentuju etničko i versko šarenilo ovog regiona, a druge propagiraju radikalne metode borbe za nezavisnu i suverenu Kurdsku republiku...

Od stranaka i lista koje nisu verski, nacionalno ili regionalno određene, a imaju kandidate na sadašnjim parlamentarnim izborima u Iraku, vredna je pomena samo tzv. Narodna unija, što je zapravo koalicija predvođena Komunističkom partijom Iraka. Iako je formalno nosilac ove liste od 257 kandidata za poslanike budućeg parlamenta nezavisni kandidat Hikmat Davud Hakim, njen stvarni lider je generalni sekretar Komunističke partije Iraka Hamid Madžid Musa. Inače, Komunistička partija Iraka osnovana je još početkom tridesetih godina prošlog veka i važila je za jednu od najjačih komunističkih partija u čitavom arapskom svetu. Svojevremeno je odigrala značajnu ulogu u zbacivanju monarhije u Iraku, koja je verno služila britanskim interesima. Ali, Sadam Husein, kome su irački komunisti pomogli da osvoji vlast, zabranio je ovu partiju, a njene funkcionere progonio i ubijao. I, sada - ma kako to paradoksalno zvučalo - irački komunisti su ponovo živnuli pod američkom okupacijom...

Tu je još i Arapski demokratski front (50 kandidata) i Irački ustavni pokret za monarhiju (75 kandidata), koji se nadaju da će uspeti da osvoje po nekoliko mesta u parlamentu. Međutim, ove grupacije, koje predvode uglavnom ljudi iz emigracije, nemaju nikakve šanse da se domognu vlasti...

Od istaknutih domaćih ličnosti, koje još uživaju američku i britansku podršku i koje bi želele da obezbede podršku birača na ovim izborima, tu su predsednik sadašnje privremene vlade Iraka Ijad Alavi, šiitski verski vođa Abdel Aziz al-Hakim i Ibrahim Jafari, povratnici iz Velike Britanije.

Na listama kandidata je i ekipa kontroverznih likova, poput biznismena Ahmeda Čalabija (koga u više okolnih država jure zbog navodno pokradenih para), kao i bivših političkih emigranata Adnana Pačaćija i nuklearnog fizičara dr Huseina Šahristanija, istaknutih predstavnika iračke šiitske zajednice koji su CIA i zvaničnike u Vašingtonu obasipali lažnim informacijama o Sadamovom tobožnjem oružju za masovno uništenje i prilikama u Iraku, u nameri da što pre ishoduju američku intervenciju. Kad se ispostavilo da su njihove informacije bile netačne oni su, navodno, izgubili pređašnju zaštitu moćnika u Pentagonu. Ali sada nastoje da se u Iraku domognu političkih funkcija i tako nastave karijeru...

Ko je na ovim izborima izgubio, a ko dobio znaće se, naravno, tek kada se prebroje glasovi. A, kako će se ti glasovi brojati, videćemo...