Ceca i Šindlerova lista

Kad je reporter zagrebačke komercijalne “Nova televizije” Petar Vlahov odlazio u Beograd, nije ni slutio da mu za ovu dramatičnu ekskurziju neće biti dovoljna krema za brijanje, par omiljenih naušnica i odlikovanja za hrabrost u operacijama “Bljesak” i “Oluja” iz 1995. godine u Hrvatskoj. Za sve ostalo trebao je da se pobrine personal glamuroznog hotela “Hajat” i njegova sagovornica Svetlana Veličković-Ražnatović, poznatija kao “Arkanova udovica”.

U agresivnoj najavi intervjua sa ženom koja žari i pali turbofolk scenom bivše Jugoslavije, matična kuća Petra Vlahova posebno je isticala da je njihov novinar potegnuo “čak do Beograda”. Ovo “čak” u startu nije slutilo na dobro. Ne samo zato što je Beograd od Zagreba geografski udaljen svega 400 kilometara, nego i zato što je putovanje Petra Vlahova stavljeno u rang prvih ekspedicija na Ognjenu zemlju. Umesto domorodaca, zagrebačkog novinara u glavnom gradu Srbije i Crne Gore dočekala je raskošna lepotica koja je od vatrenog hrvatskog patriote u trenu uspela da napravi zbunjenog novinara-poletarca čije su oči hrlile ka njenom dekolteu, a uši vrebale neku političku pikanteriju.

Vlahov je na kraju zaključio da je žena, širom bivše Jugoslavije poznata kao Ceca, izuzetno pristupačna i simpatična i da će je hrvatska publika posle njegovog intervjua voleti mnogo više nego pre. Desilo se, međutim, nešto sasvim suprotno.

Petar Vlahov nije doživeo svojih pet minuta slave na malim ekranima, nije postao prvi hrvatski junak koji je otišao u zloglasni Beograd i tamo, izlažući se imaginarnoj životnoj opasnosti, satima sedeo oči u oči sa udovicom čoveka koga je hrvatska policija uhapsila i sporazumno pustila 1991. godine. Umesto novinarskih priznanja reporter “Nova televizije” doživeo je lavinu pretnji. Veterani poslednjeg hrvatsko-srpskog rata pretili su mu linčom, a njegovoj matičnoj kući eksplozivom. Slučaj intervjua sa udovicom Željka Ražnatovića Arkana završio je u zagrebačkoj policiji, a Vlahov je, kao čovek od novinarske časti, odbio oružanu pratnju i zaštitu.

Naravno, njegov višesatni intervju sa Svetlanom Veličković-Ražnatović je bukvalno u poslednjim sekundama skinut sa “Nova televizije” gde je trebalo da bude emitovan u emisiji “Drugo lice”. Petar Vlahov nije želeo da komentariše ovaj presedan, pa su to umesto njega uradili zvaničnici privatne hrvatske televizije poznate po nešto liberalnijem, pa i provokativnijem programu. Uredništvo “Nova televizije” zaključilo je da Arkanova udovica u intervjuu sa njihovim novinarom nije odgovorila na pitanje zašto je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, ko je za njega kriv, ko kome treba da plati ratnu odštetu, kakvog je porekla novac kojim je sagrađena njena vila u Beogradu, zašto je bila u zatvoru i kakva je njena uloga u atentatu na bivšeg srbijanskog premijera Zorana Đinđića.

Megapopularna Ceca je umesto toga razmenila fudbalske dresove sa Petrom Vlahovom, pa je novinar “Nova televizije” dobio dres kluba “Obilić”, a njegova sagovornica dres “Dinama”. Naravno, uz opasku veteranke srpske i eksjugoslovenske estrade da će u Zagrebu eventualno da nastupi samo ako “Dinamov” stadion u Maksimiru dobije dodatak od barem još stotinu hiljada mesta neophodnih njenim obožavaocima u Hrvatskoj. Naravno, Vlahov je posle toga bio definitivno samljeven kritikama koje su se kretale u rasponu od procena da Ražnatovićku u Hrvatskoj sluša samo najprimitivniji deo stanovništva, pa do gesta jednog od bivših hrvatskih ratnih veterana koji je “Nova televiziji” demonstrativno vratio elektronsku opremu za kućni bioskop u znak protesta zbog mogućeg pojavljivanja Arkanove udovice na malim ekranima u Hrvatskoj. Gostovanje u emisiji “Drugo lice” Petra Vlahova otkazao je i proustaški pevač Marko Perković-Tompson uz poruku da je očito došlo vreme u kome “Nova televiziju” bolje od njega reklamira Svetlana Ražnatović. Pogotovo posle vesti iz Beograda da Ražnatovićka iskreno žali što je Petar Vlahov izvrgnut takvom šikaniranju na radnom mestu i u vlastitoj zemlji, pa zvezda srpske turbofolk muzike oseća moralnu dužnost da ga uzme u zaštitu.

Šokovima s malih ekrana u Hrvatskoj ovde nije kraj. Ovih dana državna Hrvatska televizija emitovala je slavnu “Šindlerovu listu” oskarovca Stivena Spilberga. Desilo se to baš nekako oko 27. januara kada su hrvatski zvaničnici, nadajući se skorom prijemu u Evropsku uniju, odlučili da dan sećanja na holokaust postane i njihov državni praznik. Boravak predsednika Hrvatske Stjepana Mesića u Aušvicu u medijima je popraćen tako oskudno i konfuzno da prosečan gledalac programa državne televizije nije mogao da razabere o čemu se tu zapravo radi. Izveštaji iz bivše fabrike smrti, stotinak kilometara udaljene od Krakova u Poljskoj, uglavnom su se bavili polemikom da li je ulazak Crvene armije u nacistički logor istina ili ideološki mit. Mesićevo pojavljivanje na poprištu strašnih zločina počinjenih u ime rase, krvi i tla, u informativnim emisijama državne Hrvatske televizije bilo je popraćeno citatima iz knjige “Bespuća povijesne zbiljnosti” bivšeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana. Mada je poznato da je država Izrael stopirala uspostavljanje diplomatskih odnosa sa zvaničnim Zagrebom upravo zbog antisemitizma koji izvire iz stranice pomenute knjige, Hrvatska televizija je Tuđmanovu knjigu reklamirala kao dokaz velike solidarnosti Hrvata iz vremena Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske sa progonjenim pripadnicima judaističke veroispovesti.

Problemi su, kao i uvek, nastali u prevodu. Pretplatnici Hrvatske radio-televizije koji su gledali Spilbergovu “Šindlerovu listu” ostali su bez daha čitajući s filmskog titla reči poput “sopstveni”, “rizikovati”, “fabrika”, “kanap”, “stepenik” i slično. U pitanju su bili strašni i, sudeći prema domaćim jezičnim analitičarima, sramni srbizmi koji su umanjili veličinu patnje hrvatskog gledateljstva nad žrtvama holokausta. Zbog krstaškog pohoda domaćih jezikoslovaca na jezično odeljenje Hrvatske televizije, uprava HRT-a bila je prinuđena da objasni kako je Stiven Spilberg zajedno sa saradnikom Stenlijem Kjubrikom uslovio emitovanje “Šindlerove liste” sopstvenim prevodom. Prosečnog gledaoca, ne samo u Hrvatskoj, nego i u ostalim zemljama bivše Jugoslavije zato treba suočiti s dilemom da li bi prizor odvođenja dece u peći za kremiranje u nacističkim logorima delovao manje strašno kad bi se Aušvic nazivao “tvornicom”, a ne “fabrikom” smrti?