Slučajan brak

Zvuči neverovatno, ali je konačno istinito. Na rukometnom šampionatu sveta koji se igra u Tunisu, na severu Afrike, još uvek je nepoznanica da se na zapadnom Balkanu nalazi država pod imenom Srbija i Crna Gora, a učesnik je ovog turnira. Nešto poput one u Srednjoj Americi što se naziva Trinidad i Tobago. Možda o ovome “slučajnom braku” nesvrstani Tunišani zaista ništa ne znaju. Tek, bilo kako bilo, u zvaničnom protokolu utakmica selekcija Srbije i Crne Gore upisana je pod imenom SERBIA. Svet je već više puta obišla slika na kojoj jednostavno piše SERBIA, a onda slede imena igrača i trenera. Domaćinu šampionata je, valjda, tako lakše zbog predugog imena zajednice Srbija i Crna Gora, ili možda nešto sluti...

U Evropskoj uniji su za sada istrajni u svojoj nameri da održe zajednicu što je moguće duže. Nikome u Briselu ne smeta predugo ime, jer nije članica evroatlantske integracije, teško se jezik “lomi” pri izgovoru, a i Hag je tu da o svemu podrobno odluči.

Svetska rukometna federacija (IHF) u tom pogledu je mnogo radikalnija. NJeni bosovi priznaju Srbiju i Crnu Goru kao jedinstveni savez. Tako i reprezentaciju, ali su na svojim ranijim “sedeljkama” prihvatili da Rukometni savez Crne Gore u što kraćem roku postane pridruženi član velike “rukometne kuće”. Crnogorski savez i njegovi čelnici već više puta su nekakvim “pismom” mahali pred očima ovih iz, kako vole da govore, Srbijanskog saveza. Doduše, nisu pretili već su razlaz nagovestili, “čim prije”. Konačno, Svetska rukometna federacija je svojom “revolucijom” prihvatila u nekakvo posmatračko članstvo - imaginaran Rukometni savez Kosova. Šta to znači? Znači da reprezentacija ove južne pokrajine Srbije ne može da učestvuje na zvaničnim šampionatima, ali od toga nisu izuzeti klubovi sa ove teritorije. Ako postoje, zato i nije problem da se formiraju. Ova bajkovita sportska priča u ime slobodnog i pravednog društva poodavno je ispričana na ovim balkanskim prostorima.

U Rukometnom savezu Srbije već sada mogu da se pripremaju za sopstvenu samostalnost. Ukoliko se to dogodi, a nema razloga da ne bude tako, Srbija će već na nekom od narednih šampionata sveta ili Evrope morati da se osloni na sopstveni tim i selektora. Na šampionatu u Tunisu reprezentacija Srbije i Crne Gore sastavljena je od petorice Crnogoraca, dva Bošnjaka iliti muslimana, jednog vojvođanskog Mađara i šestorice srbocrnogoraca iz mešovitih brakova iz ostalih delova Srbije. Selektor Veselin Vujović pokatkad boravi u Šapcu gde je stekao igračku slavu, ali češće u rodnom Cetinju.

Ovako kompletirana družina, u vreme pisanja ovoga teksta, igrala je na ivici noža. Igrala se i na živcima navijača kraj malih ekrana zbog pobeda protiv Nemačke i Norveške bukvalno u poslednjim sekundama igre, a potom i zbog dva remija sa Šveđanima i Špancima. Zanemarljiv je bio broj navijača koji su se otisnuli put Tunisa, države za koju nije bila potrebna šengenska viza. Tamo su ih dočekali navijači iz Hrvatske koji su silom prilika navijali za omražene im Srbe (sa Crnogorcima više nisu u zavadi). Navijali su, jer je trebalo da Srbi i Crnogorci pobede selekciju Španije i tako direktno omoguće hrvatskom timu prolaz u polufinale turnira. Na kraju, razočarani su bili i jedni i drugi zbog samo nerešenog rezultata koji ih tera da u direktnom dvoboju, ali bez vatrenog oružja, utvrde ko je zaista talentovaniji u ovome sportu.