Pomirenje u prisustvu MMF-a

Bilo je malo zanimljivijih političko-ekonomskih rasprava od onih koje su vođene u Odboru za finansije Narodne skupštine Republike Srbije u vreme kad su njegov poslanički sastav činili uglavnom predsednici opštinskih i gradskih skupština i vlada. Pa kad na red dođe javna potrošnja za sledeću godinu, pa onaj famozni zakon kojim je vlada odmeravala koliko kojoj opštini treba da doda mimo zajedničkog procenta poreza na promet... E, tad nije bilo ni tradicionalno zapaljivih političkih razlika: lokalni nivo se udruživao protiv republičkog. Listom. Sve dok jedne godine Čankovom socijaldemokrati Branislavu Pomoriškom nije sinulo. Da glavni problem Novog Sada nije Srbija nego Beograd. Dok je on penio, a predsednik beogradske vlade Nenad Bogdanović udarao na šalu, u Novom Sadu su se, istog dana, u ljubavi sastali demokrata Borislav Novaković i GSS - Radmila Hrustanović. Tu su se opštine i gradovi tek na trenutak pocepali.

Ali evo nas u januaru 2005. godine i stara lokalna solidarnost opet je obnovljena na krilima Dinkićevog poreza na dodatu vrednost i novootkrivenog interesa Međunarodnog monetarnog fonda, koji u potpunosti deli i guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić, za lokalnu potrošnju. Inflaciju i spoljnotrgovinski deficit ne gura samo javna potrošnja na republičkom nivou. Pogledajte samo rast plata - u lokalu je prošle godine taj rast ponegde dostizao i do 30 odsto, rekao je guverner i zaključio da se lokalna potrošnja mora staviti pod kontrolu.

Lokalne vlasti su, pozivajući se i na PDV, manje-više nenadano podigle cene komunalnih usluga, koje su zakonite kad na njih saglasnost da lokalna vlast. U novu godinu su lokalna komunalna preduzeća već ušla sa cenama koje su 2004. godine rasle brže od inflacije (13,7 ) odsto. Tako je, kako za NIN kaže pomoćnik ministra za trgovinu Srđan Srećković, u gradovima koji se statistički prate, voda poskupela za 18,8 odsto, iznošenje smeća za 20,2 odsto , gradski prevoz za 43 odsto. Ispod nivoa inflacije poskupeli su tokom prošle godine samo otpadne vode (12,6 odsto) i grejanje 9,6 odsto. Sa tim cenama, lokal je januar i PDV dočekao sa novim poskupljenjima. Tako su Beograd (9 od 17,7 do 25 odsto) i Subotica (2,9 do 23,1 odsto) povećali cene svih osnovnih komunalnih usluga, u Šapcu, Sremskoj Mitrovici i Pančevu bilo je pojedinačnih povećanja, u Leskovcu je poskupeo samo prevoz. A tek što su novi zahtevi za povećanja u Nišu i Novom Sadu, ne pitajte.

Pritisnut zahtevima MMF-a i strahom da mu se od PDV-a očekivana inflacija ovim komunalnim udarom ne izmakne kontroli, najpre se unervozilo Ministarstvo finansija, pa je Poreska uprava optužila lokalne vlasti da pod zaštitom PDV-a žele da ugroze cenovnu stabilnost zemlje. Beograd se isprsio kao lider lokalnih vlasti i sa svih televizijskih kanala prštalo je od opasnih pretnji i ljutih protivargumenata. Vlada je iz usta ministra za trgovinu zapretila uredbom o vraćanju cena komunalnih usluga na razuman nivo, a guverner je odmah znao da prihodi od tih povećanja cena neće otići u nove kamione propalih gradskih čistoća nego u plate. A to znači novi pritisak i na cene i na spoljnotrgovinski deficit.

SVE NIJE POLITIKA: I suprotstavljene strane i komentatori su odmah potegli politiku kao glavni razlog za ovoliku galamu. Gradski menadžer Beograda Bojan Stanojević ni danas, kad su tenzije skroz splasle, nije spreman da poveruje da političke dimenzije nije bilo. Jer zašto bi inače vlada sa svojim primedbama prvo izašla u javnost, i to preko nekog službeničića Poreske uprave, umesto da prvo obavi razgovor sa Beogradom i ostalim gradovima, kako se najposle i desilo. “Ja mislim da je sve to smišljeno da se malo skrene pažnja sa Haga i sa ovih problema koji su bili gorući.”

Premijer Vojislav Koštunica je toliko briljirao u pregovorima o dobrovoljnom odlasku u Hag da je odmah predložen da uspešnu pregovaračku seriju nastavi u razgovorima sa Bogoljubom Karićem oko Mobtela. Instrumenti komandne ekonomije, kao što je uredba o vraćanju cena, namah su zaboravljeni. A i MMF je, po svemu sudeći, omekšao.

U ponedeljak 31. januara vrlo pomirljivi i za Beograd pun hvale Srećković, napominje da se u saradnji ne pretržu ni sa lokalnog nivoa. Jeste da saglasnost na cene komunalnih usluga daju lokalne vlasti, ali imaju i obavezu da o tome obaveste Ministarstvo trgovine. Srećkoviću baš nije poznato da su to i činile.

Komentatori su razlog za zatezanje s obe strane potražili i u činjenici da se stranačka kompozicija vlasti u lokalu nešto razlikuje od one na republičkom nivou. Srećković za tako nešto neće ni da čuje. Srbija, sa Kosovom, ima 181 opštinu, u 56 u vlasti učestvuje Srpski pokret obnove koji rukovodi Ministarstvom trgovine. “I od tih opština smo tražili isto što i od drugih.”

Srećković smatra da je potrebno da podvuče da je beogradski gradonačelnik Nenad Bogdanović potvrdio svoj legitimitet na prethodnim izborima i da ni Ministarstvu trgovine, a on veruje ni bilo kome u vladi, ne pada na pamet da to dovodi u pitanje.

Analitičari su išli i dalje. Lokalni izbori samo što su obavljeni i nema naznaka da bi nešto vanredno moglo da se desi, pa lokalne vlasti ne moraju da brinu za raspoloženje birača. Republičkoj vladi, kojoj više preti verbalna nego ozbiljna opasnost, ipak mora jednim okom da gleda na vanrednu izbornu mogućnost.

ALI SVE JE MERA: Srećković i Ministarstvo trgovine u kome je funkcioner, a on veruje i cela vlada, imaju razumevanja za činjenicu da komunalna preduzeća u Srbiji nisu raubovana 15 nego celih 55 godina. Niskim cenama komunalnih usluga kupovan je socijalni mir decenijama. I vlada je, naravno, spremna da vodi računa o tome. Ali njen je zadatak da vodi računa i o ciljevima ekonomske politike, cenovnoj i ukupnoj makroekonomskoj politici.

“Nema nikakve dileme što se tiče aspekata tržišnog poslovanja da komunalni sistemi treba da funkcionišu kao nezavisni sistemi koji treba da rade sa određenom profitnom stopom, nema nikakve dileme da su cene komunalnih usluga još uvek ispod onog nivoa koji je tržišni i normalan u celoj Evropi, činjenica je da su komunalni sistemi izraubovani, ali isto tako ne možemo da dozvolimo da se ispravljanje tih nepravdi u kratkom vremenskom roku prevali preko leđa građana”, kaže Srećković.

Ipak, na pitanje da li komunalna preduzeća posluju racionalno, Srećković odgovara: “Apsolutno ne. Broj zaposlenih jeste veći nego što je optimalno, ali moram opet da kažem da pre svega mi imamo podatke za grad Beograd. U Beogradu za poslednje dve godine nije povećavan broj zaposlenih u javnim komunalnim preduzećima, što jeste za pohvalu.”

Stanojević, međutim, ističe primer Beograda i predlaže da ga slede i svi drugi. Da se iz budžeta subvencioniraju cene samo socijalno ugroženim porodicama, a da svi ostali plaćaju tržišnu cenu.

Srećković je za postepenost. Da je ona već na delu, on pokazuje grafikonom, prema kome su cene komunalnih usluga do 2000. godine bile besmisleno niske, ali su otad rasle mnogo brže od prosečne stope inflacije.

Kad je posle prvog sastanka sa predstavnicima najvećih opština i gradova, vlada sve smućkala, zatražila je da joj opštine dostave troškovnik na kome su bazirale povećanje cena. Posle uvida u prve prispele troškovnike, Srećković je za NIN rekao da će lokalnoj samoupravi biti predloženo da cene formira na sledeći način: nivo cena iz decembra 2003. godine plus rast cena na malo u 2004. godini od 13,7 odsto plus porez na dodatu vrednost od osam odsto. Preko toga da se cene vrate. “Kad se radi o gradskom saobraćaju i grejanju, spremni smo da tolerišemo da se u cene ugradi natprosečni rast cena energenata.”

U sredu je analiza troškovnika bila gotova. Pri kraju je bila i peta revizija trogodišnjeg sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom. Mestimično neugodno, ali ipak opuštanje oko dobrovoljnih odlazaka u Hag još nas drži. Pa, Srećković za NIN kaže: “Sve smo analizirali. I dalje smatramo da je rast cena komunalnih usluga iznad opravdanog rasta cena za ovu godinu. Sa prosečnim povećanjem od 20 odsto, to je za 2-3 procentna poena suviše, ali nije dramatično. Kako je vlada pre svega za tržišno poslovanje, odlučili smo da ne posežemo za administrativnim merama. Ali od lokalnih vlasti očekujemo da povećanja cena do kraja 2005. godine više ne bude.”

Dakle, primirje. U prisustvu Međunarodnog monetarnog fonda. Ili čak i uz njegovu saglasnost.