Sočni karakteri u vremenima socijalne (ne)pravde

Ako bismo se pitali koji dramski tekst bi bio idealan za kraj sezone i ulazak u letnje raspoloženje, Narodno pozorište u Beogradu ima odgovor – Ribarske svađe Karla Goldonija. Ova šarmantna komedija prepuna živopisnih likova i komičnih situacija osvaja, evo već 250 godina, generacije pozorišne publike i donosi svežinu mediteranskog duha na scene širom sveta. Goldoni, jedan od najznačajnijih pozorišnih autora uopšte, pisac koji je uspostavio reformu komedije i postavio postulate koji i danas važe, posvetio je ovo delo pitoresknim stanovnicima sa dna socijalne lestvice gradića Kjođe, u kojem je radio izvesno vreme kao pravnik. Lagan zaplet, koji još uvek dosta duguje komediji del arte, prilika je da se prikažu snažni sočni karakteri i potcrta tu i tamo tema socijalne pravde i siromaštva. Ana Tomović se odlučila za dobro poznati prevod iz četrdesetih godina prošlog veka Ive Tijardovića, splitskog kompozitora, dirigenta, scenografa i slikara (verovatno najpoznatijeg po operetama Mala Florami i Splitski akvarel) koji radnju prebacuje iz italijanske Kjođe u Dalmaciju i, gde pored svih promena originalnog teksta, pravi pučki, dobronamerni Goldonijev duh ostaje netaknut. Tijardovićev prevod (koji su adaptirali Ana Tomović i Đorđe Kosić) prepun romanizama i lokalnih izraza potcrtava folklornu i ambijentalnu sličnost ovih oblasti ali, još važnije, zadržava muzikalnost jezika te sočnost uzrečica, nadimaka i dosetki koje likovi izgovaraju. Korišćenje ovog prevoda koji bi se u jugoslovenskom kontekstu smatrao prirodnim, danas se gotovo može shvatiti kao autorski komentar. U svakom slučaju, očigledno je da su i glumci i premijerna publika uživali u ovom izazovu. Rediteljski pristup Ane Tomović usmerava komad ka vodvilju, likovi su dati kao tipovi, situacije su vrlo fizički orkestrirane, „tajming“ je dobro iskalkulisan i proračunat. Sve to predstavi daje dinamičan tempo i ležernu lakoću, mada je na premijeri glumcima bilo potrebno izvesno vreme da se prepuste zahtevanoj brzini, što će se naravno sa reprizama i očiglednim povratnim entuzijazmom publike iznivelisati. U katalogu predstave se pominje izvesni ekološki kontekst koji je vrlo diskretan (svodi se na delove scenografije i nešto rekvizita), ali su zato opservacije o muško-ženskim odnosima, patrijarhatu, odnosu vlasti prema građanima sa socijalnog dna lako čitljive i lepo sprovedene, ne opterećujući generalni narativ i željeni efekat. Ansambl očigledno uživa u ovoj predstavi i to uživanje lako se prenosi i na publiku. Glumački izrazi su šaroliki, što ne smeta, naprotiv, to je jedan od najvećih kvaliteta predstave. Od pouzdanih nešto starijih glumaca (Branislav Tomašević, Hadži Nenad Maričić, Zlatija Ivanović, Ivana Šćepanović), preko almodovarski urnebesne Ive Milanović, mediteranski senzualne Tamare Šustić, vodviljski razigranih Vučića Perovića i Teodore Dragičević, izuzetno dinamičnog i besprekorno preciznog Dragana Sekulića, pa do zaista izvanrednih Jovana Jovanovića i Nedima Nezirovića koji su kroz čvrsto utemeljene stilizacije ostvarili kreacije za pamćenje. Sumirajmo – poletna, pametna, zabavna predstava koja je pravo osveženje i istinski „crowd pleaser“ (miljenica publike). Izgleda da imamo hit ovde.