Švedsko kajanje

Američki pisac Eli Vizel bio je u decembru 2002. sprečen da doputuje u Hag kako bi lično prisustvovao završnoj sudskoj raspravi pre odmeravanja kazne bivšoj predsednici Republike Srpske, ali je ljubazno pristao da u tu svrhu iz NJujorka svedoči preko video-linka. Dobitnik Nobelove nagrade za mir i jedan od retkih preživelih robijaša Aušvica (održao je potresan i elokventan govor na nedavnoj komemoraciji povodom 60-godišnjice oslobađanja nacističkog logora smrti) zapitao se kako je uopšte bilo moguće da neko tako vaspitan, kulturan i obrazovan, kao što je gospođa Plavšić, ikada zalegne iza politike koja je vodila nasilnom proterivanju tako velikog broja ljudi, prolivanju krvi, ljudskoj patnji i nesreći. U korist Biljane Plavšić u haškoj sudnici lično se pojavila bivši američki državni sekretar Madlen Olbrajt, koja je u oktobru 2003. bila među prvima koji su pozdravili visokomoralnu odluku bivše predsednice da pred sudom u Hagu prizna krivicu što su hiljade nevinih ljudi bile žrtve organizovanog i sistematskog uklanjanja Muslimana i Hrvata sa teritorija koje su Srbi smatrali svojima.

NJenom priznanju iskazivana je počast i izvan sudnice. Proglašavano je prekretnicom u radu Tribunala, konačnom potvrdom njegove delotvornosti i svrsishodnosti, a u publikaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji čak je rečeno da to priznanje “otvara put srpskom narodu za odstupnicu od kolektivne odgovornosti i povratak u civilizaciju”.

Euforija je onda splasnula, pogotovo kada su počele da stižu vesti o ozlojeđenosti bivše predsednice, koja je izgleda zaključila da Tribunal nije ispoštovao svoj deo nagodbe. Banjalučke “Nezavisne novine” upravo su objavile 18 nastavaka njenih ratnih sećanja pod naslovom “Svjedočim”. Ta memoarska građa nudi dosta ubedljivih argumenata u prilog njenom veoma lošem mišljenju o Radovanu Karadžiću i Momčilu Krajišniku, no ta dvojica postala su joj ljuti politički protivnici još 1997. godine, kada je Biljana Plavšić, prema rečima Madlen Olbrajt, započela istinsku demokratizaciju Republike Srpske, presudno pomogla provođenju Dejtonskog sporazuma i izolaciji uticaja sa Pala. NJihova sklonost ka spletkarenju i ratnom profiterstvu, švercu i lopovluku, i neke druge Karadžićeve mane (“neprestano češanje ušiju olovkom, sipanje peruti iz kose, grickanje zanoktica do ranjavanja”), nailaze na njeno gađenje, ali njen krunski argument protiv Karadžića glasi da je tajno snabdevao Tribunal zapisnicima Predsedništva Republike Srpske i drugom dokumentacijom. “Neka se i to zna, i sve će se saznati, ako Bog da, pa da srpski narod tačno zna ko je izdajica”: ovaj današnji gorki komentar bolje bi pristajao nekadašnjoj ratnoj drugarici Željka Ražnatovića Arkana nego visokomoralnoj osobi koja je hrabro priznala krivicu za ratne zločine i koja saradnju sa Haškim tribunalom ne smatra “izdajom srpskog naroda” već dugom prema istini. Što se srpskog naroda tiče, on je od početka “uplašen”, a na momente bi se reklo i biološki predeterminisan: “Srbi su u mirnim vremenima individualisti, sigurno mnogo više nego drugi, ali kada se približava opasnost, onda im proradi duboko usađeni instinkt za okupljanjem, saborovanjem.” Presrećna je kada više od 90 posto Srba u Bosni glasa za stranku u koju je ona ušla: “Milom Bogu hvala, Srbi se konačno otkačili od KP. Uvijek me brinula naiva i dobrota srpskog naroda. Ta dva svojstva su povezana i jedan bez drugog ne idu.” “Alijini zlikovci” je njena kratica za ratnu vlast u opsednutom Sarajevu, a sam Izetbegović opisan je kao podao i prepreden čovek o kom su joj pričale njene koleginice “muslimanke, a ne hrišćanke”: “Tako nešto moglo je izaći samo iz Alijine glave. Još mu nismo bili vični, ali već tada je to bio dio njegove lukave strategije. Ipak je lukavstvo ono što je dominantno kod njega... Radi se o izuzetno prepredenom, beskrupuloznom fanatiku... služi se prljavim metodama, a sve pokriva smirenim licem, uzdržanim držanjem”...

Odgovornost za rat je, po bivšoj predsednici, izgleda nešto što između sebe mogu i treba ravnopravno da podele predsednik Izetbegović i međunarodna zajednica: “Dok je Alija planirao rat i zamišljao sebe kao velikog ratnog vođu, dotle su Srbi izlazili sa predlogom kantonizacije BiH po švajcarskom modelu... Međunarodna zajednica je 6. aprila 1992. godine priznala suverenitet BiH. Do dana današnjeg neće da priznaju da tim činom snose odgovornost za sve događaje koji su uslijedili, a oni su bili užasni... Nakon nekoliko dana Baščaršija je bila oblepljena slikama ratnih zločinaca, tj. cjelokupnog srpskog rukovodstva i između ostalih i moja slika. Izetbegović je uspio da mržnju prema Srbima podigne na takav nivo koji je potpuno paralisao zdrav razum... Ako mu je neko dodijelio neku ulogu na ovom svijetu, onda je to sigurno bio Satana, a ne Bog... U jesen 1993. imala sam priliku da razgovaram sa sekretarom Ruske ambasade u Beogradu. On mi je potvrdio da su dobili cjelokupan materijal o zločinima nad Srbima 1992. godine, ali to nije niko čitao. Objasnio mi je da se i prije početka zločina odredilo, dogovorilo, ko će u ovom ratu biti žrtva, a ko počinilac zločina.”

Ako se čitalac posle ovoga dvoumi zašto je Biljana Plavšić u Hagu priznala dela za koja sebe ni danas ne smatra odgovornom (“Ja, koja do 1994. godine nisam znala šta znači riječ 'Keraterm', 'Omarska', ja sam odgovorna u 1992. za postojanje tih logora gde su Muslimani držani dva meseca, a Srbe drže dvije godine...”), postoji u knjizi nekoliko anegdota koje možda mogu rasvetliti taj psihološki fenomen. Biljana Plavšić opisuje kako kao kandidat Srpske demokratske stranke za člana Predsedništva BiH vodi kampanju po provinciji, i kako je u Miliće vozi Velibor Ostojić, “meni tada nepoznat čovek” o kom stiče veoma nepovoljan utisak već u prvom satu zajedničke vožnje u automobilu jer je agresivan, vlastoljubiv, pohlepan. “Plašim se da u zanosu ne digne i onu drugu ruku sa volana. Ja to pokušavam da izbjegnem koliko je do mene i odobravam i opravdavam sve njegove ‘zahtjeve’, uvažavam sve njegove ‘sposobnosti’...” Na povratku u Sarajevo vani je strašna mećava i Biljana strahuje da će se sa Veliborom survati ako mu u bilo čemu bude protivrečila, pa “počinjem da hvalim sadržaj njegovog govora na tribini, koji nisam ni slušala. Čovjek se primirio, a ja se Bogu molim da srećno stignemo do Sarajeva. Negde oko jedan sat stigla sam kući. Ja se pozdravim sa Veliborom i zahvalim mu na odličnoj vožnji – vidjela sam da mu i to priznanje treba i tako se na koncu sve izgladilo.”

Videla sam da mu i to priznanje treba... Nije zgoreg prisetiti se kako je priznanje Biljane Plavšić pred Haškim tribunalom u jednom delu javnosti primljeno bezmalo sa trijumfom, kao konačni, nepobitni dokaz da je, preko priznanja krivice, moguće, uz pomoć Haškog suda, stići do istine i pomirenja u regionu. Jedna je ovdašnja aktivistkinja ljudskih prava prigovorila u ono vreme NIN-u već i to što je u svečanom času podsetio i na “neke ranije izjave” Biljane Plavšić, “kao da želi da umanji efekat njenih reči danas”. No veći deo domaće javnosti na području bivše Jugoslavije (sa izuzetkom entuzijasta čije su organizacije delimično učestvovale u pisanju haških optužnica) ostao je, međutim, prilično neubeđen u vrednost i iskrenost Plavšićkinog priznanja, kao i u dugovečnost njenog pomirenja sa pripadnicima drugih naroda. Skepsa je izražavana diljem bivše Jugoslavije, ali u Hagu poklonjenom konju nisu previše hteli da zagledaju u usta. Što bi rekla gospođa Plavšić, lepo se videlo da im “i to priznanje treba”. Sada se čini da je sumnjičavost plebsa možda bila mudrija reakcija od oduševljenja onih kojima nije bilo teško da kod Biljane Plavšić prepoznaju ono što im treba.

A Biljana Plavšić se danas, kažu, oseća prevarenom.